Ђерђ (Мориц) Клапка (;Obituary, New York Times, May 18, 1892 p. 4 Темишвар, 7. април 1820Будимпешта, 17. мај 1892) био је мађарски генерал и политичар. Он је био један од најзначајнијих мађарских генерала у Мађарском рату за независност 1848–1849, политичар, посланик у мађарском парламенту и заменик министра рата.
Младост Клапка је рођен у Темешвару, Краљевина Мађарска, 7. априла 1820. године у римокатоличкој породици моравског порекла која говори немачки. Његови преци су се тамо доселили из Моравске за време владавине Јосифа II (1780-1790), када је његов деда основао војне апотеке током Аустро-турског рата 1787-1791.Zsolt Vesztróczy 125 éve hunyt el Klapka György, Komárom hős védője , (2017) У наредним деценијама престиж породице је порастао, а отац Ђерђа Клапке, Јожеф Клапка, постао је градоначелник Темешвара на скоро 15 година, бивајући два пута биран за посланика у мађарској скупштини, а касније му је краљ доделио статус племића. Његова мајка је била Јулија Керер.Szinnyei József: Magyar írók élete és munkái VI, Klapka György (Móricz) Budapest, 1899
Имао је петоро браће и сестара. Рано је остао без мајке.Zoltán Babucs A „komáromi oroszlán” születésének bicentenáriuma , Magyar Hírlap (2020) Као дете, присећа се, највише сам уживао да гледам војне церемоније, где сам се дивио униформама мађарских генерала. Упркос свом моравском пореклу, Клапка је себе сматрао Мађаром.Bona Gábor Tábornokok és törzstisztek az 1848/49. évi szabadságharcban , (2015) Рано школовање стекао је у римокатоличким средњим школама у Кечкемету и Сегедину. Матерњи језик му је био немачки, латински је учио у школи, па мађарски у Кечкемету. Његови родитељи су желели да га учине свештеником, али га је привукла каријера војног официра. Након што је завршио војну школу у Карансебесу, придружио се царско-краљевској војсци 1837.
Тек што сам обукао униформу, преда мном је прочитана заклетва коју сам требао да положим. Чим сам изговорио те речи, стисло ми се недра, јер сам осетио да од сада више нисам слободан човек, већ роб: да више не владам својом вољом, већ вољом других. Али ови окови су били по мојој слободној вољи, и такви окови се морају носити, и тако сам их подносио са стрпљењем. Врло брзо сам се навикао на строгу гвоздену дисциплину свог положаја, увидео неопходност и прилагодио се томе писао је у својим мемоарима о почетку своје војне каријере. Служио је као питомац у 2. артиљеријском пуку у Бечу, затим у Бомбардијерском корпусу.
У пролеће 1842. године, након што је потврђено мађарско племство његове породице, на предлог Себе Вуковића, ангажован је у угарске племићке краљевске телохранитеље (Магиар киралии немеси тесторсег), као делегат Темешке жупаније, каријеру је наставио у Бечкој гарди, где се спријатељио са Артуром Горгејем.Tarján M. Tamás / 1820. április 7. Klapka György születése Temesváron, Rubicon. (2010 VII/11) Из Беча је пребачен у Панчево, у 12. гранични пешадијски пук немачко-банатске граничара. Био је овде када је пензионисан из војске 1847. године у чину артиљеријског потпоручника. Овде је послат као поручник у дивизију граничног региона, али се убрзо разоружао."Híres Komárom" védője, (2015) Године 1847. мислио је да оде у северну Индију, у Лахор и да постане официр у војсци једног од индијских принчева, али је чувши вест о револуцији у Француској 1848. одлучио да остане у Мађарској.
Његова војна каријера у Мађарском рату за независност
Пре него што је постао генерал После победе 15. марта Мађарске револуције 1848. године, Клапка се пријавио као добровољац у мађарску војску и био је регрутован за капетана. У мају 1848. именован је од стране Батјанијеве владе са два мађарска официра да оде у Колошвар и у Зекељску земљу да сазна да ли Трансилванија жели да се поново уједини са Мађарском, и да измери колико би из секељских граничних јединица могло да буде послато у Мађарску. 13. јуна постављен је за капетана 16. мађарског батаљона у Веспрему. Од августа се укључио у мађарске војне операције у Бачкој (Јужна Мађарска) против српских устаника.
Дана 25. септембра послат је за привременог директора тврђаве Комаром, зване Гибралтар на Дунаву. За то време спречио је Вилхелма Мерца, надзорника тврђаве, да је преда у руке Хабзбурговаца, и одиграо је улогу у присиљавању Мерца и официра лојалних Хабзбурговцима да напусте Комаром, обезбеђујући ово веома важно упориште за Мађарску. Од 16. октобра Клапка је надгледао и радове на утврђивању из Позоња. За то време, као командант концентрисане мађарске националне гарде концентрисане у Нађизомбату, учествовао је у војним операцијама против аустријских трупа које је предводио Балтазар фон Шимуних које су из Моравске провалиле у Мађарску.
Дана 13. новембра именован је за начелника генералштаба Бансашког армијског корпуса и заједно са генералом Анталом Ветером разрадио је план за разбијање српске побуне, али је овај план пропао због слабог извршења од стране главног команданта војних операција. : генерал Ерно Кисс. Крајем децембра 1848. радио је у генералштабном одсеку угарског Министарства одбране.
Када су у децембру 1848. године главне аустријске царске трупе предвођене фелдмаршалом Алфредом I, принцом од Виндиш-Граца, напале Мађарску, он је постављен за мајора у мађарској војсци, а 9. јануара 1849. је унапређен за пуковника. Заједно са својим начелником Анталом Ветером разрадио је план повлачења главних мађарских трупа иза реке Тисе и постао командант Горњотиског корпуса (Felső-tiszai hadtest). мини|Сцена из битке код Бодрогкерештура 23. јануара 1849
Клапка је учествовао током 26-27. фебруара у бици код Каполне, где је командовао десним крилом мађарске војске код Верпелета. Битка је изгубљена због лошег вођења војске и неодлучности Дембинског. Након наређења Дембинског о повлачењу, 1. марта Клапка је водио успешне позадинске акције против аустријског корпуса предвођеног Ладиславом фон Врбном код Егерфармоса.
Трећег марта био је један од вођа побуне у Тисафиреду мађарских официра незадовољних вођством Дембинског и приморао га је да поднесе оставку, подржавајући Гергејев избор у главну команду.
За своје победе против Шлика добио је 13. марта мађарско војно одликовање 3. класе.
Дана 28. марта, са само 29 година, добио је чин генерала.
Клапка је разрадио план Пролећног похода угарске војске, који је крајем маја, после низа победа, донео ослобођење готово целе Угарске од аустријских војски. Основна сврха плана била је да нападом са севера VII корпуса скрене пажњу аустријских команданата, док су остала три корпуса морала неопажено да крену са југа и да нападну са бока главни Аустријске трупе стациониране у Гедале.
Али Клапка је неплирано открио план непријатељу, што је могло изазвати катастрофу за мађарску војску. У почетку, победа мађарског VII корпуса предвођеног Андрашом Гашпаром против Шлика у бици код Хатвана 2. априла, навела је Виндиш-Граца да помисли да ће напад мађарских снага доћи из тог правца, али неуспели напад Клапкиног I корпуса против аустријског I корпуса предвођеног Јосипом Јелачићем у првој фази битке код Тапиобицске (послао је своје трупе у град без извиђања пре тога, да види има ли тамо непријатељских трупа, тако да су његове трупе упали у заседу непријатељске пешадије и коњичка бригада), приморао је III корпус на челу са Јаношом Дамјаничем да интервенише и да преокрене ток битке, због чега је аустријски фелдмаршал постао сумњичав и почео је да размиља да би главни мађарски удар могао доћи из других праваца, а не одакле је то очекивао. мини| Мор Тан - Коњичка борба у бици код Тапиобицске Међутим, Јелачићев узалудан извештај Виндиш-Грацу да су његове трупе победиле у бици код Тапиобичке, преварио га је да помисли да су хрватског генерала напале само мање угарске снаге, па још увек није био сигуран одакле да очекује напад непријатеља. Надаље, Виндисш-Грац је био обавијештен о нападу једног мађарског одреда, 24. марта на Лошонца, који је заробио половину аустријског одреда од 500-600 људи, што га је навело да помисли да ће важне мађарске трупе напасти и са сјевероистока.. Али Клапкин напад креирао пробудио је свест код Виндиш-Граца о опасности која долази са југа, што се може сматрати његовом грешком.
У бици код Ишасега од 6. априла, првој одлучујућој бици Пролећног похода, након почетних успеха, Клапкин I корпус је потиснут од стране Јелачићевих надмоћнијих снага, што је Клапку поколебало и озбиљно размишљало да се повуче са бојног поља, пуштајући Дамјанићевог Сам III корпус, али долазак Гергеја и његово наређење да се одупре по сваку цену, затим долазак II корпуса на челу са Лајошем Аулихом, убедили су га да остане и бори се. На крају битке, јуриш Клапкиног I корпуса је потерао непријатеља од Исашега и донео победу Мађарима. Променљиво понашање Клапке током битке показало је да, упркос томе што је био добар стратег, стварао добре оперативне планове, што је омогућило да се у пролећној кампањи порази надмоћније царске трупе (55.000 Аустријанаца против 47.500 Мађара), његово оклевање је спречавало коначан исход битке. Током битке код Исазега Дамјанич је критиковао Клапку да је превише плашљив и обзиран према притужбама својих војника, уместо да буде решен и одлучан. Срећом, главни командант Горњодунавске војске (Feldunai Hadseregг) био је Горгеи, који је био најспособнији мађарски генерал да спроведе Клапкине планове, водио је војску на најбољи начин, умевши брзо да доноси исправне одлуке након кратког размишљања, веома одлучан у својим одлукама, не показујући оклевања ни пред најнеочекиванијим ситуацијама, па је захваљујући томе мађарска војска изашла као победник у пролећном походу.
Другу фазу кампање није разрадио Клапка, већ начелник Генералштаба Јожеф Бајер.Bánlaky József: A magyar nemzet hadtörténete XXI, A Komárom felmentését célzó hadműveletek (1849. április elejétől végéig). Arcanum Adatbázis Kft. 2001 Друга фаза Пролећног похода почела је лоше. Клапка, чији су војници послани да опколе непријатеља у Првој бици код Ваца, изгубила се по кишовито-магловитом времену ујутру 10. априла и није стигла на ратиште., али срећом Дамјаницх је поново успео да реши проблем и сам порази непријатеља. Али у осталим биткама ове фазе пролећног похода Клапка се истакао. У бици код Нађисала (19. априла) одиграо је водећу улогу у тој победи, на исти начин као и у бици код Комарома (26. априла).
Средином априла добио је мађарско војно одликовање 2. класе.
Тридесетог априла 1849. именован је за заменика министра војног уместо Гереја, који је предводио опсаду Будима (4-21. мај 1849). Већ првог дана у својој канцеларији у Дебрецину Клапка се сукобио са Шандором Петефијем, мађарским народним песником, тада мајором Армије Трансилваније под командом генерал-потпуковника Јозефа Бема. Узрок сукоба био је чланак који је Петефи написао у новинама Хонвед, у којем је објавио Бемово писмо против генерала Кароља Весеја, оптужујући га за велеиздају, кукавичлук и неспособност, јер није помогао Бему у његовом неуспелом покушају. да заузме тврђаву Темешвар. Чувши за то, Клапка и други мађарски генерали, који су били на Вечејевој страни, оптужили су Петефија да је недисциплинован, да се не облачи по војнику, да оцрњује мађарску војску у јавности и тако слаби вољу нације да се бори против непријатеља. мини|Шандор Петефи у периоду када је имао чин мајора, 1849.