Економију Африке чине трговина, индустрија, пољопривреда и људски ресурси континента. Завршно са 2019. годином, приближно 1,3 милијарде људи живело је у 54 земље Африке. Африка је континент богат ресурсима. Недавни раст економије је последица раста продаје роба, услуга и производње. Очекује се да ће западна Африка, источна Африка, централна Африка и Јужна Африка (регион) достићи укупни БДП од 29 билиона долара до 2050. године.

thumb|Лагос, Нигерија, највећи град Африке

У марту 2013. Африка је идентификована као најсиромашнији континент на свету; међутим, Светска банка очекује да ће већина афричких земаља достићи статус „средњег прихода“ (дефинисан као најмање 1.025 америчких долара по особи годишње) до 2025. ако се наставе садашње стопе раста. Постоји више разлога за лошу економију Африке: историјски гледано, иако је Африка имала велики број империја које су трговале са многим деловима света, многи људи су живели у руралним друштвима; поред тога, европска колонизација и каснији Хладни рат створили су политичку, економску и друштвену нестабилност.

Афричка развојна банка је 2017. године известила да је Африка друга најбрже растућа економија на свету и процењује да ће се просечни раст вратити на 3,4% у 2017, док се очекује да ће раст порасти за 4,3% у 2018. Раст је присутан на целом континенту, са више од једне трећине афричких земаља са стопом раста од 6% или више, а још 40% расте између 4% и 6% годишње. Неколико међународних пословних посматрача је такође навело Африку као будући мотор светског економског раста.

Историја Миленијумима је афричка економија била разнолика, вођена широким трговачким путевима који су се развијали између градова и краљевстава. Неки трговачки путеви су били копнени, неки су укључивали пловидбу рекама, трећи су се развијали око лучких градова. Велика афричка царства су постала богата захваљујући својим трговачким мрежама, на пример, Стари Египат, Нубија, Мали, Ашантско царство, Ојо царство и древна Картагина.

Неки делови Африке су имали блиске трговинске односе са арапским краљевствима, а до времена Османског царства, Африканци су у великом броју почели да прелазе на ислам. Овај развој, заједно са економским потенцијалом у проналажењу трговачког пута до Индијског океана, довео је Португалце у подсахарску Африку као империјалну силу. Колонијални интереси су створили нове индустрије како би нахранили европске апетите за добрима као што су палмино уље, гума, памук, племенити метали, зачини, готовински усеви и друга добра, и интегрисали посебно приобална подручја са атлантском економијом.

Значајан фактор економског развоја био је стицање људског капитала од стране елите. Између 14. и 20. века примећено је да у регионима са више насиља у елитама и самим тим већим шансама да особа умре у млађој доби, елита друштва није много улагала у образовање. Због тога је њихов број (као мера људског капитала) мањи него у мање сигурним земљама и обрнуто. Ово може објаснити разлику у економском развоју између афричких региона. Након стицања независности афричких земаља током 20. века, економски, политички и друштвени преокрети прогутали су већи део континента. Међутим, последњих година евидентан је економски опоравак међу неким земљама. Свитање афричког економског бума (који је на снази од 2000-их) упоређено је са кинеским економским бумом који се појавио у Азији од касних 1970-их. Африка је 2013. била дом за седам најбрже растућих економија на свету.

Од 2018. године, Нигерија је највећа економија у Африци по номиналном БДП-у, а прати је Јужна Африка; у погледу ППП, Египат је други по величини после Нигерије. Екваторијална Гвинеја има највећи афрички БДП по глави становника. Земље богате нафтом као што су Алжир, Либија и Габон и Боцвана богата минералима су се појавиле међу водећим економијама од 21. века, док су Зимбабве и Демократска Република Конго потенцијално међу најбогатијим земљама света по природним ресурсима, али су потонуле на листу најсиромашнијих нација на свету због распрострањене политичке корупције, ратовања, окончања емиграције. Боцвана се истиче по свом трајном снажном и стабилном расту од стицања независности.

Тренутни услови Од 2007. године, раст у Африци је надмашио раст у источној Азији. Подаци сугеришу да делови афричког континента сада доживљавају брз раст, захваљујући својим ресурсима и све већој политичкој стабилности, и да „постојано повећава ниво мира од 2007. године“. Светска банка извештава да је економија субсахарских афричких земаља расла по стопама које одговарају глобалним стопама или их превазилазе. Према Одељењу Уједињених нација за економска и социјална питања, побољшање укупног раста у региону се углавном може приписати опоравку у Египту, Нигерији и Јужној Африци, три највеће афричке економије.

Подсахарска Африка је тешко оштећена када су државни приходи пали са 22% БДП-а у 2011. на 17% у 2021. години. Петнаест афричких земаља има значајан ризик од прекомерног задуживања, а 7 је тренутно у финансијској кризи, према ММФ-у. Регион је 2021. године добио износ од 23 милијарде долара од МФФ-а као помоћ у критичној јавној потрошњи.

Економије најбрже растућих афричких нација искусиле су раст значајно изнад глобалних просечних стопа. Највеће земље у 2007. укључују Мауританију са растом од 19,8%, Анголу са 17,6%, Судан са 9,6%, Мозамбик са 7,9% и Малави са 7,8%. Остале државе са брзим растом су Руанда, Мозамбик, Чад, Нигер, Буркина Фасо, Етиопија. Ипак, раст је био тужан, негативан или спор у многим деловима Африке, укључујући Зимбабве, Демократску Републику Конго, Републику Конго и Бурунди. Многе међународне агенције су све више заинтересоване за улагање у афричке економије у развоју, посебно пошто Африка наставља да одржава висок економски раст упркос тренутној глобалној економској рецесији. Стопа повраћаја инвестиција у Африци је тренутно највиша у свету у развоју.

Неке међународне институције се баве отпуштањем дуга у интересу подршке економском развоју у Африци. УН су 1996. године спонзорисале иницијативу за високо задужене сиромашне земље (ХИПЦ), коју су касније преузели ММФ, Светска банка и Афричка развојна банка (АфДФ) у облику Мултилатералне иницијативе за отпис дуга (МДРИ). Од 2013. године, иницијатива је делимично отписала дуг за 30 афричких земаља.

Почетком 2021. године, Европска инвестициона банка, уз помоћ Партнерства за стварање финансијских средстава за Африку (МФВ4А), анкетирала је 78 банака у подсахарској Африци за студију ЕИБ Банкинг ин Африца. Банке које су учествовале контролишу скоро 30% активе континента. Скоро две трећине банака је пооштрило правила о кредитирању, али је више од 80% проширило употребу реструктурирања или мораторијума на кредите. Од неколико банака се тражило да модификују нивое запослених, док је нешто мање од једне трећине прилагодило своје цене. Отприлике половина банака које су одговориле имале су гаранције запослених, од којих је већина дошла од централне банке, владе или међународне финансијске институције.

Пакети фискалних стимулација у афричким земљама до средине 2020. износили су отприлике 1–2% БДП-а, а монетарни стимуланси износили су око 2% БДП-а. Ово је близу глобалног просека ММФ-а за земље у развоју са ниским приходима, који износи око 2% БДП-а 2020. у периоду од годину дана од почетка пандемија ковида 19. Истовремено, тржишта у развоју усвојила су пакет вредан око 4% БДП-а, док су напредне земље извршиле пакет вредан око 16% БДП-а. Док су се афричке нације бориле да реше здравствене и економске последице пандемије, просечан фискални дефицит широм Африке порастао је са 5% БДП-а у 2019. на преко 8% у 2020. години. Због недостатка фискалног простора, дефицит је резултирао повећањем задуживања, које афричке земље имају мање капацитета да апсорбују од других развијених економија.

Земље северне и јужне Африке предузеле су најкомплетније мере за решавање кризе финансијског сектора која је последица пандемије, са просечно предузетих 14 мера по земљи. 34 афричке земље су усвојиле кораке за повећање ликвидности и смањење трошкова задуживања, углавном кроз снижавање референтне стопе. Јужна Африка је, на пример, смањила референтне стопе за 200 базних поена или више. Најчешћа мера је била да се модификује поступање са ненаплативим кредитима смањењем захтева за резервисање. Да би помогли банкама да преброде кризу ковида 19, власти су ограничиле дивиденде или друге намене зараде, дозволиле привремено ослобађање капиталних резерви, ублажиле захтеве за капиталом или ликвидношћу или извршиле друга привремена прилагођавања пруденцијалних стандарда. Упркос трајању пандемије ковида 19, афричке приватне инвестиције биле су стабилне у 2020., попевши се на 4,3 милијарде долара са 3,9 милијарди долара у 2019. пошто су гасоводне и текуће трансакције затворене. За земље које имају интензивне ресурсе, очекује се да ће реални БДП по глави становника остати испод нивоа досегнутог пре почетка пандемије, најраније до 2024. године, уз раст од једва 1% годишње у 2022. и 2023. Пре пандемије, очекивало се 2% или више раста.

Раст трговине Трговина је покренула већи део раста афричке економије почетком 21. века. Кина и Индија су све важнији трговински партнери; 12,5% афричког извоза је у Кину, а 4% у Индију, што чини 5% кинеског увоза и 8% индијског. Група пет (Индонезија, Малезија, Саудијска Арабија, Тајланд и Уједињени Арапски Емирати) су још једно све важније тржиште за афрички извоз.

Будућност Очекује се да ће афричка привреда — са повећањем трговине, знањем енглеског језика (званични језик у многим подсахарским земљама), побољшањем писмености и образовања, доступношћу сјајних ресурса и јефтинијом радном снагом наставити да ради боље у будућности. Трговина између Африке и Кине износила је 166 милијарди долара у 2011.

Африка ће доживети „демографску дивиденду“ тек до 2035. године, када ће њена млада и растућа радна снага имати мање деце и пензионера као издржаваних у односу на пропорцију становништва, што је чини демографски упоредивом са САД и Европом. Радна снага на континенту постаје образованија, а очекује се да ће скоро половина имати неко средње образовање до 2020. Потрошачка класа се такође појављује у Африци и очекује се да ће наставити да цвета.

Са увођењем новог плана економског раста и развоја који су представиле чланице Афричке уније, око 27 њених чланица које су у просеку неке од најразвијенијих економија континента додатно ће подстаћи економску друштвену и политичку интеграцију континента. Афричка континентална зона слободне трговине ће подстаћи пословне активности између држава чланица и унутар континента. Ово ће додатно смањити превелико ослањање на увоз готових производа и сировина на континент.

Предвиђа се да ће јаз између богатих и сиромашних земаља наставити да расте у наредним деценијама.The Economist, The African Century, 28 March 2020.

Предузетништво Предузетништво је кључ раста. Владе ће морати да обезбеде регулаторно окружење погодно за пословање како би помогле у подстицању иновација. У 2019. финансирање покретања ризичног капитала порасло је на 1,3 милијарде долара, брзо се повећавајући. Узроци су још увек нејасни, али образовање је свакако фактор.The Economist, "The African century", 28 March 2020.

Узроци економске неразвијености током година Наизглед нерешива природа афричког сиромаштва довела је до дебате о његовим основним узроцима. Ендемски ратови и немири, распрострањена корупција и деспотски режими су и узроци и последице континуираних економских проблема. Деколонизација Африке била је оптерећена нестабилношћу коју је погоршао сукоб хладног рата. Од средине 20. века, Хладни рат и повећана корупција, лоше управљање, болести и деспотизам такође су допринели лошој економији Африке.

Према The Economist, најважнији фактори економске неразвијености су корупција влада, политичка нестабилност, социјалистичка економија и протекционистичка трговинска политика.

Инфраструктура