Енозис (грчки: Ενωσις; „унија“) је покрет различитих грчких заједница које живе ван Грчке ради укључивања региона у јединствену грчку државу. Идеја је повезана са Мегали идејом, иредентистичким концептом грчке државе која је доминирала грчком политиком након стварања модерне Грчке 1830. Мегали идеја је позивала на анексију свих етничких грчких земаља, чији су делови учествовали у грчком рату за независност 1820-их, али су били неуспешни и тако су остали под страном влашћу. thumb|Кипарске демонстрације 1930-их у корист "енозиса"
Широко познат пример енозиса је покрет унутар кипарских Грка за унију Кипра са Грчком. Идеја о енозису на Кипру под британском управом постала је повезана са кампањом за самоопредељење Кипра, посебно међу већином кипарских Грка на острву. Међутим, многи кипарски Турци противили су се енозису без таксима (идеја кипарских Турака који су подржавали поделу острва Кипар на турски и грчки део). Године 1960. рођена је Република Кипар, што није резултирало ни енозисом ни таксимом (циљ кипарских Турака који су подржавали поделу острва Кипар на турски и грчки део).
Тада, насиље међу заједницама на Кипру се догодило као одговор на различите циљеве, а стална жеља за уједињењем резултирала је кипарским државним ударом 1974. године у покушају да се то постигне. То је, међутим, подстакло Турску да покрене турску инвазију на Кипар, што је довело до поделе и тренутног спора око Кипра.
Историја Границе Краљевине Грчке су првобитно утврђене на Лондонској конференцији 1832. након грчког рата за независност. Војвода од Велингтона је желео да нова држава буде ограничена на Пелопонез јер је Британија желела да сачува што је могуће већи део територијалног интегритета Османског царства. Почетна грчка држава обухватала је нешто више од Пелопонеза, Атике и Киклада. Њено становништво је износило мање од милион, са три пута више етничких Грка који живе ван њега, углавном на османској територији. Многи од њих су тежили да буду укључени у краљевство а покрети међу њима који су позивали на енозу (унију) са Грчком, често су добијали подршку народа. Са падом Османског царства, Грчка се проширила уз бројне територијалне добитке. thumb|Мапа која приказује грчке територијалне добити између 1832. и 1947. године Јонска острва су стављена под британску заштиту као резултат Париског мира 1815. године али када је грчка независност успостављена након 1830. године, острвљани су почели да негодују страну колонијалну власт и да притискају енозис. Британија је пренела острва Грчкој 1864.
Тесалија је остала под османском контролом након формирања Краљевине Грчке. Иако су делови територије учествовали у почетним устанцима у Грчком рату за независност 1821. године, побуне су брзо угушене. Током руско-турског рата 1877–1878, Грчка је остала неутрална као резултат уверавања великих сила да ће њене територијалне претензије на Османско царство бити размотрене након рата. Године 1881. Грчка и Османско царство потписале су Конвенцију из Константинопоља, којом је створена нова грчко-турска граница која је укључила већи део Тесалије у састав Грчке.
Крит се побунио против османске власти током Критске побуне 1866-69 и користио је мото „Крит, Енозис, слобода или смрт“. Критска држава је успостављена након интервенције великих сила, а Критска унија са Грчком настала је дефакто 1908. и дејуре 1913. године Букурешким миром.
Неуспешан грчки устанак у Македонији против османске власти догодио се током грчког рата за независност. Дошло је до неуспеле побуне 1854. која је имала за циљ уједињење Македоније са Грчком. Санстефанским миром 1878. године после руско-турског рата скоро цела Македонија је додељена Бугарској. То је резултирало грчко-македонском побуном 1878. и поништењем договора у Берлину (1878), остављајући територију у рукама Османлија. Затим је уследила дуготрајна македонска борба између Грка и Бугара у региону, резултирајући да се герилски рат није завршио све до Младотурске револуције у јулу 1908. Супарништво Бугара и Грка око Македоније постало је део Балканских ратова 1912–13. са Букурештанским уговором из 1913. којим су Грчкој додељени велики делови Македоније, укључујући Солун. Лондонским уговором (1913) јужни Епир је додељен Грчкој, а област Епир се побунила против османске власти током Епирске побуне 1854. и Епирске побуне 1878. године.
Године 1821. неколико делова Западне Тракије побунило се против османске власти и учествовало у грчком рату за независност. Током Балканских ратова, Западну Тракију су окупирале бугарске трупе, а 1913. Бугарска је добила Западну Тракију по условима Букурештанског уговора. После Првог светског рата, Западна Тракија је повучена из Бугарске у складу са условима из Нејског уговора из 1919. године и којом су привремено управљали Савезници пре него што је дата Грчкој на конференцији у Сан Рему 1920. године.
После Првог светског рата, Грчка је започела окупацију Смирне и околних области западне Анадолије 1919. године на позив победоносних савезника, посебно британског премијера Дејвида Лојда Џорџа. Окупација је добила званични статус Севрским уговором из 1920. године, при чему је Грчка добила већи део Источне Тракије и мандат да управља Смирном и њеним залеђем. Смирна је проглашена протекторатом 1922, али покушај енозиса није успео пошто је нова Турска Република победила у насталом грчко-турском рату 1919–1922, када је већина анадолских хришћана који већ нису побегли током рата била приморана да се пресели у Грчку у размена становништва између Грчке и Турске из 1923.
Већина острва Додеканез била је предвиђена да постану део нове грчке државе у Лондонском протоколу из 1828, али када је грчка независност призната у Лондонском протоколу из 1830, острва су остала изван нове Краљевине Грчке. Окупирала их је Италија 1912. и држала до Другог светског рата, када су постали британски војни протекторат. Острва су формално уједињена са Грчком Уговором о миру са Италијом из 1947. године, упркос приговорима Турске, која их је такође желела.
Аутономну Републику Северни Епир прогласили су 1914. етнички Грци у Северном Епиру, подручје које је након Балканских ратова укључено у састав Албаније. Грчка је држала ову област између 1914. и 1916. и безуспешно је покушала да је анектира у марту 1916 али је 1917. године грчке снаге протерала Италија, која је преузела већи део Албаније. Париска мировна конференција 1919. доделила је ову област Грчкој, али је пораз Грчке у грчко-турском рату учинио да се то подручје врати под контролу Албанаца. Италијанска инвазија на Грчку са територије Албаније 1940. и успешан грчки контранапад омогућили су грчкој војсци да накратко задржи северни Епир у периоду од шест месеци до немачке инвазије на Грчку 1941. Тензије између Грчке и Албаније су остале високе током Хладног рата, али су односи почели да се побољшавају 1980-их када је Грчка одустала од било каквих територијалних претензија на Северни Епир и укидање званичног ратног стања између обе земље.
У модерно доба, осим на Кипру, позив на енозис најчешће се чује међу делом грчке заједнице која живи у јужној Албанији.
Кипар Први председник Грчке Јоанис Каподистријас је 1828. године позвао на унију Кипра са Грчком и избили су бројни мањи устанци. Кипар је у то време био део Османског царства. На Берлинском конгресу 1878. године администрација Кипра је пренета на Британију а по доласку Гарнета Волселија као првог високог комесара у јулу, надбискуп Китиона је затражио да Британија пренесе управу Кипра на Грчку. Британија је анектирала Кипар 1914. године. Смрт посланика Лимасол–Пафос Христодулоса Созоса током битке код Бизанија током Првог балканског рата, оставила је трајан траг на покрет за уједињење и била је један од његових најважнијих догађаја пре побуне на Кипру 1931. године. Грчке школе и судови обуставили су своје активности, а суд у Никозији је такође подигао заставу у част Созоса, чиме је прекршен закон пошто је Британија задржала неутралан став у сукобу. Комеморација је одржана у десетинама села широм Кипра, као и у кипарским заједницама у Атини, Египту и Судану. Новине кипарских Грка биле су преплављене националистичким жаром упоређујући Созоса са Павлосом Меласом. Фотографија Созоса постављена је у парламенту Грчке.
Британија је понудила да уступи острво Грчкој 1915. године у замену да се Грчка придружи савезницима у Првом светском рату, али је понуда одбијена. Турска се одрекла свих права на Кипар 1923. Уговором из Лозане, а острво је постало колонија Британске круне 1925. године. Године 1929. делегација кипарских Грка послата је у Лондон да затражи енозис, али је добила негативан одговор. Након антибританских немира 1931. године, развила се жеља за самоуправом унутар Британског Комонвелта, али је покрет за енозис постао доминантан.
Енозис покрет је био пораст националистичке свести међу кипарским Грцима (око 80% између 1882. и 1960. године), заједно са порастом антиколонијалног покрета широм Британског царства после Другог светског рата. Антиколонијални покрет на Кипру је поистовећен са енозистичким покретом, који је, у свести хеленског становништва Кипра, био једини природни исход ослобођења Кипрана од османске власти и касније британске владавине. Низ британских предлога за локалну аутономију под сталним британским суверенитетом су оштро одбијени.
Током 1950-их, утицај Грчке православне цркве на Кипру на образовни систем резултирао је промовисањем идеја грчког национализма и енозиса у школама код грчких кипрана. Школски уџбеници су Турке приказивали као непријатеље Грка, а ученици су полагали заклетву на верност грчкој застави. Британске власти су покушале да се супротставе томе тако што су издале међузаједнички часопис за студенте и суспендовале Удружење извиђача Кипра због његових грчких националистичких тенденција. Кипарска православна црква је у децембру 1949. затражила од британске колонијалне владе да питање енозиса стави на референдум на основу права Кипрана на самоопредељење. Иако су Британци били савезник Грка током Другог светског рата и недавно су подржавали грчку владу током Грчког грађанског рата, британска колонијална влада је то одбила. Године 1950. Атински архиепископ Спиридон је предводио позив за кипарски енозис у Грчкој. Црква је била снажна присталица енозиса и организовала је плебисцит, кипарски референдум о енозису, који је одржан 15. и 22. јануара 1950. године; могли су да гласају само кипарски Грци. У црквама су постављене отворене књиге да би се они старији од 18 година потписали и назначили да ли подржавају или се противе енозису. Већина у подршци енози је била 95,7%. Касније су се појавиле оптужбе да је локална грчка православна црква рекла својој конгрегацији да би негласање за енозис значило екскомуникацију из цркве.
После референдума, депутација кипарских Грка посетила је Грчку, Британију и Уједињене нације како би изнела свој аргумент, а кипарски Турци и студентске и омладинске организације у Турској протестовале су због плебисцита. У том случају, ни Британија ни УН нису били убеђени да подрже енозис. Године 1951, британска влада је израдила извештај за истраживање малих територија о будућности мањих територија британске империје, укључујући Кипар. Закључено је да Кипар никада не би требало да буде независан од Британије. Тај став је ојачан британским повлачењем своје базе у Суецком каналу 1954. и премештањем централе на Блиском истоку на Кипар. Грчка је 1954. године упутила свој први формални захтев УН за спровођење „принципа једнаких права и самоопредељења народа“, у случају кипарског становништва. До 1958. грчка влада је безуспешно упутила четири друга захтева Уједињеним нацијама.
Организација отпора ЕОКА је 1955. започела кампању против британске владавине да би довела до енозиса са Грчком. Кампања је трајала до 1959. када су многи тврдили да је енозис политички неизводљив због јаке мањине кипарских Турака и њихове све веће асертивности. Уместо тога, 1960. године договорено је стварање независне државе са разрађеним аранжманима о подели власти између обе заједнице и рођена је Република Кипар.