Историја Совјетског Савеза између 1927. и 1953. покрива период у совјетској историји од успостављања стаљинизма кроз победу у Другом светском рату до смрти Јосифа Стаљина 1953. године. Стаљин је настојао да уништи своје непријатеље док је истовремено трансформисао совјетско друштво централним планирањем, посебно кроз присилну колективизацију пољопривреде и брзи развој тешке индустрије. Стаљин је учврстио своју власт у партији и држави и неговао широк култ личности. Совјетска тајна полиција и масовна мобилизација Комунистичке партије служили су као Стаљиново главно оруђе у обликовању совјетског друштва. Стаљинове методе у постизању његових циљева, које су укључивале партијске чистке, политичку репресију над општом популацијом и присилну колективизацију, довеле су до смрти милиона људи: у радним логорима гулаг и током глади.

Други светски рат, познат као „Велики отаџбински рат“ од стране совјетских историчара, разорио је већи део СССР-а, при чему је отприлике свака три смртна случаја у Другом светском рату представљала грађанина Совјетског Савеза. Током Другог светског рата, армије Совјетског Савеза окупирале су источну Европу, где су успоставиле или подржавале комунистичке марионетске владе. До 1949, Хладни рат је отпочео између Западног и Источног (Совјетског) блока, са Варшавским пактом (створен 1955) против НАТО-а (створеног 1949) у Европи.

Развој совјетске државе

Индустријализација у пракси Мобилизација ресурса државним планирањем проширила је индустријску базу земље. Од 1928. до 1932. производња сировог гвожђа, неопходног за даљи развој индустријске инфраструктуре, порасла је са 3,3 милиона на 6,2 милиона тона годишње. Производња угља, основног горива модерних економија и стаљинистичке индустријализације, порасла је са 35,4 милиона на 64 милиона тона, а производња жељезне руде са 5,7 милиона на 19 милиона тона. Изграђени су или су били у изградњи велики број индустријских комплекса као што су Магнитогорск и Кузњецк, Московска и Горкијска аутомобилска фабрика, Уралске планине и Краматорске фабрике тешких машина, Харков, Стаљинград и Чељабинск.

У реалном смислу, животни стандард радника је имао тенденцију пада, а не раста током индустријализације. Стаљинови закони о пооштравању радне дисциплине погоршали су ситуацију: на пример, промена Закона о раду РСФСР -а из 1932. омогућила је отпуштање радника који су без разлога били одсутни са радног места само један дан. Отпуштање сходно томе значило је губитак „права на коришћење следовања и робних картица“, као и „губитак права на коришћење стана″, па чак и стављање на црну листу за добијање новог запослења, што је свеукупно значило претњу од гладовања. Те мере, међутим, нису у потпуности спроведене, пошто су менаџери били под тешким притиском да замене ове раднике. Насупрот томе, примењено је законодавство из 1938. године, које је увело радне књижице, праћено великим ревизијама закона о раду. На пример, одсуство или чак 20 минута кашњења били су разлог за отпуштање; руководиоци који нису успели да спроведу ове законе суочили су се са кривичним гоњењем. Касније је Указ Президијума Врховног Совјета од 26. јуна 1940. „О преласку на осмочасовни радни дан, седмодневну радну недељу и о забрани неовлашћеног одласка радника и канцеларијских радника из фабрика и канцеларија„ заменио је измене из 1938. обавезним кривичним казнама за напуштање посла (2–4 месеца затвора), за кашњење од 20 минута (6 месеци условне казне и одузимање плате од 25 процената) итд.

На основу ових података, совјетска влада је изјавила да је петогодишњи план индустријске производње за само четири године испуњен за 93,7%, док су делови посвећени деловима тешке индустрије испуњени 108%. Стаљин је у децембру 1932. прогласио план успешним Централном комитету јер би повећање производње угља и гвожђа подстакло будући развој. (3rd ed. 2013)

Током Другог петогодишњег плана (1933–1937), на основу огромних улагања током првог плана, индустрија се изузетно брзо ширила и скоро достигла циљеве плана. До 1937. производња угља износила је 127 милиона тона, сировог гвожђа 14,5 милиона тона, а дошло је до веома брзог развоја индустрије наоружања. 212–213.

Иако јесте донео огроман скок у расту индустријских капацитета, Први петогодишњи план је био изузетно оштар према индустријским радницима; квоте је било тешко испунити, захтевало се да рудари уложе 16 до 18 радних часова по дану. Неиспуњавање квота могло је довести до оптужби за издају. – Volume 38 Услови за рад су били лоши, чак и опасни. Због алокације ресурса за индустрију уз смањење продуктивности од колективизације, дошло је до глади. У изградњи индустријских комплекса логораши Гулага су коришћени као потрошни ресурси. Али услови су се брзо побољшали током другог плана. Током 1930-их, индустријализација је комбинована са брзим ширењем техничког и инжењерског образовања, као и све већим нагласком на муницију..

Од 1921. до 1954. године, полицијска држава је дејствовала великим интензитетом, тражећи свакога ко је оптужен за саботирање система. Процењене бројке се веома разликују. Можда је 3,7 милиона људи осуђено за наводне контрареволуционарне злочине, укључујући 600 000 осуђених на смрт, 2,4 милиона осуђено на радне логоре и 700 000 осуђено на емиграцију . Стаљинистичка репресија достигла је врхунац током Велике чистке 1937–1938, која је уклонила многе веште менаџере и стручњаке и знатно успорила индустријску производњу 1937.

Економија

Колективизација пољопривреде Под НЕП-ом (Нова економска политика), Лењин је морао да толерише даље постојање пољопривреде у приватном власништву. Одлучио је да сачека најмање 20 година пре него што покуша да га стави под контролу државе и да се у међувремену концентрише на индустријски развој. Међутим, након Стаљиновог доласка на власт, временски рок за колективизацију је скраћен на само пет година. Потражња за храном је интензивирана, посебно у примарним регионима производње житарица у СССР-у, са примењеним новим, присилним приступима. Уласком у колхозе (колхозе), сељаци су морали да се одрекну својих приватних парцела и имања. Сваку жетву, колхозну производњу продавала је држави по ниској цени коју је сама држава одредила. Међутим, природни напредак колективизације био је спор, па је новембарски пленум Централног комитета 1929. одлучио да се колективизација убрза на силу. У сваком случају, руска сељачка култура формирала је бедем традиционализма који је стајао на путу остварењу циљева совјетске државе.

Имајући у виду циљеве првог петогодишњег плана, држава је тражила појачану политичку контролу пољопривреде како би прехранила градско становништво које брзо расте и повећала извоз житарица добила извор девиза. С обзиром на касни почетак, СССР је морао да увезе значајан број скупих технологија неопходних за тешку индустријализацију.

До 1936. године око 90% совјетске пољопривреде је било колективизовано. У многим случајевима, сељаци су се огорчено противили овом процесу и често су клали своје животиње уместо да их дају у колхозе, иако је влада желела само жито. Кулаци, просперитетни сељаци, били су присилно пресељени у Казахстан, Сибир и руски крајњи север (велики део кулака служио је у логорима за принудни рад). Међутим, скоро свако ко се противио колективизацији сматран је "кулаком". Политика ликвидације кулака као класе — коју је Стаљин формулисао крајем 1929. године — подразумевала је нека погубљења, а још више депортације у специјална насеља, а понекад и у логоре за принудни рад.

Упркос очекивањима, колективизација је довела до катастрофалног пада продуктивности пољопривредних газдинстава, која се није вратила на нивое постигнуте током НЕП-а све до 1940. године. Преокрет у вези са колективизацијом био је посебно озбиљан у Украјини и региону Волге са великим делом Украјине. Сељаци су масовно клали своју стоку него што су је се одрекли. Само 1930. године убијено је 25% говеда, оваца и коза у земљи и једна трећина свих свиња. Тек 1980-их година совјетски број стоке вратио се на ниво из 1928. године. Владине бирократе, које су добиле основно образовање о пољопривредним техникама, послате су на село да „науче“ сељаке новим начинима социјалистичке пољопривреде, ослањајући се углавном на теоријске идеје које су имале мало основа у стварности. И након што је држава неминовно победила и успела да наметне колективизацију, сељаци су чинили све што су могли на начин саботаже. Обрађивали су далеко мање делове своје земље и радили много мање. Размере украјинске глади навеле су многе украјинске научнике да тврде да је постојала намерна политика геноцида против украјинског народа. Други научници тврде да је велики број мртвих био неизбежан резултат веома лоше испланиране операције против свих сељака, који су давали мало подршке Лењину или Стаљину.

Само у Украјини, број људи који су умрли од глади сада се процењује на 3,5 милиона.

СССР је 1940. анексиро Естонију, Летонију и Литванију, које су 1941. заузели Немци, а затим су враћене под совјетску власт 1944. године. Колективизација њихових газдинстава почела је 1948. године. Користећи терор, масовна убиства и депортације, већина сељаштва је колективизована до 1952. Пољопривредна производња је драматично опала у свим осталим совјетским републикама.

Убрзана индустријализација У периоду брзе индустријализације и масовне колективизације који је претходио Другом светском рату, број совјетске запослености је доживео експоненцијални раст. Очекивало се 3,9 милиона радних места годишње до 1923. године, али се тај број заправо попео на невероватних 6,4 милиона. До 1937. број је поново порастао, на око 7,9 милиона. Коначно, 1940. достигао је 8,3 милиона. Између 1926. и 1930. године градско становништво се повећало за 30 милиона. Незапосленост је била проблем у касној царској Русији, па чак и под НЕП-ом, али је престала да буде главни фактор након имплементације Стаљиновог програма масовне индустријализације. Оштра мобилизација ресурса коришћених за индустријализацију досадашњег аграрног друштва створила је огромну потребу за радном снагом; незапосленост је практично пала на нулу. Одређивање плата од стране совјетских планера такође је допринело наглом смањењу незапослености, која је реално опала за 50% од 1928. до 1940. године. Са вештачким смањењем плата, држава би могла да приушти да запосли много више радника него што би то било финансијски одрживо у тржишној економији. Започето је неколико амбициозних експлоатационих пројеката који су настојали да набаве сировине за војну опрему и робу широке потрошње.

Московски и Горкијевски аутомобилски погони производили су аутомобиле за ширу јавност — упркос томе што је мали број совјетских грађана себи могао да приушти куповину аутомобила — а проширење производње челика и других индустријских материјала омогућило је производњу већег броја аутомобила. Производња аутомобила и камиона, на пример, достигла је 200.000 комада 1931. г.

Минимална зарада од 110−115 рубаља установљена је 1937. године; приватним баштама било је дозвољено да милион радника обрађује на својим приватним парцелама. Упркос томе, већина совјетских радника живела је у препуним заједничким стамбеним и спаваоницама и патила од крајњег сиромаштва.

Друштво

Пропаганда