Ерлихиоза једана је од инфективних болести из групе зооноза коју на људе преносе крпељи. а узрокује је бактерија слична рикецијама из рода Ерлихија (Ehrlichia). Већина пријављених случајева је последица инфекције Е. Ehrlichia chaffeensis.
Она је инфекција белих крвних зрнаца која погађа различите сисаре, укључујући мишеве, говеда, псе, јелене, коње, овце, козе и људе.
Ерлихије су обавезне интрацелуларне бактерије које изгледају као ситне инклузије у цитоплазми лимфоцита и неутрофила.
Инфекције се преносе на људе угризом крпеља, најчешће приликом контакта са животињама које носе смеђи псећи крпељ или јеленски крпељ. Већина случајева регистрована је у југоисточним, централним и јужним деловима САД. За људе су патогене три врсте Ерлихија (E. chaffeensis Anaplasma phagocytophila-ranije E. phagocytophila и E. ewingii) које узрокује хуману моноцитну ерлихиозау и хуману гранулоцитни ерлихиозу.
Симптоми болести слични су онима код пегавца, изузев што осип има само мањи број болесника. Иако су неке инфекције асимптоматске, код већина оболелих клиничка слика се карактерише наглом појавом болести са температуром, грозницом, главобољом и малаксалошћу. Након инкубационог период болест обично почињући отприлике 12 дана од уједа крпеља. Код неких болесника избије макулопапуларни или петехијална осип који захвата труп и удове, иако Ерлихија ретко изазива осип. Могу се јавити болови у стомаку, повраћање, пролив, конвулзије и кома.
Укупно трајање болести није познато, а у овом тренутку нису пријављени хронични случајеви.
Назив Ерлихиоза је и општи назив који се користи за описивање болести које изазивају бактерије Ehrlichia chaffeensis, E. ewingii, E. muris eauclairensis), које имају исте клиничке манифестације. Стога се термин ерлихиоза користи за више врста инфекција.
Микробиологија мини|Инфекција ћелије Ерлихијом. 1: бактерије које улазе у ћелију. 2, 3, 4: а потом репродукцијом у цитоплазми формирају велике агрегате у облику дудинки званих моруле. Ehrlichia/Anaplasma су ситне (0,2-2 µм) интрацитоплазматске, грам-негативне бактерије које подсећају на Rickettsia; које се деле бинарном фисијом а размножавају у цитоплазми инфицираних белих крвних зрнаца. Кластери Ehrlichia се умножавају у вакуолама моноцита домаћина (фагозомима) да би формирали велике агрегате у облику дудинки званих моруле.
Инклузијска тела Ehrlichia, као што су моруле, видљива су у цитоплазми инфицираних мононуклеарних фагоцитних ћелија након 5-7 дана. Тип ерлихиозе који се развија варира и зависи од врсте бактерија и врсте инфицираних леукоцита.
Хумана гранулоцитна анаплазмоза (ХГА), раније позната као хумана гранулоцитна ерлихиоза (ХГЕ), узрокована је Anaplasma phagocytophilum, која инфицира гранулоците. Насупрот томе, хумана моноцитна ерлихиоза (ХМЕ) изазива Ehrlichia chaffeensis, која инфицира моноците.
Карактеристике ХМЕ у односу на ХГЕ Хумана моноцитна ерлихиоза (ХМЕ)Хумана гранулоцитна анаплазмоза (ХГА)Захваћени тип ћелијеМоноцитиГранулоцитиОрганизамE. chaffeensisA. phagocytophilumВекторAmblyomma americanum (крпељ Лоне Стар)Ixodes scapularis (црноноги крпељ), Ixodes pacificus (западни црноноги крпељ) у Калифорнији, Ixodes ricinus у Европи Ixodes persulcatus вероватно у деловима АзијеЛокацијаЈугоисточни и јужни централни делови Сједињених Америчких ДржаваВисконсин и Минесота, мање активни у Њујорку и Конектикату, такође у КалифорнијиОсип30% одраслих, 60% децеРеткоПрогноза~3% морталитет < 1% морталитет
Преношење болест мини|Људску (хуману) моноцитну ерлихиозу (ХМЕ) изазива Ehrlichia chaffeensis, која инфицира моноците (приказане на слици). Угризом крпеља Већина људи добија ерлихиозу након уједа зараженог крпеља. Ehrlichia chaffeensis и E. ewingii преноси крпељ усамљена звезда ( Амбиломма америцанум ). Ehrlichia muris eauclairensis шири црноноги крпељ који је широко распрострањен у источним деловима Сједињених Америчких Државама, иако су случајеви пријављени само у Минесоти и Висконсину. Трансфузијом крви У ретким случајевима, врсте Ehrlichia могу се ширити трансфузијом крви. Показало се да Ehrlichia chaffeensis преживљава више од недељу дана у расхлађеној крви. Крвни производи се не прегледају рутински на присуство врсте Ehrlichia Иако леукоредукција може смањити ризик од преношења Ehrlichia, она не елиминише узрочника. Трансплантацијом органа У ретким случајевима, врсте Ehrlichia могу се ширити и трансплантацијом органа. За сада су у САД пријављена само два случаја преноса Ehrlichia chaffeensis путем трансплантације бубрега од заједничког донора.
Пацијенте који развију ерлихиозу у року од месец дана након трансфузије крви или трансплантације чврстих органа подлежу обавезном пријављивању државним здравственим службеницима ради хитне истраге.
Епидемиологија Географске разлике Географске разлике случајева ерлихиозе у великој мери зависе од врсте Ehrlichia које су изазвале болест, па тако инфекције: E. chaffeensis и E. ewingii се јављају првенствено у јужно-централним, југоисточним и средњеатлантским државама Севербене Америке. E. muris eauclairensis јављале су се само код становника из Висконсина и Минесоте и код путника из те државе. Врхунац преноса
Већина пријавњених случајева имала је почетак болести током летњих месеци са врхунцем у броју случајева који су се обично јављалиу јуну и јулу.
Клиничка слика Клинички знаци и симптоми ерлихиозе обично почињу у року од 1-2 недеље након уједа зараженог крпеља. Уједи крпеља су обично безболни, а многи људи се не сећају да су их угризли крпељи.
Рани знаци болести Рани знаци и симптоми (првих 5 дана болести) су обично благи или умерени и могу укључивати: Температуру и грозницу Јаку главобољу Болове у мишићима Мучнину, повраћање, пролив, губитак апетита Конфузију Осип који се јавља код 1 од 3 особе са ерлихиозом. Осип је чешћи код људи са E. chaffeensis и генерално се чешће јавља код деце него код одраслих. Осип се обично развија 5 дана након почетка грознице. Ако особа развије осип, он може изгледати у облику црвених мрља или тачкица.
Касни знаци болести Ако се антибиотски третман не одложи, ерлихиозу она понекад може изазвати тешки облик болести. Рани третман може смањити ризик од развоја тешког облика болести..
Знаци и симптоми тешке (касне фазе) болести могу укључивати: Оштећење мозга или нервног система (нпр упала мозга и околног ткива - менингоенцефалитис). Респираторна инсуфицијенција Неконтролисано крварење Отказивање органа Смрт Прогресија болести у великој мери варира од особе до особе и може зависити од старости пацијента, коморбидних стања, имунолошког статуса и времена лечења. Пацијенти који се лече рано могу се брзо опоравити амбулантним лечењем оралним антибиотицима, док онима који имају тежи ток могу бити потребни интравенски антибиотици, продужена хоспитализација или интензивна нега.
Клиничке карактеристике ерлихиоза E. ewingii и E. muris eauclairensis Симптоми инфекција ерлихиозама E. ewingii and E. muris eauclairensis су слични онима код Ehrlichia chaffeensis, иако су обично мање озбиљни. Гастроинтестинални симптоми су ређи код пацијената са ерлихиозом изазваном E. ewingii , а осип се ретко описује у случајевима E. muris eauclairensis.
До данас, ни инфекције E. ewingii и E. muris eauclairensis нису биле повезане са смртним исходом.Morbidity and Mortality Weekly Report, 13. 5. 2016. Diagnosis and Management of Tickborne Rickettsial Diseases: Rocky Mountain Spotted Fever and Other Spotted Fever Group Rickettsioses, Ehrlichioses, and Anaplasmosis — United States A Practical Guide for Health Care and Public Health Professionals, Recommendations and Reports / Vol. 65 / No. 2
Пријављивање болести Ерлихиоза је стање које подлеже обавезном пријавању епидемиолошкој служби на националном нивоу. Правилно тестирање и пријављивање ерлихиозе су важни како би здравствени систем на глобалном нивоу установио колико је ова болест честа, где се јавља и како се токови болести мењају током времена.
Дијагноза Дијагноза ерлихиозе се прво поставља на основу клиничких знакова и симптома, а касније се може потврдити коришћењем специјализованих лабораторијских тестова.
Ерлихиозу је често тешко дијагностиковати, посебно у раним стадијумима болести иако су рано препознавање и лечење засновано на клиничкој сумњи важни за спречавање тешке болести.
На основу добро узете анамнезе може се посумњати на ерлихиозу или друге болести које се преносе крпељима у случајевима неспецифичне фебрилне болести непознатог порекла, посебно током пролећних и летњих месеци када су крпељи најактивнији. У том смислу детаљно узета анамнеза и историја болести пацијента, требало би да укључује: Историју недавног уједа крпеља. Изложеност подручјима у којима се крпељи обично налазе, укључујући шумовита подручја или грмљаста подручја са високом травом и лишћем. Историја путовања (домаће и међународне) у областима где је ерлихиоза ендемска.
Током дијагностике требало би имати у виду да се узнапредовала ерлихиоза може клинички помешати са болестима које се не преносе крпељима као што су менингоенцефалитис, сепса, синдром токсичног шока, гастроентеритис, хепатитис и малигни тумори крви.
Лабораторијска дијагностика Постоје различите лабораторијске методе за дијагнозу рикецијских болести. Методе се разликују по доступности, врсти и времену прикупљања узорака и тумачење резултата. Молекуларне методе, као што су тестови ланчане реакције полимеразе (ПЦР), и серолошке технике, као што је тест индиректне имунофлуоресцентне антитела (ИФА), су најчешће доступне методе испитивања за рикецијалне болести и од помоћи је за надзор болести и разумевање терета инфекције ерлихиозом. Дијагностичке тестове треба обавити на онима особама са болешћу која је клинички компатибилна са ерлихиозом. Оптимални дијагностички тест може зависити од времена у односу на појаву симптома и врсте узорака који су доступни за тестирање. Тестирање на ерлихиозу треба размотрити за сваку особу са компатибилном болешћу и познатим факторима ризика, као што је историја уједа крпеља.
Умножавање ланчане реакције полимеразом Умножавање ланчане реакције полимеразом (ПЦР) се изводи на узорцима пуне крви. Ова метода је најосетљивија у првој недељи болести и смањује осетљивост након примене одговарајућих антибиотика (у року од 48 сати).
Иако је позитиван ПЦР резултат од помоћи, негативан резултат не искључује дијагнозу, а лечење не би требало обуставити због негативног резултата.
ПЦР се такође може користити за амплификацију ДНК у узорцима чврстог ткива и коштане сржи.
Серологија Референтни стандардни серолошки тест за дијагнозу ерлихиозе је тест индиректне имунофлуоресценције (ИФА) на имуноглобулин Г (ИгГ). ИгГ ИФА тестове треба извршити на упареним узорцима акутног и реконвалесцентног серума који су сакупљени у размаку од 2-4 недеље да би се демонстрирао доказ четвороструке сероконверзије..
Титри антитела су често негативни у првој недељи болести. Ерлихиоза се не може потврдити коришћењем појединачних акутних резултата антитела.
ИФА тестови имуноглобулина М (ИгМ) такође могу бити понуђени у референтним лабораторијама, међутим, нису нужно показатељи акутне инфекције и могу бити мање специфични од ИгГ антитела.
Антитела, посебно ИгМ антитела, могу остати повишена код пацијената код којих не постоје други докази о недавној инфекцији рикециозом. Из ових разлога, само титри ИгМ антитела не би требало да се користе за лабораторијску дијагнозу.
Перзистентна антитела Антитела против врсте Ехрлихиа могу остати повишена много месеци након што се болест реши. Поређење серолошких тестова у пару и у одговарајуће време даје најбољи доказ о недавној инфекцији.
Појединачни или неодговарајуће темпирани серолошки тестови, у вези са клиничком болешћу, могу довести до погрешног тумачења резултата.
Унакрсна реактивност Блиско сродни организми, укључујући оне из родова Ехрлихиа и Анаплазма, деле сличне антигене тако да антитела усмерена на један од ових антигена могу унакрсно реаговати.
Већина комерцијалних лабораторија није у стању да направи разлику између врста Ерлихиа .