Литературна бесмисленост је широка категоризација књижевности која користи елементе који имају смисла са некима који немају, са ефектом подривања језичких конвенција или логичког закључивања. Иако је најпознатији облик књижевне бесмислице бесмислени стих, овај жанр је присутан у многим облицима књижевности.
Ефекат бесмислица је често узрокован вишком значења, а не недостатком истог. Његов хумор потиче из његове бесмислене природе, а не из духовитости или шале.
Историја мини| Приказ бесмислених створења Џона Тенијела у Кероловој поеми Jabberwocky. Литературна бесмислица, која се препознаје још од деветнаестог века, долази из комбинације два широка уметничка извора. Први и старији извор је усмена народна традиција, укључујући игре, песме, драме и риме, као што је дечја песмица Hey Diddle Diddle. Књижевна фигура, бајка "Мајка Гуска" представља уобичајене инкарнације овог стила писања.
Други, новији извор књижевних бесмислица је у интелектуалним апсурдима дворских песника, научника и интелектуалаца разних врста. Ови писци су често стварали софистициране бесмислене облике латинских пародија, верских травестија и политичке сатире, иако се ови текстови разликују од чистије сатире и пародије по својим претераним бесмисленим ефектима.
Данашња литературна бесмислица долази из комбинације оба извора. Иако није први који је написао ову хибридну врсту бесмислица, Едвард Лер ју је развио и популаризовао у својим бројним стиховима (почев од A Book of Nonsense, 1846) и другим познатим текстовима као што су Сова и мачкица, Пенис са светлећим носом, The Jumblies и Прича о четворо мале деце која су обишла свет. Луис Керол је наставио овај тренд, претварајући књижевну бесмислицу у светски феномен са Алисом у земљи чуда (1865) и Алисом с оне стране огледала (1871). Керолова песма Jabberwocky, која се појављује у последњој књизи, често се сматра суштинском бесмислицом.
Теорија У књижевној бесмислици, одређени формални елементи језика и логике који олакшавају значење балансирани су елементима који негирају значење. Ови формални елементи укључују семантику, синтаксу, фонетику, контекст, репрезентацију и формалну дикцију. Жанр је најлакше препознати по различитим техникама или механизмима које користи да створи ову равнотежу значења и недостатка значења, као што су неисправни узрок и последица, портманто, неологизам, преокрети и инверзије, непрецизност (укључујући бесмислице), симултаност, неподударност слика и текста, произвољност, бесконачно понављање, негативност или пресликавање и злоупотреба. Бесмислена таутологија, редупликација и апсурдна прецизност такође су коришћени у жанру бесмислица.Heyman, Naissance, pp. xxvi–xxix Да би текст био у жанру књижевне бесмислице, мора да има обиље бесмислених техника утканих у ткиво дела. Ако текст користи само повремене бесмислице, онда се не може класификовати као књижевна бесмислица, иако може постојати бесмислен ефекат на одређене делове дела. Tristram Shandy Лоренса Стерна, на пример, користи бесмислицу непрецизности тако што укључује празну страницу, али ово је само једна бесмислица у роману која иначе има смисла. У делу Трећи полицајац Флана О'Брајена, с друге стране, многа средства бесмислица су присутна свуда, па би се стога могло сматрати бесмисленим романом.
Разлика Брбљарија, лаки стихови, фантазија, вицеви и загонетке се понекад погрешно сматрају књижевним бесмислицама, а конфузност је већа јер бесмислица понекад може постојати у овим (и многим другим) формама и жанровима.
Чисто брбљање, као у дечјој песмици Hey Diddle Diddle је средство бесмислица, али не чини текст, свеукупно, литературном бесмислицом. Ако нема значајног смисла за балансирање таквих средстава, онда се текст претвара у дословну (за разлику од књижевне) бесмислицу.
Лагани стих, који је уопштено говорећи духовити стих намењен забави, може делити хумор, неповезаност и разиграност са бесмислицом, али обично има јасну поенту или шалу и нема потребну тензију између значења и недостатка значења.
Бесмислице се разликују од фантазије, иако понекад постоје сличности између њих. Док бесмислице могу користити чудна створења, другачије световне ситуације, магију и фантастичне животиње које говоре, ови натприродни феномени нису бесмислени ако имају уочљиву логику која подржава њихово постојање. Разлика лежи у кохерентној и јединственој природи фантазије. Све следи логику у оквиру правила света фантазије; свет бесмислица, с друге стране, нема свеобухватан систем логике, иако може имплицирати постојање недокучивог, само изван нашег досега. Природа магије унутар имагинарног света је пример ове разлике. Светови фантазије користе присуство магије да логички објасне немогуће. У бесмисленој литератури магија је ретка, али када се догоди, њена бесмислена природа само доприноси мистерији, а необјашњава логично било шта. (note 1).
Загонетке су само бесмислице док се не пронађе одговор. Најпознатија загонетка бесмислице је таква само зато што првобитно нема одговор. У Кероловој Алиси у земљи чуда, Луди шеширџија пита Алису: „Зашто је гавран попут писаћег стола?“ Када Алиса одустане, Шеширџија одговара да ни он не зна, стварајући бесмислену загонетку. Неки наизглед бесмислени текстови су заправо загонетке, као што је популарна песма из 1940-их Mairzy Doats, за коју се у почетку чини да има мало уочљивог значења, али има поруку која се може открити. Шале нису бесмислице јер њихов хумор произилази из њиховог смисла, из нашег „схватања“, док су бесмислице смешне јер немају смисла, ми то не „схватамо“.
Пријем Док је већина савремених бесмислица написана за децу, форма има широку историју у конфигурацијама за одрасле пре деветнаестог века. Ликови попут Џона Хоскинса, Хенрија Пичама, Џона Сандфорда и Џона Тејлора живели су почетком седамнаестог века и у своје време били познати писци бесмислица. Глупост је такође била важан елемент у делима Флана О'Брајена и Ежена Јонескоа. Књижевне бесмислице, за разлику од народних бесмислица које су одувек постојале у писаној историји, први пут су писане за децу почетком деветнаестог века. Популаризирао их је Едвард Лер, а касније Луис Керол. Данас литературне бесмислице уживају подједнак пријем и код одраслих и код деце.
Писци бесмислица Напомена: Ниједан од ових писаца се не сматра ексклузивно „писцем бесмислица“. Неки од њих су писали текстове за које се сматра да припадају том жанру (као код Лера, Керола, Гореја, Ленона, Сендбурга), док други користе само бесмислице као повремено средство (као код Џојса, Џастера). Сви ови писци писали су и ван жанра бесмислица.Noakes, Vivien, Edward Lear, The Life of a Wanderer, Sutton. Неки од писаца су:
Даглас Адамс Џон Престон Ентони Берџес Луис Керол Кларк Кулиџ Ајвор Катлер Роалд Дал Дејв Егерс Џон Флансборо Мајк Гордон Едвард Гореј Ерик Ајдл Џејмс Џојс Нортон Џастер Џозеф Кенеди Френк Ки Радјард Киплинг Џон Арно Лосон Едвард Лер Денис Ли Џон Ленон Боб Дилан Џон Линел Маргарет Мејхи Спајк Милиган Теодор Сус Гајзел „Вирд Ал” Јанковик
Писци бесмислица на другим језикцима, осим енглеског, су:
Алфонс Але (француски) Цезар Аира (аргентински) Самјуел Бекет (француски) Мирон Бјалошевски (пољски) Пјер Дак (француски) Кампос де Карваљо (бразилски) Ленарт Хелсинг (шведски) Синкен Хоп (норвешки) Еуген Јонеско (француски) Алфред Жари (француски) Фригеш Коринти (мађарски) Данил Хармс (руски) Велимир Хлебњиков (руски) Фоско Марани (италијански) Кристијан Моргенштерн (немачки) Ерик Сати (француски) Амос Тутуола (нигеријски) Борис Вијан (French)
Популарна култура Боб Дилан је написао неке текстове који садрже технике бесмислица, посебно средином 1960-их, у песмама као што су "Bob Dylan's 115th Dream" и "Tombstone Blues".
Дејвид Бирн, из арт рок групе новог таласа Talking Heads, користио је технике бесмислица у писању песама. Бирн је често комбиновао кохерентне, али неповезане фразе да би направио бесмислене текстове у песмама као што су: "Burning Down the House", "Making Flippy Floppy" и "Girlfriend Is Better". Ова тенденција је била основа наслова за концертни филм Talking Heads-а, Stop Making Sense.
Сид Барет, оснивач Пинк Флојда, био је познат по свом често бесмисленом писању песама под утицајем Лера и Керола, што се у великој мери налазило на првом албуму Пинк Флојда, The Piper at the Gates of Dawn.
Стрип Глена Бакстера је често са бесмислицама, ослањајући се на збуњујућу међуигру између речи и слике.
The Tomfoolery Show је била америчка цртана хумористичка телевизијска серија заснована на бесмислицама Едварда Лера, Луиса Керола и других.
Zippy the Pinhead, Била Грифита, је амерички стрип која меша филозофију, укључујући оно што се назива „хајдегеровски поремећаји“Grabiner, July/Aug, 2011 и поп културу у својим бесмисленим процесима.
Види још Теорија апсурда Дадаизам Експериментална литература Свођење на апсурд Надреални хумор
Референце
Литература
. illus. Marguerite Davis, Roethke, Theodore, I Am! Says the Lamb: a joyous book of sense and nonsense verse, illus. Robert Leydenfrost. . . illus. Claire Mackie, . _________. More Rootabaga Stories. (PhD thesis), London: Austin Macauley, New York: Random House, . 1990. . 1975; originally Stolen Paper Review Editions,
Антологије A Book of Nonsense Verse, collected by Langford Reed, illus. H. M. Bateman. New York & London: G.P. Putnam's Sons, 1926. . Edited by Paul Jennings. . . Edited by Hugh Haughton. . . . Edited by Geoffrey Grigson. . . collected by Carolyn Wells. . . Compiled by D. B. Wyndham Lewis. O, What Nonsense!, selected by William Cole, illus. Tomi Ungerer. London: Methuen & Co., 1966. . selected and illus. Quentin Blake. . . Collected by John Agard and Grace Nichols. . . Edited by Michael Heyman, with Sumanyu Satpathy and Anushka Ravishankar. . The blog for this book and Indian nonsense: . A slim volume for all ages that includes a piece on how to write nonsense.
Секундарни извори
.
Colley, Ann C., Edward Lear and the Critics. Columbia, SC: Camden House, 1993. _________. . . _________. "The Limerick and the Space of Metaphor," Genre, 21 (Spring 1988): 65–91. Cuddon, J.A., ed., revised by C.E. Preston, . (Oxford: Blackwell, 1976, 1998),. . Deleuze, Gilles, The Logic of Sense, trans. Mark Lester with Charles Stivale, ed. Constantin V. Boundas. London: The Athlone Press, (French version 1969), 1990. . . _________. . . . . unpublished PhD dissertation, Ohio State University, _________. . _________. Wim Tigges ,. (1969–70): 128–44 on Edward Lear Home Page <https://web.archive.org/web/20000815212456/http://www2.pair.com/mgraz/Lear/index.html> . Edited by Edward Guiliano ,.
_________. . . . PhD dissertation, University of Glasgow, 1999. _________. "A New Defense of Nonsense; or, 'Where is his phallus?' and other questions not to ask" in Children's Literature Association Quarterly, Winter 1999–2000. _________. . Edited by Michael Heyman, with Sumanyu Satpathy and Anushka Ravishankar. New Delhi: Penguin, _________. "Nonsense", with Kevin Shortsleeve, in . Edited by Philip Nel and Lissa Paul, _________. "The Perils and Nonpereils of Literary Nonsense Translation." Words Without Borders. 2 June 2014. .
.
/HarperCollins, . Edited by Richard Cronin, Alison Chapman, and Anthony Harrison. .. Glasgow: Fontana/Collins, revised edition 1979.
nd revised edition. London: Hamilton,
. An earlier edition was published in 2015 as A Course in Nonsense.
_________. :. _________. ed. . Edited by Wim Tigges ,.
:.
Спољашње везе Gromboolia: The Nonsense Literature site. A general site, with growing resources Edward Lear Home Page A Blog of Bosh: dedicated to nonsense literature and Edward Lear Lewis Carroll on Victorian Web
Категорија:Књижевни жанрови Категорија:Хуманистика