Јонска острва су била прекоморски посед Венецијанске републике од средине 14. века до касног 18. века. Освајање острва одвијало се постепено. Први који је стечен била је Китера и суседно острво Антикитера, индиректно 1238. и непосредно после 1363. Крф је 1386. добровољно постао део колонија Венеције. Век касније, Венеција је заузела Занте 1485. године, Кефалонију 1500. и Итаку 1503. Освајање је завршено 1718. освајањем Лефкаде. Свако од острва је остало део венецијанске републике све док Наполеон Бонапарта није распустио ову државу 1797. године, анектирајући Крф. Јонска острва се налазе у Јонском мору, на западној обали Грчке. Китера, најјужнија, налази се одмах поред јужног врха Пелопонеза, а Крф, најсевернији, налази се на улазу у Јадранско море. У савременом грчком, период млетачке владавине над грчком територијом је познат као Венетократиа или Енетократиа (грчки: Βενετοκρατια или Ενετοκρατια) и дословно значи „владавина Млечана“. Верује се да је венецијански период на Јонским острвима био пријатан, посебно у поређењу са Туркократијом — турском влашћу над остатком данашње Грчке.Tsitselis, Ilias A. (1960). Cephalonian Composite: contributions to the history and folklore of the island of Cephalonia, Second Volume (in Greek). Mynas Mirtides, стр. 529
Гувернер Јонских острва током венецијанског периода био је канцелар, који је боравио на Крфу. Поред тога, власти сваког острва биле су подељене на млетачке и домаће власти. Привреда острва заснивала се на извозу домаћих добара, пре свега грожђа, маслиновог уља и вина, док је млетачка лира, валута Венеције, била и валута острва. Неке од карактеристика културе Венеције уграђене су у културу Јонских острва, чиме су до данас утицале на локалну музику, кухињу и језик. Венецијански језик, на пример, који је уведен на острвима као службени језик и који је усвојила виша класа, и данас је популаран на свим острвима.
Венеција и Византија thumb|220px|right|Венеција 1565. године Венеција је основана 421. године након што су Хуни и Лангобарди уништили оближње заједнице. У променљивим италијанским границама у наредним вековима, Венеција је имала користи од тога што је остала под контролом Римског царства – све више као најудаљенија северозападна испостава садашње моћи у центру Константинопоља. Током Јустинијана I поновног освајања Италије од Визигота, Венеција је била све важније упориште за Равенски егзархат царства.Thiriet, Freddy (1975). La Romanie Venitienne au moyen age:Le developpement et l'exploitation du domaine colonial venitien (XIIe-XVe siecles) (in French). E. de Boccard, стр. 32 Политички центар егзархата и највиши војни званичници Царства налазили су се у Равени. Потчињени војни званичници који су били њихови представници у венецијанским лагунама називани су трибуни, а тек око 697. године нове ере лагуне су постале посебна војна команда под дуждом. Без обзира на избор првог дужда, вазални докази као што су почасти и наређења које је дужд добио од цара имплицирају да се Венеција сматрала делом Византијског царства чак и након што су Лангобарди заузели Равену. Упркос миру, који је признао Венецију као византијску територију, утицај источноримског цара је полако нестајао. До 814. Венеција је функционисала као потпуно независна република. И поред тога, Венеција је постала партнер Царства и цареви су јој дали трговачке привилегије путем уговора, као што је византијско-млетачки уговор из 1082.
Четврти крсташки рат (1202–1204) је првобитно имао намеру да изврши инвазију на подручја под муслиманском контролом; уместо тога, крсташи су напали престоницу Византијског царства, Константинопољ, што је довело до привременог распада царства и пљачке његове престонице. Како је Венеција била један од учесника у крсташком рату, њени односи са Византијским царством су били затегнути током овог периода. Штавише, прозвавши се као „господар једне четвртине и једне осмине целог царства Румуније“ после крсташког рата, дужди Венеције су допринели погоршању односа између две државе. Напори да се побољшају односи, на пример кроз Никејско-млетачки уговор из 1219. године, показали су се неуспешним. Период пријатељских односа уследио је тек после Сицилијанске вечерње 1282. године, када је Венеција, предвиђајући пад Карла, француског краља Сицилије, почела да успоставља ближе односе са Византијом. Венеција је била везана савезом са Карлом против Византије 1281.
Апелација Острва су називана, како појединачно, тако и колективно, разним именима. Након што је Венеција заузела Кефалонију 24. децембра 1500. године, управа за одбрану свих острва је делегирана службенику са седиштем на Крфу. Овај званичник се називао „генералним канцеларом три острва“ и боравио је у тврђави Ангелокастро од 1387. до краја 16. века. Три острва се односе на Крф, Закинтос и Кефалонију. thumb|Венецијанска мапа острва Крф из 1690. године Испод је седам главних острва од севера до југа, укључујући њихова грчка и италијанска имена у заградама:
Крф (Kerkyra; Corfù) Паксос (Paxi; Passo) Лефкада (Leucas; Santa Maura или Lèucade) Кефалонија (Kefal(l)onia или Kefal(l)inia; Cefalonia) Итака (Ithaki or Thiaki; Itaca, Val di Compare или Piccola Cefalonia) Закинтос (Zakynthos; Zante или Zacinto) Китера (Kythira; Cerigo) Османлије су Китеру и Лефкаду додатно називане Çuha Adası или Çuka Adası.
Историја Током Римског царства, Јонска острва су на различите начине била део провинција Ахаја и Епир. Они би, са изузетком Китере, формирали византијску тему Кефаленије у касном 8. веку. Од касног 11. века, Јонска острва су постала бојно поље у византијско-норманским ратовима. Острво Крф су држали Нормани 1081–1085 и 1147–1149, док су га Млечани неуспешно опседали 1122–1123. Острво Кефалонија је такође безуспешно опседнуто 1085. године, али су га 1099. опљачкали Пизанци, а 1126. Млечани. Коначно, Крф и остатак острва, осим Лефкаде, заузели су Нормани под Виљемом Сицилијанским 1185. Иако су Крф повратили Византинци до 1191, друга острва су од сада остала изгубљена за Византију и формирала су округ палатин Кефалоније и Закинтоса под Виљемовим грчким адмиралом Маргаритом од Бриндизија.
Након Четвртог крсташког рата и потписивања Partitio terrarum imperii Romaniae, Крф је дошао под власт Венеције. Међутим, 1207. године дужд Пјетро Зјани је уступио острво као феудум десеторици венецијанских племића, под условом да покажу лојалност и оданост и да плаћају порез. Крф је око 1214. године прешао у руке Епирске деспотовине, а 1257. га је заузео Манфред Сицилијански, који је тамо поставио свог адмирала Филипа Чинарда да води своје источне поседе. Без обзира на то, поразом у бици код Беневента и потписивањем уговора у Витербу 27. маја 1267, Крф је постао посед Анжујског краљевства Напуља. У међувремену, остала острва су и даље чинила део палатина округа, којим су током свог постојања управљале три породице: Орсини, Кућа Анжуја и породицa Токо. Владавина породице Токо трајала је 122 године, све до 1479. године, када су Османлије заузеле Кефалонију, Занте, Лефкаду и Итаку.Haberstumpf, Walter (2005). I Tocco, duchi di Leucade, e il principato d'Acaia (secoli XIV-XVI). Venezia e le Isole Ionie (in Italian), str. 57-70Tsitselis, Ilias A. (1960). Cephalonian Composite: contributions to the history and folklore of the island of Cephalonia, Second Volume (in Greek). Mynas Mirtides, str. 400
Дана 13. фебруара 1386. Крф је поново постао млетачки посед и овога пута млетачка власт ће трајати до краја републике. То су добровољно извршили људи са Крфа. Корфи су 10. маја именовали пет посланика који ће се потчинити млетачком сенату. Османлије су више пута покушавале да заузму Крф, од којих је први био 1537. године. Овај напад је довео Венецију до савеза са папом и царем Карлом V, познатом као Света лига, против Османског царства. Други велики неуспешни напад Османлија био је онај из јула 1716. године.
Након поделе Византијског царства 1204. године, Китера је 1238. године пала у руке Венеције кроз брак Марка Венијера са ћерком грчког господара острва. Китера и Антикитера су први пут чиниле део Млетачких прекоморских поседа 1363. године, након чега је уследио прекид трогодишње турске владавине, између 1715. и 1718. године. Споразумом из Пожаревца, Китера и Антикитера су пришле Млетачкој републици и остале под њеном контролом до њеног пада, 1797. године. Турска власт на три острва Кефалонија, Занте и Итака била је кратког века. Године 1481, две године након почетка турске владавине, Антонио Токо је извршио инвазију и накратко окупирао Кефалонију и Занте, али су га Млечани убрзо протерали. Занте су званично повратили Млечани 1485. године. Затим је Кефалонија, после шеснаест година турске окупације (1484–1500), постала део Млетачких прекоморских поседа 24. децембра 1500, опсадом замка Светог Ђорђа. Коначно, Итаку је, након судбине Кефалоније, освојила Венеција 1503. године.
Итака је постала депопулисана током периода турске владавине. Године 1504. Млечани су наредили званичном поновном насељењу Итаке уз пореске олакшице како би привукли насељенике са суседних острва. Венецијанске власти су откриле да је острво већ поново насељено од стране чланова породице Галатис, који су на њега полагали право као на своју имовину, пошто су добили права над Итаком под Токо режимом. . Κεφαλληνιακά Χρονικά. 7: 129–133, стр. 129 Лефкаду, део Епирске деспотовине од њеног оснивања 1205. године, Леонардо Токо је 1362. укључио у округ Кефалонију. Епирска деспотовина је била једно од три византијска царства у изгнанству настала након Четвртог крсташког рата 1204. године. Након судбине осталих централних Јонских острва, заузели су га Турци 1479. а затим Млечани 1502. године. Међутим, млетачка власт није потрајала, пошто је годину дана касније Лефкада враћена Отоманском царству. Турска власт над Лефкадом трајала је преко 200 година, од 1479. до 1684. године, када је Франческо Моросини напао и покорио острво током Морејског рата. Лефкада је, међутим, постала званично млетачка тек 1718. године, потписивањем Пожаревачког уговора. thumb|397x397px|Политичка мапа Италије 1789. године са Јонским острвима Наполеон Бонапарта је објавио рат Млетачкој републици 3. маја 1797. године. Потписивање Кампофоријског мира 17. октобра 1797. означило је распад Млетачке републике и поделу њених територија између Француске и Аустрије. Земљиште Тераферме до реке Адиђе, сам град и поседи балканског полуострва Истре и Далмације су уступљени Аустрији. Јонска острва, део венецијанских поморских територија, предата су Француској. Наполеон је организовао острва у три департмана. Први је обухватао острва Крф и Паксос, као и некадашња млетачка насеља Бутринт и Парга која се налазе у Епиру. Други департман су чинила острва Кефалонија, Итака и Лефкада и градови Превеза и Воница, док су Закинтос и Цериго били део трећег департмана. Француска владавина, међутим, није потрајала јер се Русија удружила са Отоманским царством у септембру 1798. и 1799. године и руско-османска поморска експедиција је заузела острва. Потписивањем уговора између Русије и Порте 21. марта 1800. године успостављена је независна острвска република под заштитом оба царства. Име нове државе је договорено да буде „република Седам Острва“ и обухватала је све територије три бивша француска департмана осим континенталних поседа Парге, Превезе, Вонице и Бутринта. Тилзитским уговором 1807. Русија је вратила седам острва Француској. У октобру 1809. Уједињено Краљевство је преузело посед свих острва са изузетком Крфа и Паксоса, које је предато тек 1814. године. Године 1815. Јонска острва су постала британски протекторат под именом Сједињене Државе Јонских острва.
Администрација Цивилни и војни гувернер Јонских острва био је канцелар генерал, који је живео на Крфу и имао врховну мирнодопску команду венецијанске морнарице. У ратно време, због његовог одсуства на челу флоте, понекад га је замењивао „генерални надзорник три острва“, мислећи на Крф, Занте и Кефалонију. Као резултат два продужена рата у 17. веку — Кандијског рата (1645–1669) и Морејског рата (1684–1699) — канцеларија је добила трајнији карактер.