Први период француске владавине на Јонским острвима (грч. Πρωτη Γαλλοκρατια των Επτανησων) трајао је од јуна 1797. године до 17. маја 1797. године када је Венецијански посед, окупирала револуционарна Француска. Французи су успоставили нови, демократски режим и након Кампоформијском мира, припојили острва Француској, формирајући три департмана: Крф, Итака и Егејско море.

Историја Крајем 18. века, Јонска острва: (Крф, Закинтос, Кефалонија, Лефкада, Итака и Китера) заједно са неколицином ексклава на копну Епирота, односно приморски градови Парга, Превеза, Воница и Бутринт, били једини преостали прекоморски посед некада моћне Венецијанске републике на истоку. Године 1795. број становника острва био је 152.722.

Под млетачком влашћу, друштво Јонских острва било је подељено на три класе, аналогне онима у самој Венецији: привилеговано племство, градску средњу класу и обичан народ. Племићке породице, које су уживале пуно венецијанско држављанство, биле су на врху пирамиде и давале су чланове владајућег већа сваког острва. Првобитно ограничена на породице италијанских досељеника, од 16. века у ову групу спадају и грчке породице. Као и у Венецији, Крф, Кефалонија и Закинтос су имали Златну књигу, где су биле уписане аристократске породице. Њихова природа се разликовала од острва до острва: на Крфу су морали да бораве у граду Крфу; исто тако у Китери и Закинтосу они су углавном живели у престоници, док је у Кефалонији опстало сеоско племство, а на Лефкади није било јасне разлике. Ипак, власт племства почивала је на власништву над земљом, а као класа исмевали су трговачку делатност, која је била препуштена обичним грађанима; као резултат тога, ови последњи су такође дошли да гомилају богатство и земљу. Грађани су заузврат оспоравали тврдње племства да монополизују локалну власт и тежили да се придруже владајућој класи, док је сељаштво било у великој мери политички маргинализовано. Млетачке власти су биле остављене у позицији посредника, али су ипак морале да признају моћ племићких породица, које су често биле закон саме за себе и могле су чак и да подижу сопствене војне корпусе; док су племићи били задовољни својим приватним сукобима и заверама једни против других ради локалне функције, они су такође били у стању да заједничким снагама делују против млетачких власти, када су осећали да су њихови интереси угрожени. Млетачки закони су се лагано ширили у градовима, а на селу га готово да није било; не ретко, венецијански званичници који су се усуђивали да ухапсе неког одметника, били су приморани да то не раде. Млетачки режим је више бринуо да одржи своју власт него да обезбеди ефикасну администрацију. Тако је десет убистава кажњено са десет година затвора, док говор против венецијанског гувернера био кажњив са двадесет. Због мешавине владине неефикасности и смишљене политике, већина локалног становништва држана је у стању незнања: није било штампарија ни школа, а већина становништва је била неписмена. Само привилеговани слојеви, који су могли да шаљу своје синове на школовање у иностранство, имали су приступ високом образовању. Као што је приметио медиевиста Вилијам Милер: „Ако су становници ове Републике тог дана [...] изгледали као незналице и сујеверни, сиромашни и индолентни, такве их је Венеција направила“. thumb|upright|right|Уљана слика мушкарца у црвеном костиму огрнутог златним огртачем - Портрет Карла Аурелија Видмана, последњег венецијанског гувернера Јонских острва Различито обележје између владара и владања била је религија, где је званичном римокатолицизму венецијанских власти био супротстављен популарни грчки православни идентитет, изражен у поштовању свеца или светаца сваког острва. Током 18. века, православље је такође пружало везу са растућом европском силом, Руском империјом. Појавила се проруска струја, а неколико Острвљана је ушло у руску службу, посебно током „Грчког пројекта“ Катарине Велике. Не обазирући се на неутралност Венеције, многи острвљани, укључујући племиће, учествовали су у покушајима да изазову грчки устанак против османске власти, као што су Орловска побуна или рације Ламброса Кацониса и Андреаса Верусиса. Други, посебно из Кефалоније, населили су се на Криму, који је освојила Руска империја. Ипак, подршка венецијанском режиму је и даље била довољно раширена да се, када је нови генерални комесар Републике Карло Аурелио Видман стигао 1795. године, могао ослонити на помоћ локалних заједница, водећих племића, јеврејске заједнице на Крфу, и православних и католичко свештенство, да прикупи потребна средства за плаћање гарнизона и административног особља. Ово такође показује лоше стање млетачке одбране острва у то време, осакаћено недостатком новца, камата и залиха из метрополе. Како су француски револуционарни ратови избили у северној Италији, Венеција је била уздрмана: ширење радикалних јакобинских идеала међу њеним поданицима, нескривено непријатељство победничке француске војске према древној аристократској републици и суморно стање венецијанских финансија и војске, је довела до постепене ерозије млетачке власти у њеним копненим поседима (Тераферма), и коначног пада Млетачке републике под власт Наполеона Бонапарте у мају 1797. На Јонским острвима, вести о француском напредовању у Ломбардију 1796. године навеле су Видмана да предузме ванредне мере да ојача одбрану острва, чак и да уложи своје приватно богатство у ту сврху. Француски агенти су већ били активни на острвима, пре свега француски конзул на Закинтосу, трговац Константин Гајс, који не само да је распиривао антимлетачка осећања, већ је био осумњичен да је организовао пожар сопственог конзулата 29. октобра, догађај који је био користио Наполеон као један од изговора за своју објаву рата Венецији. Гласине о самоукидању Великог већа Венеције 12. маја брзо су се прошириле острвима. Док су профранцуски елементи били упућени од стране Гаја о значењу појмова као што су "слобода" и "једнакост", многи племићи су се мобилисали против њих, са предлозима да се убију сви француски симпатизери. Упркос таквој агитацији, ред је задржан, а дефинитивна вест о политичкој промени у метрополи, оснивањем нове, републичке Привремене општине Венеција, почетком јуна, дочекана је мирно и уздржано.

Француска окупација О судбини Венеције и њених поседа одлучивале су Француска и Аустрија. Јонска острва се не помињу у прелиминарним изборима у Леобену. Две стране су имале различите циљеве: Аустријанци су желели да задрже Французе напољу и поздравили су могућност да острва дођу под крњу Млетачку републику предвиђену у Леобену, као тампон између француских и аустријских територија на Јадрану; док су за Наполеона острва била критична одскочна даска за његове амбиције у источном Медитерану, што ће ускоро довести до његове инвазије на Египат. Како примећује француски дипломата Жак Бајенс, цела „јонска авантура“ била је лични пројекат Наполеона, који се није консултовао ни са ким, а понајмање са владајућим Француским Директоријумом, пре него што је послао француске трупе да заузму острва. Сходно томе, 26. маја, Наполеон је наредио свом колеги Корзиканцу, генералу из дивизије Антоану Ђентилију, да започне припреме за војну окупацију Јонских острва. Мешовита француско-млетачка флота са 3.159 људи испловила је 13. јуна из Маламока. Бродови су носили венецијанску заставу Светог Марка, пошто је Ђентили тобоже био само представник нове, профранцуске Привремене општине Венеција, а експедиција је намеравала да избегне могуће отцепљење колоније од метрополе. У стварности, Наполеон је упутио Ђентилија да охрабри локално становништво да тежи независности, подсећајући их на славу античке Грчке. thumb|upright|right|Приказ Бонапарте са црном туником и кожним рукавицама, који држи мач, окреће се да погледа своје трупе. Наполеонове победе у Италији довеле су до пропасти древне Венецијанске републике и француске окупације Јонских острва. У међувремену су на Крф стигли повереници из Привремене општине Венеције, који су обавештавали Видмана о догађајима и наређивали да се одржи ред и отпочне демократизација локалне управе. Видман је покушао да обезбеди консензус издавањем оверене изјаве о јавној сагласности, али ју је потписало само 177 грађана, од којих 71 племић. Француска флота је стигла 27. јуна, а француске трупе су се искрцале следећег дана, усред бурног дочека локалног становништва, предвођеног православним приматом Георгиосом Халикиопулосом Манцаросом, који је Ђентилију поклонио копију Хомерове Одисеје; племство је реаговало на Ђентилијеву изјаву 29. јуна да су Французи донели слободу острвима са резервом и сумњом. Ипак, уз подршку становништва и резигниран став млетачких власти, наметање француске власти брзо је извршено не само на Крфу, већ и на другим острвима. Једини отпор пружили су неки елементи млетачких гарнизонских трупа, али су они брзо разоружани и распуштени; само су добровољачке чете на откривеним поседима Бутринта, Парге, Лефкаде и Китере, као и трупе арматолоја у Превези и Воници, задржане у француској плати. Иако је Видман номинално остао на челу администрације, стварна власт је била у рукама Ђентилија. Када су стигли млетачки комесари са 60.000 дуката за плаћање војске и флоте и зајмове које је Видман уговорио, Французи су једноставно запленили новац. Аустријски суд је протестовао због једностране француске окупације, али је мало могао да уради по том питању. У преговорима који су били у току, Наполеон се неко време претварао да ће острва бити укључена у Цисалпинску републику, али је на крају Аустрија била принуђена да прихвати свршени чин како би обезбедила сопствену контролу над Далмацијом од плена млетачке државе.

Као и у венецијанској метрополи, Французи су успоставили нове управе у виду привремених општина. На Крфу, тело су чинили римокатолички надбискуп Крфа Франциско Фенци, протопапа Манцарос, католички и православни свештеник, два Јевреја, шест племића, десет грађана, две занатлије и шест сељака. Видман је именован да председава тим телом, али је поднео оставку током његове прве седнице, а заменио га је корфски племић Спиридон Георгиос Теотокис. Племићи су покушали да мобилишу антијеврејско расположење против савета, а на његовом другом заседању 28. јуна избили су нереди, али су угушени. Привремена општина Крф је постала врховна извршна власт на острву. Њен председник и потпредседник бирани су тајним гласањем међу члановима на период од месец дана. Седнице већа су биле отворене за јавност (али ограничене на 40 присутних); могле су се одржавати затворене седнице на којима се расправљало о некој теми, али је свако одлучивање морало бити јавно и сваки грађанин је могао да захтева да говори на тим седницама. Основано је осам одбора за јавни спас, здравство, храну, трговину и уметност, привреду, полицију, народно образовање и војне послове. Ови одбори су вршили администрацију у својим областима и могли су предлагати законе и бирати своје функционере, али њихово одобрење је било у надлежности Привременог општинског већа. Правосуђе је реформисано у целости, увођењем француских правних принципа и успостављањем грађанских судова—седам окружних судова, два првостепена суда и апелационог суда—и кривичних судова—два магистратска суда и апелациони суд. За разлику од млетачких времена, када су судије бирали поглавари племићких породица, сада је судије постављала Привремена општина, која је имала и право да издаје помиловања. Сличан образац је праћен и на другим острвима, са изузетком Кефалоније, која је традиционално била подељена на више провинција; сада је на острву успостављено најмање пет привремених општина, у Аргостолију, Ливату, замку Светог Ђорђа, Асосу и Ликсурију.