Депортација кримских Татара (Къырымтатар халкъынынъ сюргюнлиги) или Sürgünlik ("изгнанство") је било етничко чишћење и културни геноцид над најмање 191.044 кримских Татара који су извршиле совјетске власти од 18. до 20. маја 1944. године, који је надгледао Лаврентиј Берија, шеф совјетске државе безбедности и тајне полиције, а коју је наредио совјетски вођа Јосиф Стаљин. У та три дана, НКВД је сточним возовима депортовао углавном жене, децу и старце, чак и чланове Комунистичке партије и Црвене армије, углавном у Узбечку ССР, удаљену неколико хиљада километара. Они су били једна од неколико етничких група које су биле подвргнуте Стаљиновој политици присилног расељавања становништва у Совјетском Савезу.
Депортација је званично представљена као колективна казна за наводну сарадњу неких кримских Татара са нацистичком Немачком, али савремени стручњаци кажу да је депортација била део совјетског плана да се приступи Дарданелима и стекне територија у Турској, где су Татари имали турске етничке сроднике, или да се уклоне мањине из пограничних региона Совјетског Савеза.
Скоро 8.000 кримских Татара је умрло током депортације, а десетине хиљада је касније страдало у тешким условима изгнанства. Депортација Кримских Татара је резултирала напуштањем 80.000 домаћинстава и 360.000 јутара земље. Уследила је интензивна кампања детатаризације Крима у покушају да се избришу преостали трагови постојања кримских Татара. Године 1956. нови совјетски лидер Никита Хрушчов осудио је Стаљинову политику, укључујући депортацију различитих етничких група, али није укинуо директиву којом се забрањује повратак кримских Татара упркос томе што је дозволио повратак већини других депортованих народа. Кримски Татари су остали у средњој Азији још неколико деценија све до ере перестројке касних 1980-их, када се 260.000 кримских Татара вратило на Крим. Њихово изгнанство је трајало 45 година. Забрана њиховог повратка је званично проглашена ништавном када је Врховни савет Крима 14. новембра 1989. прогласио да су депортације биле злочин.
До 2004. године, број кримских Татара који су се вратили на Крим повећао је њихов удео у становништву полуострва на 12 процената. Совјетске власти нису помогле њиховом повратку нити им надокнадиле изгубљену земљу. Ни Украјина ни Руска Федерација нису обезбедиле репарације, надокнадиле депортоване због изгубљене имовине, нити покренуле судски поступак против починилаца принудног пресељења. Депортација и асимилацијски напори у Азији представљају кључни период у историји кримских Татара. Између 2015. и 2019. године, Украјина, Литванија, Летонија и Канада су формално признале депортацију као геноцид.
Позадина мини| Крим истакнут на мапи Црног мора Кримски Татари су контролисали Кримски канат од 1441. до 1783. године, када је Крим припојен Руској империји као мета руске експанзије. До 14. века, већина турског становништва Крима је прихватила ислам, након преобраћења Узбег-кана из Златне Хорде. Била је то најдуже преживела држава Златне Хорде. Често су улазили у сукобе са Русијом — од 1468. до 17. века, кримски Татари су били несклони новоуспостављеној руској власти. Тако су кримски Татари почели да напуштају Крим у неколико таласа емиграције. Између 1784. и 1790. године, од око милион становника, око 300.000 кримских Татара отишло је у Османско царство.
Кримски рат је покренуо још један масовни егзодус кримских Татара. Између 1855. и 1866. најмање 500.000 муслимана, а могуће и до 900.000, напустило је Руско царство и емигрирало у Отоманско царство. Од тог броја, најмање једна трећина је са Крима, док су остали са Кавказа. Ови емигранти су чинили 15–23 одсто укупног становништва Крима. Руска империја је ту чињеницу искористила као идеолошку основу за даље русификовање „Нове Русије“. На крају су кримски Татари постали мањина на Криму; 1783. чинили су 98 процената становништва, али је до 1897. овај број пао на 34,1 проценат. Док су се кримски Татари исељавали, руска влада је подстицала русификацију полуострва, насељавајући га Русима, Украјинцима и другим словенским етничким групама; ова русификација се наставила током совјетске ере. мини| Лешеви жртава зимског црвеног терора 1918. у Јевпаторији, Крим Након Октобарске револуције 1917. године, Крим је 18. октобра 1921. добио аутономни статус унутар СССР-а, али је колективизација 1920-их довела до тешке глади од које је страдало и до 100.000 Кримљана када су њихови усеви транспортовани у „важније“ регионе Совјетског Савеза. Према једној процени, три четвртине жртава глади су били кримски Татари. Њихов статус се додатно погоршао након што је Јосиф Стаљин постао совјетски лидер и спровео репресију која је довела до смрти најмање 5,2 милиона совјетских грађана између 1927. и 1938.
Други светски рат Године 1940. Кримска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република имала је приближно 1.126.800 становника, од којих су 218.000 или 19,4 одсто становништва, били кримски Татари. 1941. године, нацистичка Немачка је извршила инвазију на источну Европу, анектирајући већи део западног СССР-а. Кримски Татари су у почетку гледали на Немце као на ослободиоце од стаљинизма, а такође су их Немци позитивно третирали у Првом светском рату.
Многи од заробљених кримских Татара који су служили у Црвеној армији послати су у логоре за ратне заробљенике након што су Румуни и нацисти дошли да окупирају већи део Крима. Иако су нацисти у почетку позивали на убиство свих „азијских инфериорних” и парадирали око кримских татарских заробљеника означених као „монголско подчовештво”, они су ревидирали ову политику суочени са одлучним отпором Црвене армије. Почевши од 1942. Немци су регрутовали совјетске ратне заробљенике да формирају војску за подршку. Добруџански татарски националиста Фазил Улкусал и Липка Татар Едиге Киримал помогли су у ослобађању кримских Татара из немачких логора за ратне заробљенике и уврштавању у независну кримску легију подршке за Вермахт. Ова легија је на крају укључила осам батаљона, иако су многи припадници били других националности. Од новембра 1941. године, немачке власти су дозволиле кримским Татарима да оснивају муслиманске комитете у разним градовима као симболично признање неке локалне власти, иако им није дата никаква политичка моћ. +Број кримских Татара на Криму Година Број Проценат 1783 500.000 98% 1897 186,212 34,1% 1939 218,879 19,4% 1959 — — 1979 5,422 0,3% 1989 38,365 1,6% Многи комунисти кримских Татара оштро су се противили окупацији и помагали покрету отпора да пружи драгоцене стратешке и политичке информације. Други кримски Татари су се такође борили на страни совјетских партизана, попут Тархановског покрета од 250 кримских Татара који се борио током 1942. године до свог уништења. Шест кримских Татара је чак проглашено за хероје Совјетског Савеза, а хиљаде других су одликовале високим почастима у Црвеној армији.
До 130.000 људи је погинуло током окупације Крима од стране силе Осовине. Нацисти су спровели бруталну репресију, уништивши више од 70 села која су заједно била дом за око 25 одсто становништва Кримских Татара. Хиљаде кримских Татара су присилно пребачене да раде као "остарбајтери" (источни радници) у немачким фабрикама под надзором Гестапоа у погонима који су описани као „огромне робовске радионице“, што је резултирало губитком сваке подршке кримских Татара. У априлу 1944. Црвена армија је успела да одбије снаге Осовине са полуострва у Кримској офанзиви.
Већину помоћних добровољаца, њихове породице и све оне који су били повезани са муслиманским комитетима евакуисали су Вермахт и Румунска војска у Немачку и Мађарску или Добруџу где су се придружили Источно-турској дивизији. Тако је Вермахт који се повлачио евакуисао већину колаборациониста са Крима. Многи совјетски званичници су то такође препознали и одбацили тврдње да су кримски Татари масовно издали Совјетски Савез. Присуство муслиманских комитета које су из Берлина организовали разни турски странци чинило се разлогом за забринутост у очима совјетске владе, која је у то време већ била опрезна према Турској.
Фалсификовање информација у медијима Совјетске публикације су очигледно кривотвориле информације о кримским Татарима у Црвеној армији, идући толико далеко да су кримскотатарског хероја Совјетског Савеза Узеира Абдураманова описали као Азера, а не кримског Татара, на насловној страни издања часописа Огониок из 1944. године - иако је његова породица депортована због тога што је био кримски Татар само неколико месеци раније.Журнал «Огонёк» № 45 - 46, 1944 г. У књизи У планинама Таврије лажно се тврдило да је добровољац партизански извиђач Бекир Османов био немачки шпијун и стрељан, иако је Централни комитет касније признао да никада није служио Немцима и да је преживео рат, наложивши да се каснија издања исправе пошто су још жив Османов и његова породица приметили очигледну лаж. Амет-кан Султан, рођен од мајке кримске Татарке и оца Лакца на Криму, где је рођен и одрастао, често је описиван као Дагестанац у медијима након депортације, иако је себе увек сматрао кримским Татаром.
Депортација
мини|Хронологија етничког састава Крима. Видљив је оштар пад кримских Татара након депортације. (црвено) Званично, због сарадње са силама Осовине током Другог светског рата, совјетска влада је колективно казнила десет етничких мањина, међу њима и кримске Татаре. Казна је укључивала депортацију у удаљене регионе средње Азије и Сибира. Совјетски извештаји из касних 1940-их оптужују кримске Татаре као етничке издајнике. Иако су кримски Татари порицали да су починили издају, ова идеја је била широко прихваћена током совјетског периода и опстаје у руској научној и популарној литератури.
Лаврентиј Берија је 10. маја 1944. препоручио Стаљину да кримске Татаре треба депортовати из пограничних региона због њихових „издајничких поступака“. Стаљин је накнадно издао наредбу ГКО бр. 5859сс, која је предвиђала пресељење кримских Татара.Buckley, Ruble & Hoffman (2008), p. 231 Депортација је трајала само три дана, од 18. до 20. маја 1944, током којих су агенти НКВД-а ишли од куће до куће сакупљајући кримске Татаре под нишаном оружја и терајући их да уђу у затворене возове за стоку који би их пребацили скоро 3.200 километара на удаљене локације у Узбекистанској Совјетској Социјалистичкој Републици. Кримским Татарима је било дозвољено да носе до 500 кг своје имовине по породици. Једине које су могле да избегну ову судбину биле су кримске Татарке које су биле удате за мушкарце некажњених етничких група. Прогнани кримски Татари путовали су у претрпаним вагонима неколико недеља и недостајало им је хране и воде. Процењује се да су са Крима депортоване најмање 228.392 особе, од којих су најмање 191.044 кримских Татара у 47.000 породица. Пошто је 7.889 људи страдало у дугом транзиту у затвореним вагонима, НКВД је регистровао 183.155 живих кримских Татара који су стигли на своја одредишта у Централној Азији. Већина депортованих је сакупљена из села Крима. Само 18.983 прогнаника било је из кримских градова.
Дана 4. јула 1944. НКВД је званично обавестио Стаљина да је пресељење завршено. Међутим, недуго након тог извештаја, НКВД је сазнао да је једна од његових јединица заборавила да депортује људе са Арабатске превлаке. Уместо да припреми додатни трансфер у возовима, НКВД је 20. јула укрцао стотине кримских Татара на стари брод, одвезао га на сред Азовског мора и потопио брод. Они који се нису удавили били су докрајчени митраљезима. лево|мини|Одредишта депортованих лево|мини| Узбекистан, главно одредиште депортованих Званично, кримски Татари су елиминисани са Крима. Депортација је обухватила све особе које је влада сматрала кримским Татарима, укључујући децу, жене и старце, па чак и оне који су били чланови Комунистичке партије или Црвене армије. Као такви, законски су означени као специјални расељеници, што је значило да су они званично грађани другог реда, којима је забрањено да напуштају периметар додељеног подручја, похађају престижне универзитете и морали су редовно да се јављају командантима.