Византинизам је политички систем и култура Византијског царства, и његових духовних наследника, посебно православних хришћанских балканских земаља Грчке и Бугарске, а у мањој мери Србије и неких других православних земаља источне Европе попут Белорусије, Грузије, Русија и Украјина.Angelov 2003, p.11 Сам термин византизам скован је у 19. веку.Angelov 2003, p.8 Термин у неким изворима има првенствено негативне асоцијације, што имплицира сложеност, бирократизованост и аутократију.
Ова негативна репутација наглашавала је збуњујућу сложеност министарстава Царства и разрађеност њених дворских церемонија. Исто тако, „византијски систем” такође сугерише склоност интригама, заверама и атентатима и опште нестабилно политичко стање ствари. Савремени научници критикују овај термин због тога што је генерализација која није баш репрезентативна за стварност византијске аристократије и бирократије.Angelov 2003, p.6Angelov 2003, pp.17–18
Византијско царство је још у средњем веку стекло негативну репутацију у западном свету.Angelov 2003, p.6
Критичари су истакли да Византијско царство и његови наследници нису били под утицајем тако великих промена у западној филозофији као што су борба за инвеституру, реформација и ренесанса;Angelov 2003, pp.4–5 и сводили су византијску политичку културу на цезаропапизам и ауторитарну политичку културу, коју су описивали као ауторитарну, деспотску и империјалистичку.Angelov 2003, p.9
Након пада Византијског царства, критичари византијског система су истицали да је он опстао и „покварио“ друге државе, а посебно се користио у дискурсу политичког система, културе и друштва Русије (од времена Великог војводства Московског преко Руског царства у Руску Империју – види и царска аутократија),Angelov 2003, p.12 Совјетски Савез,Angelov 2003, p.13 Отоманско царствоAngelov 2003, p.18 и балканске државе (бивше европске покрајине Османског царства).Angelov 2003, pp.12–13
Савремени историчари истичу да ова негативна репутација није нужно тачна, и у најмању руку, веома поједностављена генерализација. Као конструисани термин, византизам такође дели те заблуде са блиско повезаним термином, балканизмом.Angelov 2003, pp.6–7
Како је просветитељство захватило западну Европу, француске традиције су нашле уточиште у Руском царству . Термин византизам користио је у позитивном контексту руски научник Константин Леонтијев из 19. века у књизи Византизам и словенство (1875) да опише тип друштва који је био потребан Руској империји да се супротстави „дегенеришућем утицају“ Запада . Леонтјев је хвалио Византијско царство и царску аутократију, и друштво и политички систем који се састоји од ауторитативне моћи монарха, побожног следовања Руске православне цркве, одржавања општине за сељаке и оштре класне поделе ; такође је критиковао опште образовање и демократију.
У руском политичком дискурсу, Русија се понекад од миља назива Трећим Римом, други Рим је Источно римско царство, које је надживело свој западни пандан у самом Риму, првом Риму, за хиљаду година.Evgeny Pavlov, The new Third Rome? Moscow in the Russian culture of the 1990s
Неки научници су се фокусирали на позитивне аспекте византијске културе и наслеђа, француски историчар Шарл Дил је описао Византијско царство рекавши:
Историчар Аверил Камерон сматра неоспорним византијски допринос формирању средњовековне Европе. И Камерон и Димитри Оболенски препознају главну улогу Византије у обликовању православља, које заузврат заузима централно место у историји, друштвима и култури Грчке, Румуније, Бугарске, Русије, Грузије, Србије и других земаља. Византинци су такође чували и копирали класичне рукописе, па се на њих гледа као на преносиоце класичног знања, каи важне доприносе модерној европској цивилизацији и као претече и ренесансног хуманизма и словенско-православне културе.
У савременом контексту може се користити за означавање недемократских пракси и употребе насиља у политичком животу; често се користио у контексту политике Југоисточне Европе (Балкана). „Пегат“ византијске традиције се користи да се објасни кашњење у развоју демократских институција, склоност јаким, чак и аутократским владама, неповерење људи у бизнисмене и изабране политичаре, и уопште, да се објасни разлика између Запада и Југоистока. и источне Европе. Реч „византизам“ и сродна, попут „византијског“, стекле су негативне конотације у неколико западноевропских језика, укључујући енглески језик.
Референце
Литература
Категорија:Филозофске теорије Категорија:Политичке теорије Категорија:Политика Руске Империје Категорија:Византија Категорија:Балкан