Већина области које су данас унутар граница модерне Грчке биле су у неком тренутку у прошлости део Османског царства. Овај период османске владавине у Грчкој, који је трајао од средине 15. века до успешног рата за независност Грчке који је избио 1821. и проглашења Прве Хеленске републике 1822. на грчком је познат као Туркократија (грчки: Τουρκοκρατια). Неки региони, попут Јонских острва, који су били део Млетачке републике или полуострва Мани на Пелопонезу, нису постали део отоманске администрације, иако је ово друго било под отоманском влашћу.

Источно римско царство, остатак древног римског царства које је владало већином грчког говорног подручја више од 1100 година, било је ослабљено од освајања Константинопоља од стране латинских крсташа 1204. године. Османском напредовању у Грчку претходила је победа над Србима на њеном северу. Прво су Османлије победиле у Маричкој бици 1371. Српске снаге је тада предводио српски краљ Вукашин, отац Краљевића Марка и савладар последњег цара из српске династије Немањића. Потом је уследила победа Османлија у Косовској бици 1389. године. Без даље претње од стране Срба и потоњих византијских грађанских ратова, Османлије су опседале и заузеле Константинопољ 1453. године, а затим напредовале на југ у Грчку, заузевши Атину 1458. Грци су се држали на Пелопонезу до 1460. године, а Млечани и Ђеновљани су се држали на нека од острва, али до почетка 16. века цела копнена Грчка и већина егејских острва били су у рукама Османлија, искључујући неколико лучких градова које су још увек држали Млечани (Нафплио, Монемвасија, Парга и Метон). Планине у Грчкој биле су углавном нетакнуте и биле су уточиште за Грке који су желели да побегну од отоманске власти и да се упусте у герилски рат.

Кикладска острва, усред Егејског мора, су званично припојена Османлијама 1579. године, иако су била под вазалним статусом од 1530-их. Кипар је пао 1571., а Млечани су задржали Крит до 1669. Османлије никада нису освојиле Јонска острва, изузев Кефалоније (од 1479. до 1481. и од 1485. до 1500.), и остала су под влашћу Венецијанске Републике. На Јонским острвима је рођена модерна грчка државност, стварањем Републике седам острва 1800.

Османска Грчка је била мултиетничко друштво. Међутим, османски систем милета није одговарао савременом западном појму мултикултурализма. Грцима су дате неке привилегије и слободе, али су такође патиле од злоупотребе административног особља над којим је централна влада имала само даљинску и непотпуну контролу. Упркос губитку политичке независности, Грци су остали доминантни у области трговине и пословања. Консолидација османске моћи у 15. и 16. веку учинила је Медитеран сигурним за грчко бродарство, а грчки бродовласници су постали поморски превозници Царства, остварујући огромне профите. Међутим, након османског пораза у бици код Лепанта, грчки бродови су често постајали мета жестоких напада католичких (посебно шпанских и малтешких) пирата.

Овај период османске владавине имао је дубок утицај на грчко друштво, јер су се појавиле нове елите. Грчка земљопоседничка аристократија која је традиционално доминирала Византијским царством доживела је трагичну судбину и била је скоро уништена. Нова водећа класа у османској Грчкој били су прокритои (на грчком προκριτοι) које су Османлије звали кокабаши. Они су у суштини били бирократе и порезници и стекли су негативну репутацију због корупције и непотизма. С друге стране, фанариоти су постали истакнути у царској престоници Константинопоља као привредници и дипломате, а Грчка православна црква и васељенски патријарх су се подигли до велике моћи под султановом заштитом, стекли верску контролу над целокупним православним становништвом Царства.

Историја Након пада Константинопоља под Османлије 1453. године, деспотовина Мореја била је последњи остатак Византијског царства који се супротставио Османлијама. Међутим, пао је у руке Османлија 1460. године, чиме је завршено освајање копнене Грчке. Док је већина копнене Грчке и острва Егејског мора била под османском контролом до краја 15. века, Кипар и Крит су остали млетачка територија и нису пали под Османлије све до 1571. односно 1670. године. Једини део света грчког говорног подручја који је избегао османску власт била су Јонска острва, која су остала венецијанска до 1797. Крф је издржао три велике опсаде 1537, 1571. и 1716. које су све резултирале одбијањем Османлија.

Остале области које су остале део венецијанског прекоморског поседа су укључивали Нафплио и Монемвасију до 1540. године, Војводство архипелага, са центром на острвима Наксос и Парос до 1579. године, Сифнос до 1617. и Тинос до 1715. године.

Консолидацију османске власти пратила су два различита тренда грчке миграције. Први је укључивао грчке интелектуалце који су мигрирали у друге делове западне Европе и утицали на појаву ренесансе (иако је велика миграција Грка у друге делове Европе, пре свега на италијанске универзитетске градове, почело је много раније, након што су крсташи заузели Цариград). Овај тренд је утицао и на стварање модерне грчке дијаспоре. Други је подразумевао да Грци напусте равнице грчког полуострва и преселе се у планине, где је неравни пејзаж отежавао Османлијама да успоставе било војно или административно присуство.Vacalopoulos, Apostolis. The Greek Nation, 1453–1669. Rutgers University Press, 1976, стр. 45 thumb|300px|Мапа територијалног ширења Османског царства од 1307. до 1683. године. Администрација Султан је био на врху власти Османског царства. Иако је имао моћ апсолутног владара, заправо је био везан традицијом и конвенцијом. Ова ограничења наметнута традицијом била су углавном верске природе. Куран је био главно ограничење апсолутне владавине од стране султана и на тај начин је Куран служио као „устав“. Османску власт провинција карактерисале су две главне функције. Локални администратори унутар провинција требало је да одржавају војну установу и да прикупљају порезе. Војни естаблишмент је био феудалног карактера. Султановој коњици је додељивана земља, било велика или мала, на основу ранга појединог коњаника. Свим немуслиманима било је забрањено да јашу коња што је отежавало путовање. Османлије су поделиле Грчку на шест санџака, од којих је сваки управљао санџакбег одговоран султану.

Освојена земља је подељена отоманским војницима, који су је држали као феуде (тимаре и зијамете) директно под султановом влашћу. Ова земља се није могла продати или наследити, већ је враћена у султанов посед када је поседник (тимариот) умро. Током свог живота служили су као коњаници у султановој војсци, добро живећи од прихода својих имања, а земљу су углавном обрађивали сељаци. Многи османски тимариоти водили су порекло од предосманског хришћанског племства и пренели су своју верност Османлијама након освајања Балкана. Прелазак на ислам није био услов, а још у петнаестом веку се знало да су многи тимариоти хришћани, иако се њихов број временом постепено смањивао. Османлије су у основи поставиле овај феудални систем изнад постојећег система сељачког поседа. Сељаштво је остало у поседу своје земље, а њихово власништво над својом парцелом остало је наследно и неотуђиво. Нити је војна служба икада била наметнута сељаку од стране Османске власти. Свим немуслиманима је у теорији било забрањено ношење оружја, али је то игнорисано. У регионима као што је Крит, скоро сваки човек је носио оружје. thumb|Поглед на кварт Фанарион, историјски центар грчке заједнице Константинопоља у османско доба Грчке хришћанске породице су, међутим, биле подвргнуте систему бруталног присилног регрутације познатом као данак у крви. Османлије су захтевале да се мушка деца из хришћанских сељачких села регрутују и упишу у корпус јањичара за војну обуку у султановој војсци. Такво регрутовање је било спорадично, а удео регрутоване деце варирао је од региона до региона. Пракса је углавном престала средином седамнаестог века. Под отоманским системом власти, грчко друштво је истовремено било и неговано и ограничено. Турски режим је једном руком давао привилегије и слободу својим поданицима; са другим је наметнула тиранију проистеклу из злоупотреба њеног административног особља над којом је вршила само даљинску и непотпуну контролу. У ствари, „раје“ су биле потлачене и изложене хировима турске администрације, а понекад и грчким земљопоседницима. Термин раја је почео да означава сиромашно, порезно оптерећено и социјално инфериорно становништво.

Привреда Економска ситуација већине Грчке се значајно погоршала током отоманске ере земље. Живот је постао рурализован и милитаризован. Тежак терет опорезивања стављен је на хришћанско становништво, а многи Грци су били сведени на самосталну пољопривреду, док је током претходних епоха регион био јако развијен и урбанизован. Изузетак од овог правила био је Цариград и Јонска острва која су држали Венецијанци, где су многи Грци живели у благостању. После око 1600. године, Османлије су прибегле војној власти у деловима Грчке, што је изазвало даљи отпор, а такође је довело до економског расељавања и убрзаног опадања становништва. Османски поседи, који су раније били поседи директно од султана, постали су наследни поседи (чифликови), који су се могли продати или завештати наследницима. Нова класа османских земљопоседника свела је до тада слободне грчке земљораднике на кметство, што је довело до депопулације равница и бекства многих људи у планине, како би избегли сиромаштво. thumb|Лука на Самосу Друштво Султан је васељенског патријарха Грчке православне цркве сматрао вођом свих православних Грка унутар царства. Патријарх је одговарао султану за добро понашање православног становништва, а заузврат је добио широка овлашћења над православним заједницама, укључујући и негрчке словенске народе. Патријарх је контролисао судове и школе, као и Цркву, широм грчких заједница царства. Ово је учинило православне свештенике, заједно са локалним магнатима, ефективним владарима грчких градова и градова. Неки грчки градови, попут Атине и Родоса, задржали су општинску самоуправу, док су други стављени под отоманске гувернере. Неколико области, као што је полуострво Мани на Пелопонезу, и делови Крита (Сфакија) и Епира, остало је практично независно. Током честих отоманско-млетачких ратова, Грци су стали на страну Млечана против Османлија, уз неколико изузетака. Цариградска патријаршија је генерално остала лојална Османлијама против западних претњи (као на пример током побуне Дионисија Филозофа). Православна црква је у великој мери помогла у очувању грчког наслеђа, а приврженост грчкој православној вери постајала је све више обележје грчке националности. По правилу, Османлије нису захтевале од Грка да постану муслимани, иако су многи то чинили на површном нивоу да би спречили социоекономске тешкоће османске владавине или због наводне корупције грчког свештенства. Региони Грчке који су имали највећу концентрацију отоманских грчких муслимана били су Македонија, посебно Валадес, суседни Епир и Крит. Грчки муслимани, упркос томе што су често задржавали елементе своје грчке културе и језика, класификовани су једноставно као „муслимани“, иако је већина грчких православних хришћана сматрала да су се „потурчили“ и стога их је видела као издајнике свог првобитног етно-религијске заједнице.