Кипарски конфликт, такође познат као Кипарски спор, или Кипарско питање, је текући спор између руководства заједнице грчких Кипрана у јужном делу Кипра и заједнице турских Кипрана, која се налази на северу.
Првобитно, са окупацијом острва од стране Британске империје од Отоманског царства 1878. године и накнадном анексијом 1914. године, „Кипарски спор“ односио се на опште сукобе између грчких и турских острвљана.Anthony Eden, "Memoirs, Full Circle, Cassell, London 1960
Међутим, тренутне међународне компликације спора протежу се изван граница самог острва и укључују моћи гарантора по Циришком и Лондонском споразуму (Грчка и Турска и у мањој мери Уједињено Краљевство), Уједињене нације и Европску унију. Сада непостојећа Чехословачка и Источни блок претходно су се такође политички мешали.
Проблем је ушао у своју садашњу фазу након турске инвазије на Кипар 1974. године, и окупације северне трећине Кипра. Иако је инвазију покренуо кипарски државни удар 1974. године, турске снаге су одбиле да оду након што је успостављена легитимна влада. Руководство турских Кипрана је касније прогласило независност дела острва под називом Турска Република Северни Кипар, иако је само Турска признала легалност тог потеза, док и даље постоји широко међународно противљење независности Северног Кипра. Према Европском суду за људска права, Северни Кипар треба да се сматра марионетском државом под ефективном турском окупацијом и легитимно припада Кипру. Резолуција 550 Савета безбедности Уједињених нација потврђује такав став.
Као резултат тога што су се две заједнице и земље гарантора обавезале на проналажење мирног решења спора, Уједињене нације одржавају тампон зону (познату као „Зелена линија“) како би избегле било какве даље тензије и непријатељства међу заједницама. Ова зона раздваја јужне области Републике Кипар (претежно насељене грчким Кипранима), од северних области (где живе турски Кипрани и досељеници Турци). Током 2010-их година дошло је до отопљавања односа између грчких и турских Кипрана, а разговори су званично обновљени почетком 2014. Преговори Кран-Монтана побудили су наду у дугорочно решење, али су на крају застали. Joint Declaration Преговори предвођени УН-ом 2021. су такође пропали.
Историјска позадина пре 1960. мини| Историјска карта Кипра османског адмирала, географа и картографа Пирија Реиса Острво Кипар је први пут насељено 9000. године пре нове ере, доласком пољопривредних заједница која су градила округле куће са подовима од тераца. Градови су први пут изграђени током бронзаног доба и становници су имали свој етеокипарски језик до око 4. века пре нове ере.Linguist List – Description of Eteocypriot . Retrieved 4 May 2011. Острво је било део Хетитског царства као делом Угаритског краљевства током касног бронзаног доба све до доласка два таласа насељавања грчког народа.
Грчко присуство на острву трајало је још од доласка Микенаца око 1400. године пре нове ере, када су гробнице почеле да добијају облик дугих дромоса. Грчко становништво Кипра преживело је вишеструке освајаче, укључујући египатску и персијску власт. У 4. веку пре нове ере, Кипар је освојио Александар Велики, а затим је владао Птолемејски Египат до 58. п. н. е., када је укључен у Римско царство. Приликом поделе Римског царства око 4. века нове ере, острво је додељено Византијском царству са претежно грчким језиком.
Римска власт на Кипру прекинута је 649. године, када су арапске војске Омејадског калифата извршиле инвазију на острво. Борбе око острва између муслимана и Римљана трајале су све док се 668. године зараћене стране нису сложиле да Кипар постане кондоминијум. Овакав облик заједничког управљања је трајао скоро 300 година, све док византијска војска није освојила острво око 965. године. Кипар ће остати административна јединица - тема Византијског царства до касног 12. века.
Након окупације од стране витезова темплара и владавине Исака Комнина, острво је 1192. године дошло под власт династије Лизињан, која је успоставила Краљевину Кипар. У фебруару 1489. заузела га је Млетачка република. Између септембра 1570. и августа 1571. године осваја га Османско царство, започињући три века турске владавине над Кипром.
Почев од раног 19. века, етнички Грци на острву настојали су да окончају отоманску владавину и уједине Кипар са Грчком. Уједињено Краљевство је преузело административну контролу над острвом 1878. године, како би спречило да отомански поседи потпадну под руску контролу након Кипарске конвенције, што је довело до тога да је све гласнији позив на унију са Грчком (еносис). Према условима споразума постигнутог између Британије и Отоманског царства, острво је остало османска територија.
Хришћанска већина острва која говори грчки поздравила је долазак Британаца, као прилику да изнесу своје захтеве за унију са Грчком.
Када је Отоманско царство ушло у Први светски рат на страни централних сила, Британија се одрекла споразума, одбацила све турске претензије на Кипар и прогласила острво британском колонијом. 1915. Британија је понудила Кипар Константину I Грчком под условом да се Грчка укључи у рат на страни Британаца, што је он одбио.
1918-1955. мини| Демонстрације грчких Кипрана 1930-их у корист Еносиса (уније) са Грчком Под британском влашћу почетком 20. века, Кипар је избегао сукобе и злочине који су се дешавали негде другде између Грка и Турака током грчко-турског рата и размене становништва 1923. између Грчке и Турске . У међувремену, турски Кипрани су се доследно противили идеји уније са Грчком.
1925. Британија је Кипар прогласила крунском колонијом. У годинама које су уследиле наставила се одлучност грчких Кипрана да остваре унију. Године 1931. то је довело до отворене побуне. Нереди су резултирали смрћу шест цивила, рањавањем неколико и паљењем зграде британске владе у Никозији. У месецима који су уследили, око 2.000 људи осуђено је за злочине у вези са борбом за унију са Грчком. Британија је реаговала увођењем оштрих ограничења. На острво су послата војна појачања, а устав је суспендован. Формирана је посебна резервна полиција коју су чинили само турски Кипрани, уведена су ограничења штампе и забрањене су политичке партије. Прогнана су два бискупа и још осам истакнутих грађана који су били директно умешани у сукоб. Општински избори су обустављени, а до 1943. године све општинске службенике је постављала влада. Гувернеру је помагао Извршни савет, а две године касније основан је Саветодавни савет; оба савета су се састојала само од именованих лица и била су ограничена на саветовање само о домаћим питањима. Поред тога, било је забрањено јавно истицање грчких или турских застава или ликова грчких или турских хероја.
Борба за унију је заустављена током Другог светског рата. Британска влада је 1946. објавила планове да позове Кипране да формирају Консултативну скупштину како би расправљали о новом уставу. Британци су такође дозволили повратак прогнаника из 1931. године.
До 1954. године бројне турске копнене институције биле су активне по питању Кипра, као што су Национална федерација студената, Комитет за одбрану турских права на Кипру, Организација за добробит избеглица из Тракије и Кипарско турско удружење. Изнад свега, турски синдикати су требали да припреме праву климу за главни турски циљ, поделу острва (таксим) на грчки и турски део, чиме би британско војно присуство и постројења на острву задржали нетакнутим. У то време је основана и специјална паравојна организација турских Кипрана, Турска организација отпора (ТМТ), која је требало да делује као противтежа грчкој Националној организацији кипарских бораца, ЕОКА.
У међувремену, 16. августа 1954, грчки представник у УН-у је званично затражио да се примени право на самоопредељење народа Кипра. Турска је одбацила идеју о унији Кипра и Грчке. Заједница турких Кипрана противила се покрету грчких Кипрана, пошто су под британском влашћу статус и идентитет мањине турких Кипрана били заштићени. Идентификација турких Кипрана са Турском је постала јача као одговор на отворени грчки национализам грчких Кипрана, а након 1954. турска влада се све више укључивала. У касно лето и рану јесен 1954. проблем Кипра се интензивирао. На Кипру је колонијална влада запретила издавачима бунтовне литературе до две године затвора. У децембру је Генерална скупштина УН објавила одлуку „да се овај проблем за сада не разматра, јер се не чини прикладним усвојити резолуцију о питању Кипра“. Реакција на неуспех у УН била је тренутна и насилна, што је резултирало најгорим нередима на Кипру од 1931. године.
Кампања ЕОКА и стварање ТМТ-а, 1955–1959. мини|Графит „ТАКСИМ“ (подела) на зиду у Никозији касних 1950-их У јануару 1955. Гривас је основао Националну организацију кипарских бораца ( – ЕОКА). 1. априла 1955. ЕОКА је започела оружану кампању против британске власти у координисаној серији напада на полицијске, војне и друге владине објекте у Никозији, Фамагусти, Ларнаки и Лимасолу. То је резултирало смрћу 387 британских војника и особља UK army personnel killed by Greek Cypriot EOKA militant organisation и неких грчких Кипрана осумњичених за сарадњу. Као резултат тога, један број грчких Кипрана почео је да напушта полицију. Ово, међутим, није утицало на колонијалне полицијске снаге пошто су оне већ створиле резервне снаге искључиво турских Кипрана за борбу против паравојних формација ЕОКА. Истовремено, то је довело до тензија између заједница кипарских Грка и Турака. Турска организација отпора ( 1957, ТМТ), која је већ била формирана да заштити турске Кипране од ЕОКА, је предузела акцију. Као одговор на растућу потражњу за унијом, један број турских Кипрана је постао уверен да би једини начин да заштите своје интересе и идентитет становништва у случају уније био подела острва – политика позната као („преграда“ на турском позајмљено од () на арапском) – на грчки сектор на југу и турски сектор на северу.
Кипар је стекао независност 16. августа 1960. године.
Независност, уставни слом и разговори међу заједницама, 1960–1974.
Устав Кипра је усамљен међу уставима света”. У кратком временском периоду почели су да се јављају први спорови између две заједнице. Питања спора укључивала су опорезивање и стварање посебних општина. Због законодавног система вета, то је у многим случајевима резултирало блокадом у комуналној и државној политици.
Криза 1963–1964. Након колапса партнерске владе, администрација коју су водили грчки Кипрани призната је као легитимна влада Републике Кипар у фази дебата у Њујорку у фебруару 1964. Заједничке снаге примирја су држале линију све док мировне снаге Уједињених нација нису формиране након Резолуције 186 Савета безбедности Уједињених нација, донете 4. марта 1964. године.
Миротворни напори, 1964–1974.
Дана 21. априла 1967. године, државни удар у Грчкој довео је на власт војну администрацију. Само неколико месеци касније, у новембру 1967, Кипар је био сведок најжешћих сукоба међу заједницама од 1964. Одговарајући на велики напад на села турских Кипрана на југу острва, у којем је погинуло 27 људи, Турска је бомбардовала снаге грчких Кипрана и изгледа да се спремала за интервенцију. Грчка је била принуђена на капитулацију. Након међународне интервенције, Грчка је пристала да опозове генерала Георгиоса Гриваса, команданта Националне гарде и бившег вођу ЕОКА, и смањи своје снаге на острву. Искористивши слабост грчких Кипрана, турски Кипрани су 28. децембра 1967. прогласили своју привремену управу. Макариос је одмах прогласио нову администрацију нелегалном. Ипак, десила се велика промена. Надбискуп је, заједно са већином других кипарских Грка, почео да прихвата да кипарски Турци морају да имају одређени степен политичке аутономије. Такође се схватило да је уједињење Грчке и Кипра неоствариво у датим околностима.