десно|мини|200п|Један од клубова на сплавовима (2011) десно|мини|200п|Типичан изглед сплавова, баржи и бродова претворених у кафане, ресторане, клубове и кафиће. Сплавови су централна тачка савременог градског ноћног живота десно|мини|200п|Боемска четврт Скадарлија, мешавина старинских кафана и модерних клубова, друга је најпосећенија туристичка атракција у Београду после Београдске тврђаве. десно|мини|200п|Поглед на Београд током ноћи, са реке Саве

Динамичан ноћни живот у Београду стиче међународну репутацију почетком 21. века, како због традиционалног ноћног живота оличеног пре свега у кафанама, тако и због савременог, модерног ноћног живота, посебно сплавова — баржи и пловила претворених у клубове и кафиће. Београд се често наводи на листама градова са најбољим клубовима и журкама.

Сплавови се углавном налазе уз обе обале Саве са бројним клубовима дуж обала Аде Циганлије, и уз десну обалу Дунава. Упркос савременом ноћном животу који се временом разгранао у разне видове забаве како би се прилагодио страним посетиоцима и млађим генерацијама, Скадарлија, боемска четврт са традиционалним кафанама, је и даље једна од најпосећенијих београдских атракција, одмах иза Београдске тврђаве.

Београд је посебно популаран у региону, са бројним викенд посетиоцима. Главне привлачности за туристе су: генерално добро познавање страних језика или недостатак језичке баријере у случају бивше Југославије; пријатељска атмосфера; велики број локала (барови, клубови, кафићи, кафане, ресторани); квалитетна кухиња; релативно ниске цене алкохола, посебно из угла страних посетилаца; недостатак прописа о ноћном животу или лоша примена постојећих.

Растућа популарност Београда као жаришта забаве и провода, посебно „лудих сплавова”, временом је наишла и на критике. Иако се и даље описује као град са „традицијом интелектуалног састајалишта”, укључујући успешну уметничку ревитализацију четврти попут Савамале или Дорћола, преовлађујућа слика Београда, чак и званично рекламирана као таква, јесте имиџ града јефтине забаве. Оваква стереотипна промоција учинила је ноћни живот Београда стециштем људи који траже јефтин хедонистички провод, а који резултира много ширим друштвеним утицајем: опијање, дрога, криминал, проституција, утицај на тинејџере и омладину и развој сплавовске ријалити културе.

Традиционални ноћни живот

Историјат десно|мини|200п|Кафана Бели медвед у Земуну, фотографисана 2017. У објекту су пружане угоститељске услуге дуже од 300 година (1650—1960-е) Претече модерног ноћног живота биле су кафане. Прва кафана у Београду отворена је у османско доба, 1522. године, на Дорћолу. Гостима је служена само турска кафа и ова кафана се сматра најстаријом у Европи. Отворена је само годину дана након османског освајања Београда и 33 године пре него што је прва кафана отворена у Истанбулу 1555. године. Историјски извори не упућују на разлог зашто је Београд у то време био толико важан да тако рано има објекат тог типа. Сама реч кафана коју су нам донеле Османлије (), изведена је из персијског , што значи „кућа кафе”.

Османски путописац Евлија Челебија посетио је Београд 1661. године и избројао 21 хан и 6 каравансараја. Највећи, Каравансарај Мехмед-паше Соколовића имао је „160 оџака”, а неки каравансараји су имали и харемске делове. Када су Аустријанци 1718. године освојили Београд, поред осталих извештаја царском двору у Бечу, слали су и извештаје о кафанама у којима су споменуте следеће кафане: „Црни орао”, „Црвени петао”, „Пет шева”, „Три зеца”, „Дивљи човек”, итд. Посебно су се осврнули на проблематичну „Код две буле”, озлоглашено омиљено место „развратног” барона Фрање Тренка.

Београд је у овом периоду остао богат кафанама јер је било скоро 200 кафана и механа, па је производња алкохолних пића у граду цветала како би задовољила потражњу. Аустријски гувернер, Карл Александар, војвода од Виртемберга, био је познат по својој љубави према ноћном животу. Укинуо је све порезе на послуживање пића и бизнис је процветао. У немачком делу града било је око 140 кафана и пабова, а у српском преко 200. Немци су углавном служили пиво, а Срби вино и ракију. У периоду 1717—1723, у Београду су отворене четири пиваре. Војвода је такође организовао балове у својој палати. У периодима када су организовани балови музика у другим деловима града била је забрањена. Обичне грађане понекад су силом вукли на балове, где су морали да плате стартнину од 17 кројцера, што је био велики износ за већину грађана. Аристократија је углавном користила обичне људе за подсмех на баловима, а они који су одбијали да дођу или правили проблеме на баловима, затварани су и бичевани. Масовне, обилне вечере и гозбе, познате као трактације, биле су редовно организоване. На њима су сервирана јела и храна недоступна обичним људима, попут кавијара, хоботница, усољених харинги, пржених голубова, вруће чоколаде или увозних вина. После повратка Османлија 1739. године, овај „барокни блиц” београдског ноћног живота је престао.

Након повратка Османлија, на углу садашњих улица Краља Петра и Цара Душана, опстала је кафана „Црни орао”, први такав објекат са забележеном речју кафана у називу. Служила је кафу и наргиле. Објекат је био важан и из других разлога. То је била и прва пивара у Београду и прво место које је радило нон-стоп. На спрату изнад били су смештени гардисти, посада Темишварске капије. Како је њихово дежурство било 24-часовно, такво је било и радно време кафане. Зграда је опстала до Међуратног периода.

Кафана Бели медвед отворена је у 18. веку у Земуну. Зграда је изграђена у првој половини 17. века и служила је као каравансарај бар од 1658. године. Локал је био популаран и радио је до раних 1960-их. То је најстарија сачувана грађевина у Београду после зидина Београдске тврђаве. Међутим, Земун се током највећег дела историје развијао независно од Београда јер су два града припадала различитим државама. Земун је 4. октобра 1929. године постао део исте административне јединице као и Београд, изгубио је посебан статус града у односу на Београд (тј. постао његов део) 1934. године а тек од 1950-их почео да сачињава континуирано насељено подручје са Београдом. Отуда се кућа у улици Цара Душана 10 на Дорћолу обично назива најстаријом кућом у Београду, док се кафана Бели медвед сматра најстаријом кућом у Земуну.

Златно доба Кнез Александар Карађорђевић је 1847. године законски уредио област угоститељских објеката, поделивши их на механе и ханове, при чему су механе добиле статус занатских радњи. Простори су дуго остали непромењени: столови без столњака, расклиматане столице и клупе, плехане пећи које су гости сами ложили, свеће лојанице или петролејске лампе. Међу нижим слојевима развила се култура провођења сати у кафанама. Разговарало се о свакодневним догађајима, политици, делиле се смешне приче или певало уз гусле. Такође су се појављивали и простори уређени по западњачким примерима, грађени по узору на Беч или Будимпешту. Таква места постала су окупљалишта официра, чиновника, земљопоседника, а за разлику од традиционалних кафана, повремено су долазиле и жене. Кнегиња Љубица Обреновић била је редован посетилац „Манојлове баште”, на данашњемЗеленом венцу, где је пила пиво. Била је то прва београдска кафана која је служила пиво, почев од 1835. Временом су старински уређене кафане опстале углавном у предграђима.

Остајање ван куће до касно је било против закона, али људи би редовно остајали у кафанама после радног времена. Пошто Београд у то време није имао уличну расвету, градоначелник Никола Христић је наредио да свако ко шета ноћу мора да има личну лампу, иначе је предвиђена висока казна. Како су људи који су се враћали из локала у касним сатима већ самим тим кршили закон, нису имали лампе, покушавајући да остану непримећени од стране жандарма. Развила се субкултура подмићивања јер је за ухваћене прекршиоце било јефтиније да потплате жандарма него да плате казну, док су жандарми ионако били слабо плаћени па им је мито добро дошао.

Кафане су постале средишта друштвеног живота града, јер је из њих зрачио читав политички и културни пулс града. Неки историчари су их описали као „најважније институције” од 19. века до Другог светског рата. Кнез Михаило Обреновић је такође законски уредио област кафана 1863. године и наредио да жене не смеју да поседују кафане нити да раде у сеоским и друмским, већ једна, а изузетно две, могу да раде у градским кафанама. Простори су се делили на различите типове: механа, бистро, гостионица, хан, сарај, локал, крчма, бирцуз, биртија а касније и ресторан, хотел, итд. Сви су нудили пиће, а неки су нудили и храну, одмор и преноћиште. Такође, многи су имали музику. Крајем 19. века у центру Македонске улице било је 40 кућа, од којих су 22 биле кафане. Кафане су углавном биле разноврсне: неке су служиле само кафу, друге само пиво или су нудиле само супу од пасуља. Још једно законско уређење кафана, овог пута од стране општине, уследило је 1877. године. Кафане су биле категорисане — кафане првог реда смеле су да имају једну конобарицу. десно|мини|200п|Кафана „?”, отворена 1823. године, најстарија београдска кафана која још увек ради Као чворишта друштвеног живота, кафане су се убрзо диверзификовале: „Еснафска кафана” (за занатлије — зидаре, грађевинце, копаче бунара, тесаре, тестераше), „Македонија” (земљорадници и трговци), „Код Албаније” (закупци) итд. У зависности од политичке припадности гостију, поједине кафане су се претварале у дебатне клубове Српске напредне странке, Народне радикалне странке или Либералне странке. „Рајић” је била прва кафана у којој су се припремали савремени ћевапчићи, почев око 1860. године. Толико су били популарни да је у једном тренутку било 300 ћевабџиница у Београду. Под пуним називом „Код Рајића јунака српског”, била је домаћин свечаности након потпуног повлачења Османлија из Београда 1867. године, у организацији кнеза Михаила.

Први хотел „Код јелена” изграђен је 1843. године, али је постао познат као „Старо здање”. Нови хотел је унео европску традицију у забаву и имао прву плесну дворану у Београду. Први бал у Београду одржан је 1838. године, а постали су учесталији после 1860. и имали су строги распоред и бонтон. Насупрот томе, међу нижим слојевима, посебно у приградским кафанама, проширила се мода кромпир балова. Названи су тако јер су, за разлику од отмених плесова богатих слојева друштва, на овим сурогат-игранкама људи само скакали и трзали се, као да шутирају џакове кромпира.

Прва кафана која је дозвољавала гостима да преноће била је „?”, и то од средине 19. века, првобитно само два пута годишње, после божићне и васкршње литургије. Смештен преко пута београдске Саборне цркве, омогућио је верницима који су дуго у ноћ остајали у порти цркве да остану у кафани. 6. фебруара 1893. у граду је упаљена прва електрична улична светиљка па неки хроничари то узимају као тренутак када је почео „прави ноћни живот”. десно|мини|200п|Кафана „Код Албаније”, са првим јавним часовником у Београду. Данашња локација Палате Албанија Године 1860. отворена је једна од најпознатијих кафана, „Код Албаније”. На њеном месту 1940. године изграђена је модерна палата Албанија. Неки од локала из овог периода носили су весела имена, попут „Код поцепаних гаћа” и „Седам Шваба” или су добили називе по здањима којима су били близу („Три шешира”, због Димовићевог дућана шешира који је раније био у кући и имао три лимене капе изнад улаза; „Код палидрвца” (због оближње фабрике шибица)). Кафана „Америка” била је позната по локуму, сланутку и чочецима, а на гласу је био и због трбушних плесачица и проституције. Хотел и ресторан „Балкан” на Теразијама изграђен је 1935. године на месту некадашње „Симине кафане” из 1860. године. Уврштен у највишу, прву категорију, био је састајалиште пословних људи, и један од ретких угоститељских објеката у којима је женама било дозвољено да раде. „Златни крст”, такође на Теразијама, рекламирао се 1862. године да поседује „12 соба и штала за 30 коња”.