мини|Азербејџанске жртве у Бакуу Мартовски дани или мартовски догађаји () је био период међуетничких сукоба и окршаја који су се одиграли између 30. марта и 2. априла 1918. у граду Бакуу и суседним областима Бакуске губерније Транскавкаске Демократске Федеративне Републике.
Омогућени политичком борбом за моћ између бољшевика уз подршку Јерменске револуционарне федерације (Дашнакцутјун, краћи облик Дашнак) с једне стране и азербејџанске Мусават партије с друге, догађаји су довели до гласина о могућој муслиманској побуниFiruz Kazemzadeh. Struggle For Transcaucasia (1917—1921), New York Philosophical Library, 1951. од стране бољшевичких и дашначких снага и успостављање краткотрајне Баку комуне у априлу 1918.
Већина историјских извора и извештаја тумачи мартовске догађаје у контексту грађанских ратних немира, док савремени азербејџански извори званично наводе мартовске дане као геноцид.Decree of President of Republic of Azerbaijan about genocide of Azerbaijani people, March 1998 Уследили су Септембарски дани када је 10.000 етничких Јермена масакрирано од стране Армије ислама и њихових локалних савезника Азера након заузимања Бакуа.
Позадина
Политичка ситуација После Фебруарске револуције, основан је Специјални транскавкаски комитет, који је укључивао јерменске, азербејџанске и грузијске представнике, да би управљао деловима Јужног Кавказа под контролом руске привремене владе. После Октобарске револуције, 11. новембра 1917, овај комитет је заменио Закавкаски комесаријат, познат и као Сејм, са седиштем у Тбилисију. Сејм се противио бољшевизму и тражио одвајање Јужног Кавказа од бољшевичке Русије. Да би се то спречило, 13. новембра 1917. група бољшевика и левих социјал-револуционариста (СР) прогласила је Бакуски совјет, управљачко тело које је преузело власт над територијом губерније Баку под вођством бољшевика Степана Шаумјана. Иако је Бакуски совјет укључивао Азербејџанце и Јермене који нису били ни бољшевици нити су нужно били наклоњени бољшевичким идејама, две националистичке партије и чланови Сејма ― Мусават и Јерменска револуционарна федерација ― одбиле су да признају његов ауторитет. Мусават са седиштем у Бакуу доминирао је муслиманским националним комитетима (МНК), представничким телом које је на крају формирало први парламент Азербејџанске Демократске Републике (АДР). Мамад Хасан Хајински председавао је Привременим извршним комитетом за МНК, док су Мамед Амин Расулзаде, Алимардан Топчубашев, Фатали Кан Којски и друге истакнуте политичке личности били међу 44 азербејџанска делегата у Сејму. У међувремену, ЈРФ, која је основана у Тбилисију, формирала је 27-члану јерменску делегацију у Сејму. Лидер Бакуског Совјета, Шаумјан, одржавао је контакте са ЈРФ-ом и гледао на то као на извор подршке за елиминисање утицаја Мусавата у Бакуу. Важно је напоменути да је током мартовских дана 1918. један од оснивача ЈРФ-а, Степан Зорјан, био присутан у Бакуу. мини| Степан Шаумјан, етнички јерменски вођа бољшевичког совјета у Бакуу Након Октобарске револуције, руска војска се распала и њене јединице су масовно бежале са линија фронта, често узнемиравајући локално становништво. Забринут ситуацијом, Сејм је основао Војно веће националности, са јерменским, азербејџанским и грузијским представницима, које је располагало трупама. Када се велика група руских војника повукла са отоманске линије фронта у јануару 1918, шеф савета, грузијски мењшевик Ное Рамишвили, наредио је њихово разоружање. Руски војници су заустављени у близини станице Шамхор и, након одбијања да се предају, напале су их азербејџанске групе; догађај је постао познат као масакр у Шамхору. Бакуски совјет је искористио овај инцидент у своју корист против Сејма.
Сејм је 10-24. фебруара 1918. усвојио декларацију о независности којом је проглашена Закавкаска Демократска Федеративна Република. У међувремену, да би подржала јерменски отпор против Отоманског царства, британска влада је покушала да реорганизује и обучи групу Јермена са Кавказа под вођством генерала Лајонела Данстервила у Багдаду. Савезници су такође дали Јерменима 6.500.000 рубаља (3.250.000 долара вредности из 1918. године) финансијске помоћи. Поред тога, Јерменска национална организација Кавказа формирала је Јерменски војни комитет у Петрограду под генералом Баградунијем и позвала сво јерменско војно особље расуто широм Русије да се мобилише на Кавкаском фронту. Као одговор на овај позив, почетком марта 1918. године, велики број Јермена се окупио у Бакуу, придруживши се групи од 200 обучених официра у пратњи генерала Баградунија и суоснивача ЈРФ-а Степана Зоријана.
Азербејџанци су постајали све сумњичавији да је Шаумјан, који је био етнички Јермен, у завери са Дашнацима против њих. Јединице Кавкаске домородачке коњичке дивизије, састављене од кавкаских муслимана који су служили у царској руској војсци, тако назване „дивљачка“ дивизија, разоружале су пробољшевички гарнизон у Ланкарану и дагестански побуњеници под командом Имама Најм ул-дин Готсинског истерали су бољшевике из Петровска(данас Махачкала), прекинувши копнене комуникације Бакуа са бољшевичком Русијом. Примирје у Ерзинџану, након чега је уследио Брест-Литовски споразум потписан 3. марта 1918, формализовао је излазак Русије из Првог светског рата. Према Ричарду Г. Хованисијану, тајни анекс Уговора из Брест-Литовска обавезао је бољшевике да демобилишу и распусте етничке јерменске групе на територијама које су претходно биле под руском контролом.. На следећој мировној конференцији у Трабзону, отоманска делегација је позвала на јединствен став Сејма пре него што преговори буду завршени. Бољшевици су постајали све забринутији због настајања Закавкаске федерације, и у датој ситуацији, морали су да бирају између Мусавата и ЈРФ-а у борби за доминацију над највећим градом Закавказја. Тако је Бакуски совјет био увучен у националистичку борбу између Азербејџанаца и Јермена, покушавајући да искористи један народ против другог.
Како је Баку производио 7 милиона тона нафте годишње (око 15% светске производње нафте), током Првог светског рата град је остао на видику главних зараћених сила. Иако је већина нафтних поља била у власништву Азербејџанаца, а мање од 5 одсто Јермена, већина права на производњу/дистрибуцију у Бакуу била је у власништву страних инвеститора, првенствено Британаца. Почетком 1918. Немачка је пребацила генерала Фридриха Фрајхера Креса фон Кресенштајна из похода на Синај и Палестину да успостави Немачку експедицију на Кавказу са циљем да заузме Баку. Као одговор, у фебруару 1918, Британци су послали генерала Лајонела Данстервила са трупама у Баку преко Ензелија, како би блокирали немачки потез и заштитили британске инвестиције."Soviet Russia" published by Russian Soviet Government Bureau, 1920, page 236 У међувремену, бољшевици су крајем 1917. изгубили контролу над нафтним пољима Грозни, а Баку је постао њихов једини извор нафте. Владимир Лењин је чак у једном од својих говора тврдио да „Совјетска Русија не може да преживи без Бакуске нафте“.
Демографија и оружане групе мини| Разгледница из Ирана. Ирански конзул МС Везаре-Марагај у близини муслиманских жртава у Бакуу након мартовских дана Пре Првог светског рата, становништво Бакуа, укључујући рт Баилоф, Бели град, нафтна поља и суседна села, износило је преко 200.000, распоређених на следећи начин: 74.000 привремених миграната из разних делова Русије, 56.000 Азербејџанаца из града и округа, 25.000 Јермена, 18.000 Персијанаца, 6.000 Јевреја, 4.000 Волшких Татара, 3.800 Лезгина, 2.600 Грузијаца, 5.000 Немаца, 1.500 Пољака и других националности са по око 1000 становника свака. Азербејџанци су чинили већину међу староседеоцима и поседовали су већи део земље укључујући и нафтна поља. Они су такође чинили већину радне снаге и мале трговачке класе, као и неке комерцијалне и финансијске службе. Нафтна индустрија је била у великој мери у власништву малог броја страних капиталиста.Luigi Villari "Fire and sword in the Caucasus," page 186
Пре мартовских догађаја 1918. године, главне оружане групе у Бакуу састојале су се од 6.000 људи из остатака руске кавкаске армије која се повукла са османске линије фронта, око 4.000 људи јерменске милиције организоване под ЈРФ Дашнакцутјун,Stepan Shahumyan. Letters 1896–1918. State Publishing House of Armenia, Yerevan, 1959; pp. 63–67. а недефинисан број војника Кавкаске домородачке коњичке дивизије расформиран је јануара 1918.
Догађаји од 30. марта – 2. априла 1918 лево|мини|200п| Базарнаја улица (данашња Азербејџанска авенија) током мартовских дана 1918. Када је 9. марта 1918. особље распуштене Кавкаске домородне коњичке дивизије стигло у Баку, Совјет је одмах ухапсио њеног команданта, генерала Талишинског. Тај потез изазвао је протесте азербејџанског становништва, уз повремене позиве да се пружи оружани отпор Совјету. Према историчару Фирузу Каземзадеху, Шаумјан је могао да спречи крвопролиће да је био мање импулсиван и тврдоглав. Само неколико дана раније, Шаумјан је добио телеграм од Лењина, у коме му је саветовано да „учи дипломатију“, али је овај савет игнорисан.
Мартовски сукоб 1918. покренут је инцидентом са паробродом Евелина. 27. марта 1918. године, педесет припадника Кавкаске домородачке коњичке дивизије стигло је у Баку овим бродом да присуствује сахрани свог колеге Мамеда Тагијева, сина познатог азербејџанског нафтног магната и филантропа Хаџи Зејналабдина Тагијева. М. Тагијев је убијен у окршају руско-јерменских снага у Ланкарану."The Russian Revolution as National Revolution: Tragic Deaths and Rituals of Remembrance in Muslim Azerbaijan (1907–1920)," Jahrbücher für Geschichte Osteuropas, (2001). Неки извори наводе да када су се војници вратили на брод Евелина да исплове из Бакуа 30. марта 1918, Совјет је добио информацију да је муслиманска посада брода наоружана и да чека сигнал за устанак против Совјета. Иако извештај није имао утемељење, Совјет је поступио по њему, разоружавши посаду која је покушала да пружи отпор. Други извори тврде да су Азербејџанци били узнемирени растућом војном снагом Јермена у Бакуу, и позвали су у помоћ јединице Кавкаске домородачке коњичке дивизије у Ленкорану. Њихов долазак изазвао је велику забринутост и међу бољшевицима и међу Јерменима, а када су званичници послати на пристаниште да покушају да открију шта су њихове намере, отерани су пуцњавом, а један број њих је убијен. На крају су ове придошлице разоружале јаче бољшевичке снаге, али када је 1. априла стигло више јединица Кавкаске домородачке коњичке дивизије, по Макдонеловим речима, „бакуски котао је прокључао“. Нико заправо не зна ко је испалио први хитац, али је врло брзо Баку постао бојно поље, са рововима и барикадама које су се ужурбано припремале по целом граду. мини|200п| Исмаилија зграда До 18 часова 30. марта 1918, Баку је био испуњен борбама.G. Tchalkhouchian. Le livre rouge, Paris, Veradzenout, 1919, Совјетска страна, предвођена Шаумјаном, схватила је да почиње прави грађански рат и да су њене снаге недовољне против азербејџанских маса предвођених Мусаватом. Међу мењшевицима, социјалистичким револуционарима и кадетима (десничарским либералима) нашли су се савезници, који су обећали да ће подржати бољшевике као поборнике „Руске ствари“.B. Baikov. Воспоминания о революции в Закавказии, Memoirs of Russian Kadet in Baku 1917 – 1920, Као одговор на то, Мусаватове новине Achiq Söz су приметиле да су се бољшевици и мењшевици борили целе године, али су се и једни и други ујединили против Мусавата чак и са кадетима и Дашнацима. Лист је такав савез приписао националним факторима и закључио да је покушај Совјета да изазове „једну националност против друге, уместо да води класни рат, био трагична капитулација демократије“.Achiq Söz, No. 627, 1918, cited in