Милан Туторов (Бели Манастир, 12. март 1923 — Зрењанин, 13. новембар 2011) је био драмски писац, позоришни радник, књижевни историчар и редитељ.
Биографија Рођен је 12. марта 1923. у Белом Манастиру. Основну школу је завршио на Државном добру „Беље”, а гимназију у Осијеку 1941. године. Априла исте године се преселио у Београд где је радио на Савском пристаништу као обалски радник и повезао се са организаторима и носиоцима народноослободилачког покрета Југославије. На пролеће 1942. се преселио у Зрењанин, а следеће године је ступио у партизанску јединицу која је изводила акције у околини Зрењанина. Завршетак Другог светског рата је дочекао у чину капетана, као комесар Четвртог батаљона тринаесте војвођанске бригаде. Одликован је Орденом за храброст и Орденом заслуга за народ са сребрном звездом. Од 1946. до 1950. је радио у Комитету за културу владе ФНРЈ. На Факултет драмских уметности Универзитета уметности у Београду се уписао 1950. године када је и обављао послове помоћног редитеља у Југословенском драмском позоришту. Као редитељ је радио у Народном позоришту у Суботици 1951—1952. и у Народном позоришту „Тоша Јовановић” 1953. Био је директор Историјског архива Зрењанин 1954—1960. Као управник је радио у Народном позоришту „Тоша Јовановић” 1964—1968, када је и пензионисан. Књижевни рад је започео са прозом, објавио је десетак приповедака и неколико покушаја у стиху. Публиковао је и низ фељтонских записа о људима и догађајима из ближе и даље прошлости Баната. Написао је десетину драмских текстова међу којима су На степеништу, Подземни шетачи (прерађено у Ватре без пепела), Звезде у џеповима, Између два воза (прерађено у Беспомоћни), Нови анђео (прерађено у Курјаково јутро) и Оптимистички мизантроп. Највише успеха је имала његова „полукомедија” Пукотина раја са којом је награђен на конкурсу Културно-просветне заједнице Војводине 1958. године. Изведена је на неколико сцена у Југославији, на радију и на Телевизији Београда, преведена је на македонски, албански, словеначки, мађарски, бугарски и румунски језик. По њој је Владимир Погачић 1959. снимио истоимени филм. У Српском народном позоришту је изведена 1959. године. Тематика већине његових драма је из савременог живота: однос између мушкарца и жене у браку, сукоб међу генерацијама, несагласност идеала и стварности. Обрађивао је и теме из народноослободилачког рата. За резултате у драмској књижевности је награђен наградом ослобођења Зрењанина 1969. Аутор је књига Мала Рашка, а у Банату и Сева муња, биће опет буна. Преминуо је 13. новембра 2011. после дуже болести у Зрењанину и сахрањен је на Новом гробљу.
Радови
Ко умије њему ниједна 1949. Пукотина раја 1958. Крајпуташ за троје Курјаково јутро 1970. Пукотина раја 1970. Беспомоћни 1971. Риђан крилати 1981. Жарко 1982.
Референце
Категорија:Рођени 1923. Категорија:Умрли 2011. Категорија:Студенти Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски драмски уметници Категорија:Српски позоришни редитељи Категорија:Српски редитељи Категорија:Глумци Југословенског драмског позоришта Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду Категорија:Беломанастирци