Маринко Петровић (Пирот, ? - Видин, 1813), познат и као Маринко Пиротски, био је титуларни пиротски војвода из времена Првог српског устанка. Поред Мите Пиротског и Ранче Пироћанца, био је један од најистакнутијих учесника Првог српског устанка из пиротског краја.
Биографија Према народној традицији, Маринко Петровић рођен је у селу Присјан поред Пирота. Његов отац Петар био је трговац, те је Маринко као дечак имао могућности да научи читање и писање у Темачком манастиру. Према неким наводима, био је један од предводника Пироћанаца у борбама против Османлија још од времена Кочине крајине с краја 18. века.
Извесно је да је Маринко као хајдук учествовао у буни која је избила у Пиротској нахији 1805. године, након чијег гушења и турске освете је један део Пироћанаца одлучио да пребегне у устанички део Србије. Карађорђе је 1806. одобрио Пироћанцима Мити и Маринку Петровићу да заједно са Хајдук Вељком нападају Турке у Понишављу. Након успешног напада на Белу Паланку, хајдучке чете повукле су се у околне планине. По ослобођењу Тимочке крајине од стране Карађорђевих устаника, Маринко је са још неколико пиротских старешина 1807. године прешао у Гургусовац (данашњи Књажевац) где је најпре именован за буљубашу, а потом за бимбашу добровољаца из пиротског и софијског краја.
Мита и Маринко Петровић именовани су за титуларне војводе устаничке Србије од стране Карађорђа 1808. године. Пиротска нахија остала је изван устаничких акција и османска власт у њој била је неупитна свих година трајања Првог српског устанка. Стога су Мита и Маринко као „пиротске војводе” без своје територије били задужени за пограничне области устаничке Србије и њихову одбрану од османског надирања. У периоду од 1806. до 1810. године, Маринко је био учесник битака на Делиграду, Гургусовцу, Малајници и Бањи.
Средином 1812. године Маринко Петровић добио је титулу кнеза. Након његовог напада на неке Турке и отимања њихове стоке, Турци су се жалили Совјету и Карађорђу па је у Гургусовац упућен изасланик са задатком да испита случај и ухвати Миту и Маринка. Истражујући случај, Карађорђев изасланик утврдио је да су Маринко и Мита невини и да је њихов напад на Турке био реакција на претходне турске преступе и пљачку српских сељака. Тако су њих двојица остали у Гургусовцу да чувају границу и сакупљају добровољце.
Током 1813. као војвода помиње се и Благоје Маринковић, Маринков син, који је најпре био у Карађорђевој личној служби, да би потом био постављен за војводу соколске нахије.
Приликом угушења Првог српског устанка и пада устаничке Србије, Маринко Петровић ухваћен је код Звездана, близу Зајечара, а затим одведен у Видин и тамо погубљен. Тело му је бачено у Дунав. Због истакнуте улоге у устаничким борбама, Маринко Петровић налазио се на списку педесеторице најважнијих представника Првог српског устанка чије је изручење Порта тражила од Аустријанаца након слома Србије 1813.
Види још Пирот за време Првог српског устанка
Референце
Категорија:Умрли 1813. Категорија:Пироћанци Категорија:Учесници Првог српског устанка