Саветовање у Дуленима назив је за саветовање Главног штаба НОП одреда Србије одржано 16. септембра 1941. у селу Дулене, код Крагујевца. Оджрано је у кући Војина и Живојина Павловића, која је после рата проглашена за споменик културе. Претходило је саветовању Главног штаба НОП одреда Југославије одржаном у Столицама, септембра 1941. године.

На саветовању је закључено да партизански одреди морају прерасти у крупније и чвршће војне јединице, повећати маневарску способност и оспособити се за дејство и на територији других одреда. Услед прилива нових бораца биле је превазићена почетна четна структура партизанских одреда, што је значило да треба формирати батаљоне. Крупније акције морале су се изводити сарадњом више партизанских одреда.

Историјат Развијањем устанка у Србији, дошло је до све веће активности партизанских одреда, посебно у западној Србији, Шумадији и Поморављу, где је створена слободна територија. Како би кординисао акције партизанских одреда и предузео акције ширих размера Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Србије донео је одлуку о организавњу војно-политичког саветовања са командантима и политичким комесарима партизанских одреда са подручја Шумадије, Поморавља и западне Србије. У договору са Мијалком Тодоровићем Плавим, секретаром Окружног комитета КПЈ за Крагујевац, одлучено је да се саветовање одржи у селу Дулене, на Гледићким планинама.

Основни задатак саветовања Главног штаба НОП одреда Србије био је анализирање дотадашњих искустава стечених у првим борбама против окупатора и њихових сарадника, као и да се на основу њих утврде основни правци даљег развоја устанка у Србији. Одржано је у важном тренутку развоја устанка, када се са појединачних, међусобно недовољно повезаних акција партизанских одреда прелазило на организовану и масовну ослободилачку борбу. Разматрана су питања од значаја за даљи ток устанка, а донети закључци показали су да је Главни штаб НОПО Србије имао јасну представу о његовом даљем развоју и утврђеним оперативно-стратегијским циљевима. Кључно питање на саветовању било је на који начин оспособити партизанске одреде за веће и сложеније акције, која захтевају координацију више одреда, како би се што пре остварила замисао Главног штана НОП одреда Југославије о стварању слободне територије.

На основу стечених искустава, детаљно су анализиране слабости, али и позитивне стране дотадашњих дејстава партизанских одреда и дошло се до закључка — да је сваки од партизанских одреда водио акције искључиво на својој територији, ретко кад као целина, углавном по четама, и да није било заједничких дејстава партизанских одреда; да је обавештајна служба била лоше организована, услед чега се нису на време откривале намере непријатеља. Такође, недовољно је вођено рачуна о систему ватре, која се прерано отварала и на тај начин су се откривали партизански положаји, а и заседе нису биле организоване на најбољи начин. Услед пропуста у активности и у организационом погледу критиковани су Чачански и Крагујевачки партизански одред, а похваљени су Први и Други шумадијски и неке чете Поморавског партизанског одреда.

мини|лево|Сретен Жујовић Црни, команднат Главног штаба НОП одреда Србије На саветовању је закључено да партизански одреди морају прерасти у крупније, сложеније и чвршће војне јединице; да морају повећати маневарску способност, дејствујући и садејствујући и на територијама других одреда, и да се од ситних акција пређе на борбена дејства већих размера, ради стварања слободне територије, са центром у западној Србији. Како би се то постигло, било је потребно партизанске одреде још више омасовити добровољном мобилизацијом. Како се очекивао већи прилив бораца, постојећа структура одреда подељених на чете не би одговарала, па је закључено да се одреди поделе на батаљоне, а батаљони на чете, као што је већ било урађено у Првом шумадијском и Подрињском партизанском одреду. Пошто до тада није било заједничких акција суседних партизанских одреда закључено је да се будуће крупније акције, а поготово при ослобађању градова, морају изводити сарадњом више партизанских одреда, да би се што пре постигао успех који је био пресудно важан за даљи развој устанка. У том смислу, требало је да међусобно координирају дејства Ужички, Чачански, Краљевачки и Копаонички партизански одред у долини Западне Мораве, а Ваљевски, Подрињски и Посавски партизански одред у северозападном делу Србије.

Партизански одреди добили су задатак да блокирају непријатељске гарнизоне у западној Србији и Шумадији и на тај начин им онемогуће не само снабдевање, него и садејство између суседних гарнизона немачке војске. Тада се први пут на једном саветовању ширих размера инсистирало се да се што интензивније приступи формирању Народноослободилачких одбора (НОО), као органа народне власти, а разматран је и однос према четницима Драже Михаиловића и Љубе Новаковића, али није заузет конкретан став. Командант Главног штаба Сретен Жујовић Црни је на крају саветовања сваком одреду поставио конкретне задатке — Ваљевски одред требало је да настави дејства заједно са Подрињским и Посавским одредом и ослободи северозападну Србију; Чачански и Ужички одред добили су задатак да изолују немачке јединице у Ужицу, Пожеги и Чачку и да ослободе ове градове; Поморавски одред, уз помоћ Другог шумадијског одреда, требало је да изврши напад на Параћин и Јагодину; Први шумадијски одред добио је задатак да садејствује са Посавским и Ваљевским одредом у троуглу Лазаревац–Љиг–Мионица, а Крагујевачки одред да изолује Крагујевац и да руши железничку пругу на релацији Лапово–Крагујевац–Краљево; Краљевачки одред имао је задтак да опколи Краљево и да, у садејству са Копаоничким одредом, пресече магистралну комуникацију Краљево–Косовска Митровица, ослобађајући Ибарску долину, и да истовремено дејствује и бочно према Чачку, Крушевцу и Крагујевцу.

Након заврештка саветовања, одржан је 17. септембра састанак Главног штаба, чији су чланови требали да крену на извршење задатака постављених претходног дана. Процењено је да Чачански одред није још довољно оспособљен да садејствује са Ужичким одредом, па је одређено да Филип Кљајић и Родољуб Чолаковић, у што краћем року, са Штабом Одреда стабилизују стање и повежу са суседним одредима. Никола Груловић добио је задатак да иде у Први шумадијски одред, а Жујовић да остане у околини Крагујевца, где је и даље требало да остане привремено седиште Главног штаба и где би примао извештаје са терена и издавао наређења. На путу за Ужице, Кљајић и Чолаковић су посетили Крагујевачки одред, чији су борци пред њима положили заклетву. Када су требали да крену у Чачански одред, стигло је Жујевићево наређење да се врате у Дулене, где им је саопштио да је командант Главног штаба НОП одреда Југославије Јосип Броз Тито напустио Београд и прешао на ослобођену територију. Тито се налазио у околини Крупња и наредио је да чланови Главног штаба НОП одреда Србије дођу тамо. Услед овог наређења, чланови Главног штаба Србије променили су своје одлуке о обиласку партизанских одреда и отишли за Крупањ, где су 26. септембра присуствовали војно-политичком саветовању у Столицама.

Учесници саветовања Саветовању Главног штаба НОП одреда Србије присуствовали су: Сретен Жујовић (1899—1976) командант Главног штаба НОП одреда Србије Родољуб Чолаковић (1900—1983) члан Главног штаба НОП одреда Србије Филип Кљајић (1913—1943) Главног штаба НОП одреда Србије Никола Груловић (1888—1959) члан Главног штаба НОП одреда Србије Светислав Стефановић Ћећа (1910—1980) иструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију при ОК КПЈ за Крагујевац Мијалко Тодоровић (1913—1999) секретар Окружног комитета КПЈ за Крагујевац Милан Благојевић Шпанац (1905—1942) командант Првог шумадијског партизанског одреда Андра Ђорђевић (1902—1942) командант Другог шумадијског партизанског одреда Раја Недељковић (1911—1996) командант Крагујевачког партизанског одреда Владимир Дедијер (1914—1990) политички комесар Крагујевачког партизанског одреда Павле Јакшић (1913—2005) командант Краљевачког партизанског одреда Момчило Радосављевић (1910—1942) командант Чачанског партизанског одреда Милинко Кушић (1912—1943) политички комесар Ужичког партизанског одреда Љубиша Урошевић (1920—1943) командант Поморавског партизанског одреда Бора Петровић Параћинац (—1941) командир Параћинскоћупријске партизанске чете

Услед спречености, саветовању нису присуствовали представници Посавског, Космајског, Пожаревачког, Подрињског и Ваљевског партизанског одреда. Командант Посавског одреда Коча Поповић није могао да дође, јер су Немци покренули офанзиву на Мачву, док је команданту Ваљевског одреда Здравку Јовановићу, саопштено да остане са одредом, јер је претила опасност да Немци из Мачве и Посавине продуже напад у правцу Ваљева.

Референце

Литература

Категорија:Устанак у Србији 1941. Категорија:Историја Крагујевца Категорија:Шумадија у Народноослободилачкој борби Категорија:Конференције у Другом светском рату