Ђорђе Мартиновић (1928 Према текстовима у листовима Данас и Глас јавности од 9. септембра 2000, на пројекту „Растко“. — 6. септембар 2000, Читлук код Крушевца Драган Влаховић, „Глас јавности“, 8. 9. 2000) био је српски пољопривредник са Косова и Метохије чији је случај из 1985. године изазвао велику пажњу јавности у СФР Југославији. Мартиновић је 1. маја 1985. примљен у болницу у Гњилану са тешким повредама насталим услед продора стаклене флаше у тело. Околности под којима су повреде настале остале су спорне. Док су поједини лекари и комисије сматрали да повреде нису могле бити самонанете, други су изнели могућност самоповређивања. Ђорђе је напад оптужио групу Албанаца. Случај је изазвао широку медијску пажњу и постао једна од тема јавних расправа о међунационалним односима на Косову и Метохији током 1980-их година.
Званична верзија одбачена је судском пресудом из 1990, која никада није спроведена.
Догађај Мартиновић је 1. маја 1985. године пронађен повређен надомак своје њиве, у близини Гњилана. Према његовим тврдњама, он је набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша је кроз чмар набијена у утробу, данцетом нагоре, а на дрво била натакнута кроз грлић. 1. део. Владика Атанасије Јефтић, на пројекту „Растко“. Зауставила се тик под десним подребарним луком и, поломљена, остала у утроби жртве. Милорад Бајић, „Глас јавности“, 22. 8. 2005 Хенри Кам, специјално за Њујорк тајмс из Приштине, 28. 4. 1986 После напада је, повређен, дошао до пута, одакле је збринут, а потом и пребачен у приштинску болницу, где је подвргнут хитној операцији. Лекари су утврдили да су повреде настале услед продора стаклене флаше кроз ректум, при чему је дошло до тешких унутрашњих повреда.
Према Мартиновићевој изјави датој истражним органима и лекарима, повреде су му нанеле две особе албанске националности док је радио на својој њиви у близини Гњилана. Његова верзија догађаја убрзо је добила значајну пажњу у југословенској штампи и јавности, нарочито у Србији, где је случај представљан као пример угрожености Срба на Косову и Метохији. Прве информације о случају објављене су 4. маја 1985. године у листу Политика, након чега је уследила широка медијска пажња и јавна расправа.
Да је над Мартиновићем извршен злочин насиља говорило је и прво саопштење власти из Гњилана, а касније потврдиле и неколико комисија лекара специјалиста, док су други тврдили да су повреде могле бити самонанете.. О случају је писала домаћа, као и страна штампа.
Истрага и медицинска мишљења Након пријема у болницу, Мартиновић је подвргнут хитној хируршкој интервенцији, а потом је пребачен на лечење у Војномедицинску академију у Београду. Операцију вађења флаше водила су три хирурга, од којих су двојица били етнички Албанци. Они су накнадно позвали трећег хирурга, Србина др Морачића, уплашени од флаше и срче коју је требало извадити. Др Морачић је после операције описао да је призор који је затекао био „језив“.
По доласку на Војномедицинску академију у Београду, Мартиновић је поново оперисан. Прву стручну анализу извршила је комисија лекара Војномедицинске академије, Тим од пет лекара који је предводио др Ћерамилац потписује дијагнозу којом се потврђује да самоповређивање ове врсте није могућно. Тражено је ново вештачење и исту оцену изнели су и други лекари. Потом је тражено додатно вештачење од љубљанског академика Јанеза Малчинског, чији је званични налаз садржавао и оцене да је самоповређивање могуће (по неким изворима, и оцене да није могуће).
Мартиновић је наставио лечење у иностранству. Због повреда и компликација оперисан је још два пута у болници Сент Џорџ у Великој Британији. Британски проктолог др Питер Холи, који је учествовао у његовом лечењу у Лондону, изјавио је да, према његовом мишљењу, повреде нису могле бити самонанете и да је сматрао да је у наношењу повреда учествовало више особа.
Др Питер Холи је након овога од Јанеза Малчинског добио писмо претеће садржине „зато што се меша у унутрашње ствари Југославије“.
И поред бројних медицинских анализа и јавних расправа, околности под којима су повреде настале никада нису у потпуности разјашњене.
Политичке и медијске реакције Случај Ђорђа Мартиновића изазвао је велику пажњу југословенске јавности и постао један од најпознатијих догађаја у СФР Југославији током 1980-их година. О њему су опширно извештавали домаћи и страни медији, а случај је убрзо добио и шири политички значај. У делу југословенске јавности случај је тумачен као доказ несигурности Срба на Косову и Метохији и погоршања међуетничких односа у покрајини. Поједини интелектуалци, новинари и политичари критиковали су рад југословенских власти и истражних органа, тврдећи да се покушава умањити значај случаја и избегну његове политичке и етничке импликације.
Са друге стране, југословенске власти и део медија настојали су да избегну представљање случаја као етнички мотивисаног напада, упозоравајући да би такво тумачење могло додатно погоршати националне тензије у земљи. Званична саопштења током истраге углавном су се ослањала на тврдње оних лекара које су сматрале да је самоповређивање било могуће.
У посету Мартиновићу, који је још био у тешком животном стању, долази његов претпостављени, пуковник Новак Ивановић, начелник Дома ЈНА у Гњилану, и захтева од њега да призна да се сам набио на флашу у аутоеротском акту. Ивановић је годину дана касније у исповести за часопис Интервју навео да га је на ово натерао извесни генерал Стојановић. Након овога, пуковник Ивановић добија прекоманду за Зрењанин.
За време лечења у Београду, наставља се са изнуђивањем признања о самоповређивању, од стране Вукашина Трумпића и Градимира Поповића из правосуђа, и уз присуство полиције. Тадашњи начелник ВМА, генерал Владимир Војводић, је одобрио испитивање. Његов заменик, Срђан Крстинић, касније адмирал у Армији Републике Хрватске, инсистирао је да се Мартиновић избаци са ВМА. Након овога, Мартиновић наставља лечење у Лондону где је утврђено да повреде нису могле настати самоповрђивањем.
За званичну Југославију, закључак је био другачији. Власти су уз друго саопштење са налазом о „самоповређивању“, супротно првом саопштењу из Гњилана, приложили налаз из Љубљане, као и добијену изјаву самог Мартиновића. 56-годишњи Ђорђе Мартиновић се, према званичној верзији, упустио у акт самозадовољења који је кренуо наопачке. Он је непријатни инцидент напросто свалио на албанске сепаратисте, истовремено га искориштавајући у пропагандне сврхе за демонизацију Албанаца и осликавање Срба као жртава. Савезни секретар унутрашњих послова Стане Доланц изјавио је 1987. године да је случај завршен и да је полиција утврдила да се Мартиновић сам повредио. Његова изјава изазвала је бројне реакције у јавности и медијима.. У изјави на Телевизији Љубљана изјавио је:
Изјаву Доланца присутни новинари су пропратили смехом.
Група српских интелектуалаца и новинара писала је домаћој и светској јавности протест под насловом „Истина набијена на колац“. Писац и академик Добрица Ћосић молио је за разрешење случаја у јавном писму упућеном адмиралу Бранку Мамули и Душану Чкребићу, председнику Скупштине Србије, без одговора.
Скупштина СФР Југославије расправљала је о „случају Ђорђа Мартиновића“ осам пута без резултата. У Скупштини СР Србије, расправа је шест пута одлагана, јер су руководиоци тврдили да, према Уставу САП Косово, Скупштина Србије нема надлежност над случајем. Покрајинско руководство, којим су доминирали етнички Албанци, подржавало је тезу о самоповређивању током аутоеротског акта. Генерал Милан Даљевић из Управе Савезног секретаријата за народну одбрану, тврдио је да ЈНА нема никакве везе са случајем. Генерал Петар Грачанин, који је на месту секретара унутрашњих послова заменио Доланца, је захтевао да се предмет Ђорђа Мартиновића закључи. Према писању Гласа из 2000, савезни јавни тужилац Милош Бакић одликован је високим одликовањем, између осталог и због начина вођења истраге у случају Ђорђа Мартиновића.
Њујорк тајмс је 1986. писао како је случај 56-годишњег сељака Ђорђа Мартиновића постао најшире расправљани кривични случај током низа година у Југославији, описиван у најситнијим појединостима на телевизији и у штампи.
Према оценама више историчара и политиколога, случај Мартиновић постао је један од симбола кризе југословенске федерације и све израженијих националних подела током друге половине 1980-их година.
Судски поступци и епилог Мартиновић је током наредних година наставио да тврди да је био жртва напада и одбацивао је тврдње о самоповређивању. Случај никада није добио коначан судски епилог у кривичном поступку, а починиоци нису идентификовани.
Према појединим изворима, Мартиновић је покренуо поступак против државе због начина на који је вођена истрага и због изјава које су, по његовом мишљењу, нарушавале његов углед. Други општински суд у Београду је 1990. године донео пресуду у којој је наведено да је над Мартиновићем извршено насиље и наложио исплату новчане одштете. Суд је узео у обзир изјаве др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100.000 немачких марака. Налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.
Мартиновић је после пет операција продао своју њиву у Гњилану и населио се у селу Читлук крај Крушевца, где је и преминуо 6. септембра 2000. Иза себе је оставио супругу Јагодинку, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања СРЈ 1999.
Наслеђе и тумачење Случај Ђорђа Мартиновића остао је један од најпознатијих и најконтроверзнијих догађаја у позној СФР Југославији. Током година постао је предмет различитих политичких и историјских тумачења. У делу српске јавности случај је често представљан као симбол страдања Срба на Косову и Метохији током 1980-их година.
Поједини историчари сматрају да је случај касније ушао у супротстављене националне наративе у Србији и међу албанским становништвом на Косову, при чему се у различитим срединама различито тумачио његов карактер и значај. Случај је повезиван и са ширим политичким процесима у СФР Југославији крајем 1980-их година, укључујући пораст међунационалних тензија и политичку кризу у покрајини Косово.
Слику страдања Ђорђа Мартиновића овековечио је сликар и академик Мића Поповић у својој слици 1. мај 1985 (Распеће Ђорђа Мартиновића), која га приказује у јасној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком комунистичке полиције. Карл Савич, -{M.A.}-, -{J.D.}-, на -{Byzantine Sacred Art Blog}-. Сличан текст такође на