Први писани записи о овом региону потичу од арапских трговаца у 9. и 10. веку. У средњем веку, регионом је доминирала транссахарска трговина и регионом је владало Царство Мали. У 16. веку, овим регионом је владало Царство Сонгај. Први Европљани који су посетили реку Гамбију били су Португалци 1445. године, који су покушали да се населе на обалама реке, али није успостављено насеље веће величине. Потомци португалских досељеника остали су до 18. века. У касном 16. веку, енглески трговци су покушали да започну трговину са Гамбијом, извештавајући да је то „река тајне трговине и богатства које су сакрили Португалци“.
Почетком 17. века, Французи су покушали да населе Гамбију, али нису успели. Енглеске експедиције слате су од 1618. до 1621. године, али су резултирале огромним губицима. Трговци Комонвелта Енглеске послали су експедиције у Гамбију 1651. године, али је њихове бродове заробио принц Руперт следеће године. Године 1651. почела је и курландијска колонизација Гамбије, са подизањем утврђења и испостава на неколико острва. Војводство Курландија и Семигалија је остало доминантно све до 1659. године када је њихова имовина предата Холандској западноиндијској компанији. Године 1660, Курландијци су обновили посед, али их је следеће године протерала новоформирана Краљевска афричка компанија.
Године 1667. права Краљевске афричке компаније на Гамбију су предата у подзакуп Гамбијским авантуристима, али су касније враћена новој Краљевској афричкој компанији. Године 1677. почела је век и по дуга борба између Енглеза и Француза за превласт над Гамбијом и Сенегалом. Французи су неколико пута заузимали енглеске поседе, али су премаУтрехтском уговору 1713. године, британска права на регион признали Французи. Средином 18. века, Краљевска афричка компанија почела је да има озбиљних финансијских проблема и 1750. године парламент је одузео компанији права у региону. Године 1766. Круна је преузела територију и она је била део колоније Сенегамбија. Године 1783. Сенегамбија је престала да постоји као британска колонија.
Након тога колонија је заправо напуштена. Једини Европљани су били трговци који су постојали у неколико насеља на обалама река. Након завршетка Наполеонових ратова, Александар Грант је послат да поново успостави присуство у Гамбији. Основао је Банџул и британски посед је наставио да расте кроз низ уговора. Уступање Гамбије Француској предложено је крајем 19. века, али је наишло на значајан протест и у Гамбији и у Енглеској. Године 1888, колонија је повратила сопствену структуру власти, а 1894. колонија Гамбија и протекторат су правилно успостављени на начин који ће наставити да држи до независности.
Године 1901. основана су законодавна и извршна већа за Гамбију. Гамбијски војници су се борили у Првом светском рату. Током Другог светског рата, чета Гамбијаца реформисана у пук, посебно се борила у бици за Бурму у последњим годинама рата. Посета Френклина Д. Рузвелта Гамбији 1943. била је прва посета актуелног председника САД афричком континенту. Након рата, темпо реформи се повећао, са економским фокусом на производњу кикирикија и неуспелим програмом живинарског узгоја. Представнички дом је основан 1960. године. Пјер Сар Н'Јие је био главни министар од 1961. до 1962. године, иако је након избора 1962. Давда Џавара постао премијер, чиме је почела доминација Народне прогресивне странке у политици Гамбије у наредних тридесет година. Потпуна унутрашња самоуправа постигнута је 1963. године, а након опсежних преговора, Гамбија је прогласила независност 1965. године.
Гамбија је стекла независност као уставна монархија која је остала део Комонвелта, али је 1970. постала председничка република. Џавара је изабран за првог председника и на овој функцији је остао до 1994. године. Државни удар, који је предводио Кукои Санјанг, покушан је 1981. године, али није успео након интервенције Сенегала. Од 1981. до 1989. Гамбија је ушла у Конфедерацију Сенегамбија, која се распала. Године 1994. Џавара је свргнут у државном удару који је предводио Јаија Џаме, који је две године владао као војни диктатор. За председника је изабран 1996. године и на тој функцији је остао до 2017. године. Гамбија је напустила Комонвелт нација 2013. и претрпела неуспешан покушај државног удара 2014. године. На изборима 2016. године, Адама Бароу је изабран за председника. Џамеово одбијање да се повуче довело је до уставне кризе и интервенције снага Економске заједнице држава западне Европе.
Рана историја Могуће је да је картагињански истраживач Ханон Морепловац пловио чак до Гамбије у експедицији у шестом или петом веку пре нове ере.Harden, Donald (1971) [First published 1962]. The Phoenicians. Harmondsworth: Penguin Books.
Царства Мали и Сонгај Први проверљиви писани извештаји о региону потичу из записа арапских трговаца, из 9. и 10. века н.е. У средњем веку овим подручјем је доминирала транссахарска трговина. Царство Мали, најпознатије по владару Мандинке народа, Манси Муси, донело је светско признање региону због свог огромног богатства, учености и уљудности. Од раног 13. века, устав Малија, био је закон земље. Северноафрички учењак и путник Ибн Батута посетио је ову област 1352. године и врло похвално је писао о њеним становницима.
Царство Сонгај, названо по народу Сонгај чији је краљ преузео формалну контролу над Царством, почело је да доминира регионом у 16. веку.
15. и 16. век Европско откриће Гамбије почело је у 15. веку, када је португалски принц Хенрик Морепловац кренуо у истраживање. Године 1455. Хенрик је навео Венецијанца по имену Луиз де Кадамосто да поведе један брод у експедицију у потрази за реком. Касније исте године, послао је ђеновљанског трговца по имену Антониото Усодимаре са два брода у исту потрагу. Њих двојица су удружили снаге у близини Зеленортских острва и, држећи се близу обале, лако су пронашли ушће реке Гамбије.
Стигли су на реку Гамбију у јуну 1455. и кренули кратким путем узводно. Поновили су путовање следеће године у мају 1456, настављајући даље узводно и ступајући у контакт са неким од домаћих поглавица. Када су били близу ушћа реке, бацили су сидро на острву где је сахрањен један од њихових морнара, који је претходно умро од грознице. Како се звао Андреј, острво су назвали Острво Сент Андреја. десно|мини|350x350пиксел| Карта Гамбије Након ове експедиције уследили су покушаји Португалије да оснују насеље на обалама реке. Ниједно насеље никада није достигло значајну величину, а многи од досељеника су се венчали са домороцима, задржавајући португалску одећу и обичаје и изјашњавајући се да су хришћани. Заједнице португалског порекла наставиле су да постоје у Гамбији све до 18. века, са португалским црквама у Сан Домингу, Герегији и Танкулару 1730. Даље португалско насеље уз реку било је у Сетуку близу Фататенде. До краја 16. века, Сонгај царство, под сталним нападима Португала, пропало је. Назив Гамбија потиче од португалске речи за трговину, cambio.Atlas Obscura
Након што је 1580. године женидбом постао краљ Енглеске, Филип II, један број Португалаца је потражио уточиште у Енглеској. Један од ових избеглица, Франсиско Фереира, повео је два енглеска брода у Гамбију 1587. и вратио се са профитабилним товаром коже и слоноваче. Године 1588, Антонио, приор Кратоа, који је имао право на трон Португала, продао је трговцима из Лондона и Девона ексклузивно право трговине између река Сенегала и Гамбије. Ова донација је потврђена добитницима гранта на период од десет година дозволом краљице Елизабете I. Трговци су послали неколико бродова на обалу, али, због португалског непријатељства, нису се усуђивали јужније од Жоала: 30 миља северно од ушћа реке. Они су известили да је Гамбија „река тајне трговине и богатства које су прикрили Португалци“.
17. век
Енглеско истраживање Године 1612, покушај Француза да се населе у Гамбији завршио се катастрофално због болести која се ширила међу насељеницима. Патентна писма која су додељивала право ексклузивне трговине реком Гамбијом су накнадно поново додељена 1598, 1618. и 1632. другим енглеским авантуристима. Експедицијом 1618. године командовао је Џорџ Томсон и њен циљ је био да отвори трговину са Тимбуктуом. Напустивши своје бродове у Гасану, Томпсон је са малом групом отишао чамцима до реке Нерико. Током његовог одсуства, Португалци су масакрирали посаду његовог брода. Међутим, неки из његове групе успели су по повратку да се пробију копном до Зеленортских острва, а затим до Енглеске. Томсон је остао у Гамбији са седам другова, али га је један од њих убио у изненадној свађи.
У међувремену, стигла је експедиција помоћи из Енглеске под командом Ричарда Џобсона, који је запленио неке португалске бродове као одмазду за масакр у Гасану. Џобсон је такође стигао до Нерикоа и након тога дао веома позитиван приказ комерцијалних могућности реке Гамбије. Током своје експедиције, Џобсон је одбио робове које је понудио афрички трговац Букор Сано. Он је рекао да „смо народ који се није бавио таквим робама, нити смо куповали или продавали једни друге, нити било шта што је имало наше облике“. Хју Томас је његове протесте означио као „изузетне“. Међутим, и његова и Томпсонова експедиција довела је до значајних губитака и касније путовање 1624. показало се потпуним неуспехом. Након губитка од 5.000 фунти, власници дозвола нису више покушавали да експлоатишу ресурсе Гамбије, већ су своју пажњу ограничили на Златну обалу.
Године 1651. Комонвелт Енглеске дао је патент одређеним лондонским трговцима који су те и следеће године послали две експедиције на реку Гамбију и успоставили трговачко место у Бинтангу. Чланови експедиције кренули су до водопада Баракунда у потрази за златом, али неуспешно. Године 1652. принц Руперт од Рајне ушао је у Гамбију са три брода и заробио пловила власника патента. Након овог тешког губитка, напустили су сваки даљи подухват у Гамбији.
Курландијска Гамбија и енглески приговор Јакоб Кетлер, војвода од Курландије, је 1651. године добио од неколико домородачких поглавица острво Светог Андреја и земљиште у Банјон Поинту, Јуфуре и Гасан. Досељеници, трговци и мисионари су послати из Курландије, а утврђења су подигнута на острву Светог Андреја и на Банјон Поинту. Ово је био део периода у историји Курландије у којем су они такође колонизовали Тобаго. Курландијци су веровали да ће им поседовање ових територија омогућити контролу над реком и наплату путарине свима који су користили тај пловни пут. Подигли су тврђаву изграђену од локалног пешчара, поставили лутеранског пастора и поставили топове на острво тако да командују на оба канала на северу и југу. План је био да се робови продају колонији у Тобагу, али то није успело. Године 1658. Кетлера су Швеђани заробили током рата између Шведске и Пољске. Као последица тога, средства више нису била доступна за одржавање гарнизона и насеља у Гамбији и 1659. агент војводе од Курландије у Амстердаму је склопио споразум са Холандском западноиндијском компанијом којим су војводски поседи у Гамбији предати Компанији. мини|325x325пиксел| Мапа острва Џејмс и тврђаве Гамбије Године 1660. француски приватник у шведској служби заузео је и опљачкао утврђење на острву Светог Андреја. Холанђани су након тога напустили тврђаву, а Курландијци су обновили посед. Након обнове енглеске монархије 1660. године, интересовање Енглеза за Гамбију је оживело због извештаја о постојању рудника злата у горњем току реке. Нови патент је додељен већем броју људи који су били означени као Краљевска компанија авантуриста у Африци. Најистакнутији међу њима били су Џејмс, војвода од Јорка и принц Руперт. Крајем године, Авантуристи су послали експедицију у Гамбију под командом Роберта Холмса, који је био са принцом Рупертом у Гамбији 1652.