мини| Застава Русије. мини| Споменик Миленијум Русије саграђен 1862. године којим се слави хиљаду година руске историје. Руски национализам је облик национализма који промовише руски културни идентитет и јединство. Руски национализам је први пут дошао до изражаја почетком 19. века. Уско је повезан са панславизмом, од свог настанка у Руској империји, до репресије током ране бољшевичке владавине и оживљавања у Совјетском Савезу.
Дефиниција руског националног идентитета у оквиру руског национализма је урађена на различите начине. У етничком смислу, један укључујући тврдњу да су они који су идентификовани као етнички Руси руска нација, други је концепт сверуске нације развијен у Руском царству који сматра да Руси имају три поднационалне групе унутар себе, укључујући великорусе (оне који се обично идентификују као етнички Руси данас), Малоруси (Украјинци) и Белоруси (Белоруси). Руски националисти су идентификовали Русију као главног наследника Кијевске Русије и обично посматрају настанак одвојених националних идентитета Белоруса и Украјинаца као отцепљење од руског националног идентитета. У културном смислу, руски национални идентитет је примењен на оне унутар руске културе који могу укључивати етничке не-Русе који су се асимилирали путем русификације.
Историја
Руски национализам у периоду Империје десно|мини| Алегорија троједне сверуске нације која сматра да руска нација има три под-нације: великорусе (они који се данас обично идентификују као етнички Руси, малоруси (Украјинци) и белоруси (Белоруси) са постера из раног 20. века . Руски мото „Православље, самодржавље и народност“ сковао је гроф Сергеј Уваров, а као званичну идеологију усвојио га је цар Николај I. Три компоненте Уваровљеве тријаде биле су:
ПравослављеПравославно хришћанство и заштита Руске православне цркве . Аутократијабезусловну лојалност кући Романових у замену за патерналистичку заштиту свих друштвених поседа . Националност (, такође је преведен као национални дух)
десно|мини| Руски постер из периода Првог светског рата који позива на куповину ратних обвезница. Значајан народни препород у руској уметности био је лабаво повезан са словенофилијом. Појавила су се многа дела која се тичу руске историје, митологије и бајки Опере Николаја Римског-Корсакова, Михаила Глинке и Александра Бородина; слике Виктора Васњецова, Ивана Билибина и Иље Репина; и песме Николаја Некрасова, Алексеја Константиновича Толстоја, између осталих, сматрају се ремек дела руског романтичног национализма.
Панславизам, идеал јединства свих словенских православних хришћанских народа, стекао је популарност средином и крајем 19. века. Један од његових главних идеолога био је Николај Данилевски. Панславизам је био подстакнут, а био је и гориво за бројне ратове Русије против Османског царства, које је Русија водила са циљем да ослободи православне народности, попут Бугара, Румуна, Срба и Грка, од муслиманске власти. Коначни циљ био је Цариград; Руско царство је себе и даље сматрало „Трећим Римом“ и веровало је да његова дужност захтева да наследи „Други Рим“, који је освојило Отоманско царство. Панславизам је такође одиграо кључну улогу у уласку Русије у Први светски рат, пошто је рат Аустроугарске 1914. против Србије изазвао одговор Русије.
Ултранационализам раног 20. века Почетком 20. века у Русији су се појавиле нове националистичке и десничарске организације и партије, као што су Руска скупштина, Савез руског народа, Савез арханђела Михаила („црно стотине“) и др.
Национализам током совјетске ере десно|мини| Бољшевички пропагандни постер из Руског грађанског рата са алузијом на Светог Ђорђа и Змаја са вођом Црвене армије Лава Троцким као фигуром Светог Ђорђа који убија змаја који представља контрареволуцију. Симбол Светог Георгија који је убио аждају био је тада и данас руски национални симбол. десно|мини| Бели руски антисовјетски постер, в. 1932, која приказује женску персонификацију Русије познату као Мајка Русија. Под изгледом међународног комунизма који је био посебно јак у то време, Владимир Лењин је одвојио патриотизам на оно што је дефинисао као пролетерски, социјалистички патриотизам од буржоаског национализма.The Current digest of the Soviet press, . American Association for the Advancement of Slavic Studies, 1987. Pp. 7. Лењин је промовисао право свих нација на самоопредељење и право на јединство свих радника унутар нација, али је такође осудио сваки шовинизам и тврдио да постоје и оправдана и неоправдана осећања националног поноса.. Digital Printing Edition. Oxon, England, UK; New York, New York, USA: Routledge, 2006. Pp. 115. Лењин је експлицитно осудио конвенционални руски национализам као „великоруски шовинизам“, а његова влада је настојала да прилагоди вишеструке етничке групе у земљи стварањем република и подрепубличких јединица како би неруским етничким групама обезбедила аутономију и заштиту од руске доминације. Лењин је такође настојао да уравнотежи етничку заступљеност руководства земље промовисањем неруских званичника у Комунистичкој партији Совјетског Савеза да се супротставе великом присуству Руса у Партији. Међутим, чак и у овом раном периоду, совјетска влада се повремено позивала на руски национализам када му је била потребна подршка – посебно на совјетским пограничним подручјима у раним годинама Совјетског Савеза.
Пошто је руски патриотизам служио као легитимациони ослонац старог поретка, бољшевичке вође су биле нестрпљиве да потисну његове манифестације и осигурају његово коначно изумирање. Они су званично обесхрабрили руски национализам и остатке царског патриотизма, као што је ношење војних награда добијених пре грађанског рата. Неки од њихових следбеника се нису сложили; на неруским територијама, моћ бољшевика се често сматрала обновљеним руским империјализмом током 1919. до 1921. године. Године 1922. формиран је Совјетски Савез са својим члановима заједно, али Русија је била највећа и најмногољуднија чланица. Након 1923. по Лењиновим идејама, усвојена је политика коренизације, која је пружала подршку власти неруској култури и језицима унутар неруских република.. Међутим, ова политика се није стриктно спроводила због доминације Руса у Совјетском Савезу.Law, Ian. Red racisms: racism in communist and post-communist contexts. Springer, 2016, p. 19. 2001. Ову доминацију су Лењин и други формално критиковали у царском царству као великоруски шовинизам. Томас Виндерл је написао: „СССР је у извесном смислу постао више затвор за нације него што је старо Царство икада било. [...] Центар којим доминирају Руси успоставио је неравноправан однос са етничким групама које је добровољно помогао да се изгради.“ Разни научници су се фокусирали на националистичке карактеристике које су већ постојале током лењинистичког периода. Мултинационална конструкција Коренизације је ослабила за време Стаљина. Стаљинова политика успоставила је јасан помак ка руском национализму, почевши од идеје да су Руси „први међу једнакима“ у Совјетском Савезу, ескалирајући кроз „депортације националности“. Према научнику Џону К. Чангу, бољшевици „никада нису направили чист раскид од националистичких, популистичких и примордијалистичких уверења из царске ере“. Руски историчар Андреј Савин изјавио је да се Стаљинова политика удаљила од интернационализма ка националбољшевизму 1930-их. У значајној промени од елиминације класних непријатеља, репресије засноване на националности прогласиле су читаве етничке групе контрареволуционарним непријатељима, иако су се обично додавале „класне догме“ које су циљане националности проглашавале идеолошки супротстављеним Совјетима.
Стаљин је преокренуо већи део претходне интернационалистичке политике свог претходника, потписујући наређења за протеривање више различитих етничко-језичких група које се називају „издајницима“, укључујући Балкарце, кримске Татаре, Чечене, Ингуше, Карачајевце, Калмике, Корејце и мешкетинске Турке, који су били колективно депортовани у Сибир или Централну Азију, где су законски означени као „специјални досељеници“, што значи да су они званично били грађани другог реда са мало права и да су били затворени унутар малог периметра. Разни историчари виде Стаљинове депортације мањинских и дијаспорских националности као доказ руског национализма совјетске државе под Стаљином. Чанг је написао да су совјетске депортације Корејаца (и друге дијаспоре, депортованих народа као што су Немци, Финци, Грци и многи други) илустровале да су есенцијализовани погледи на расу, односно примордијализам у целини пренети из руског национализма из царске ере. Ове совјетске форме и предрасуде произвеле су и претвориле Корејце (и Кинезе) у одлучну, немарксистичку совјетску „ жуту опасност “. Расизам је лежао у чињеници да су се други повремено могли видети или судити по класној линији или појединачно, док Корејци нису могли. Норман М. Најмарк је веровао да су стаљинистичке „депортације националности“ облици национално-културног геноцида. Депортације су у најмању руку промениле културу, начин живота и погледе на свет депортованих народа јер је већина послата у совјетску централну Азију и Сибир. Према историчару Џеремију Смиту, „Све док је Стаљин био жив... политика националности била је подложна произвољним променама. Највише узнемирујуће обележје овог периода био је раст званичног антисемитизма „укључујући кампању против „ космополита без корена“. Смит је описао да су „говори и новински чланци подигли баук међународне јеврејске завере за свргавање совјетске власти“ што је довело до чистки Јеврејског антифашистичког комитета и завере лекара повезаних са прогоном јеврејских московских лекара на планираним показним суђењима. Да Стаљин није умро када јесте, завера лекара би наводно довела до депортације Јевреја у Сибир. У међувремену, одбрана земље током Другог светског рата довела је до новог таласа националног поноса који се појавио у неруским републикама, што је довело до чистки у тим републикама.
Према Евгенију Добренку, „касни стаљинизам“ после Другог светског рата био је трансформација совјетског друштва од марксизма како би се демонизовала идеја космополитизма. Он је тврдио да се совјетске акције до 1945. још увек на неки начин могу објаснити лењинистичким интернационализмом, али да је Совјетски Савез претворен у руски националистички ентитет током послератних година. Кроз широко распрострањено проучавање совјетске књижевности, открио је огроман пораст националистичких тема, културног пуританизма и параноје у публикацијама током овог осмогодишњег периода, чинећи „стаљинизам срцем совјетскости“ много након Стаљинове смрти. Историчар Давид Бранденбергер супротставља русоцентризам карактеристичан за ово доба са руским национализмом. По његовом мишљењу, етнички понос и промовисани осећај руског националног идентитета нису прешли праг национализма јер „партијска хијерархија никада није подржала идеју руског самоопредељења или сепаратизма и енергично је потискивала све оне који су то чинили, свесно повлачећи границу између позитиван феномен формирања националног идентитета и злоћудност пуним националистичким амбицијама“. Да би дефинисао „прагматичну” комбинацију промоције руског националног идентитета у марксистичко-лењинистичкој пропаганди и „симболично напуштеног” ранијег пролетерског интернационализма, Бранденбергер описује Стаљинов режим термином „национал-бољшевизам”.
Стварање међународне комунистичке државе под контролом радника неки су доживљавали као остварење руских националистичких снова.
Године 1944. Совјетски Савез је напустио своју комунистичку химну Интернационалу и усвојио нову националну химну која у својој првој строфи преноси национални понос усредсређен на Русију, „Нераскидиву унију слободних република, Велика Русија је заувек запечатила“.