Економија Кеније

Економија Кеније је заснована на тржишту са неколико државних предузећа. То је такође тржиште у настајању и просечно индустријализована нација испред својих источноафричких вршњака. Кенија је држава са средњим приходима и планира да буде новоиндустријализована нација 2030. Главне индустрије укључују пољопривреду, шумарство, рибарство, рударство, производњу, енергетику, туризам и финансијске услуге. Од 2020. године, Кенија је имала трећу највећу економију у подсахарској Африци, иза Нигерије и Јужне Африке .

Влада Кеније је генерално наклоњена инвестицијама и донела је неколико регулаторних реформи како би поједноставила и стране и локалне инвестиције, укључујући стварање зоне за прераду извоза. Све значајнији део страних финансијских прилива Кеније су дознаке нерезидентних Кенијаца који раде у Сједињеним Државама, на Блиском истоку, у Европи и Азији .

Од септембра 2018. године, економске прогнозе су биле позитивне, са очекиваним растом бруто домаћег производа (БДП) од преко 6%. Овај раст се углавном приписује експанзији у сектору телекомуникација, транспорта и грађевинарства, опоравку у пољопривреди, као и порасту малих предузећа која помажу да се повуче економија. Ова побољшања подржава велики број високообразованих стручних радника. Постоји висок ниво ИТ писмености и иновација, посебно међу младим Кенијцима.

Кенија је 2020. године заузела 56. место у рејтингу Светске банке за лакоћу пословања, у односу на 61. место у 2019. (од 190 земаља). У поређењу са својим суседима, Кенија има добро развијену друштвену и физичку инфраструктуру.

Економска историја

Кенијски обални појас је интегрисан у светску економију древним светским трговачким путевима који су се протезали Африком, Азијом и Европом између 70. године наше ере и 1500. године нове ере. Страни трговци су своју робу донели на кенијску обалу и отишли ​​са афричком робом. Године 1499. Васко да Гама се вратио са откривања морског пута до Индије кроз Јужну Африку. Ова нова рута је омогућила европским нацијама да доминирају трговинском економијом источноафричке обале, а Португалци су се учврстили у 16. и 17. веку. У 18. веку Португалце су у овом источноафричком економском коридору заменили Омански Арапи . На крају су Британци заменили Оманске Арапе. Године 1895. доминирали су обалним појасом, а до 1920. пратили су унутрашње трговачке путеве све до Краљевине Буганда . Да би овај древни економски трговачки пут учинили профитабилнијим, Британци су користили индијске раднике да саграде пругу од Момбасе на обали до Кампале, главног града краљевства Буганда, пратећи стари трговачки пут. Велики градови су основани дуж железничке пруге, уз подршку пољопривредних заједница европских насељеника. Индијски радници који се нису вратили у Индију након завршетка изградње железнице били су први који су основали радње у овим градовима.Спенцер, Иан (1980). „Доминација насељеника, пољопривредна производња и Други светски рат у Кенији“. Часопис за афричку историју Током колонијалног периода, пољопривредна заједница европских досељеника и индијски дукаваласи поставили су темеље модерне формалне кенијске економије. Истакнути примери азијско-кенијских власника предузећа чије су пословање започеле као дукавале су Ману Чандарија и Мадатали Манџи .Химбара, Давид (1993). „Митови и стварност кенијског капитализма”. Часопис за афричку политичку економију Док су Европљани и Индијци уживали снажан економски раст између 1920. и 1963. године, Африканци су били лишени своје земље, дехуманизовани и приморани да раде за минималну плату под изузетно лошим радним условима кроз добро успостављен систем расне сегрегације.

Кенија је повратила своју независност 1963. Под председником Џомом Кенијатом, кенијска влада је промовисала африканизацију кенијске привреде, генеришући брз економски раст кроз јавна улагања, подстицање пољопривредне производње малих власника и подстицаје за приватна, често страна, индустријска улагања. Утицајни сесијски рад чији су аутори Том Мбоиа и Мваи Кибаки 1965. године наглашавао је потребу да Кенија избегне и капиталистичку економију Запада и комунизам Истока. Лист је тврдио да би Кенија уместо тога требало да се концентрише на афрички социјализам, избегавајући притом да повеже кенијско економско богатство са било којом земљом или групом земаља. Од 1963. до 1973. БДП је растао по просечној годишњој стопи од 6,6%, а током 1970-их растао је по просечној стопи од 7,2%. Пољопривредна производња је расла за 4,7% годишње у истом периоду, стимулисана прерасподелом поседа, дистрибуцијом нових сојева усева и отварањем нових површина за узгој. Међутим, стопа раста БДП-а је опала на 4,2% годишње 1980-их, и 2,2% годишње у 1990-им.https://www.brookings.edu/wp-content/uploads/2016/07/kenya-country-case.pdf

Кенијска политика супституције увоза, која је започела 1946. са европским и азијским предузећима, није постигла жељени резултат трансформације кенијске индустријске базе, а крајем 1970-их растуће цене нафте почеле су да кенијски производни сектор чине неконкурентним.https://opendocs.ids.ac.uk/opendocs/handle/20.500.12413/754 Као одговор, влада је започела масовну интервенцију у приватном сектору. Недостатак извозних подстицаја, строге контроле увоза и девизне контроле учинили су домаће окружење за улагања још мање атрактивним. Од 1991. до 1993. Кенија је имала најгори економски учинак од стицања независности. Раст БДП-а је стагнирао, а пољопривредна производња је опала по годишњој стопи од 3,9%. Инфлација је у августу 1993. достигла рекордних 100%, а буџетски дефицит владе био је преко 10% БДП-а. Као резултат ових питања, билатерални и мултилатерални донатори обуставили су своје програме помоћи у Кенији 1991.

Током 1980-их и 1990-их, Кенија је потписала зајмове за структурно прилагођавање са Светском банком и ММФ-ом (Међународни монетарни фонд), зајмови су се давали под условом да Кенија усвоји неке владине реформе, либерални режим трговине и каматних стопа и индустријску политику која је била оријентисана према споља. друге реформе . Кенијска економија је била веома лоша током ове ере либерализације коју су покретали Светска банка и ММФ на врхунцу администрације Данијела Арап Моија .https://carnegieendowment.org/files/kenya_background.pdf

Влада Кеније је 1993. године започела велики програм економске реформе и либерализације. Нови министар финансија и нови гувернер централне банке предузели су низ економских мера уз помоћ Светске банке и Међународног монетарног фонда (ММФ). У оквиру овог програма, влада је елиминисала контролу цена и увозних дозвола, уклонила девизну контролу, приватизовала један број јавних предузећа, смањила број државних службеника и увела конзервативну фискалну и монетарну политику. Од 1994. до 1996. године, реална стопа раста БДП-а Кеније износила је у просеку нешто више од 4% годишње. 1997. године, међутим, привреда је ушла у период успоравања или стагнирања раста, делимично због неповољних временских услова и смањене економске активности пре општих избора у децембру 1997. У јулу 1997. Влада Кеније је одбила да испуни раније обавезе према ММФ о реформама управљања . Као резултат тога, ММФ је суспендовао кредитирање на три године, а Светска банка је такође ставила на чекање кредит за структурно прилагођавање од 90 милиона долара.https://allafrica.com/stories/200101180259.html

Влада Кеније је потом предузела позитивне кораке у реформи, укључујући успостављање Кенијске управе за борбу против корупције 1997. године и мере за побољшање транспарентности јавних набавки и смањење владиног платног списка. У јулу 2000. године, ММФ је потписао 150 милиона долара за смањење сиромаштва и раст, а убрзо затим и Светска банка са кредитом за реформу економског и јавног сектора од 157 милиона долара. Међутим, обојица су суспендовани. Упркос неким застојима, овај процес реформи је успоставио Кенију као економску моћ источне Африке, као и пословно средиште региона.

Економски раст се побољшао између 2003. и 2008. под управом Мваи Кибакија . Када је Кибаки преузео власт 2003. године, одмах је успоставио Одељење за управљање националним дугом у трезору, реформисао Управу за приходе Кеније (КРА) како би повећао владине приходе, реформисао финансијске законе о банкарству, отписао дугове стратешких јавних предузећа и обезбедио да се 30% државних пореских прихода улаже у пројекте економског развоја. Са овом националном коалицијом дуге(НАРЦ) владиним реформама, КРА је прикупила више пореских прихода у 2004. него што се очекивало. Влада је тада покренула улагања у инфраструктуру. До 2005. кенијски јавни дуг се смањио са највиших нивоа од 80% БДП-а у 2002. години на 27% БДП-а у 2005. години. Финансијски сектор се значајно побољшао, а Екуити Банк Кенија је постала једна од највећих банака у источној Африци. Економски раст је побољшан са 2% у 2003. на 7% у 2007.https://vision2030.go.ke/wp-content/uploads/2018/05/Vision-2030-Popular-Version.pdf У 2008, раст је пао на 1% https://ke.boell.org/sites/default/files/uploads/2013/02/election_dispatch_six.pdf због постизборног насиља пре него што се вратио на просечних 5% између 2009. и 2013. Међутим, у 2009. години због суше и глобалне финансијске кризе, високих трошкова инпута и пада тражње за неким од извозних производа земље, сектор пољопривреде је смањен за 2,7%.

Између 2013. и 2018. под владом Јубиларне партије коју је предводио Ухуру Кениата, раст БДП-а је био у просеку изнад 5%. За неке од побољшања приписује се раст малих предузећа. Реални раст БДП-а (на годишњем нивоу) био је 5,7% у првом кварталу 2018, 6,0% у другом кварталу 2018. и 6,2% у трећем кварталу 2018.https://documents1.worldbank.org/curated/en/766271538749794576/pdf/Kenya-Economic-Update-18-FINAL.pdf Упркос овом снажном расту, и даље постоји забринутост за одрживост дуга Кеније, дефицит текућег рачуна, фискалну консолидацију и раст прихода.https://web.archive.org/web/20191221050413/http://treasury.go.ke/component/jdownloads/send/203-budget-policy-statement/1348-2019-budget-policy-statement.htmlhttps://cytonn.com/uploads/downloads/the-draft-2019-budget-policy-statement-note.pdf

Економско планирање: Визија 2030

Визија 2030 је тренутни план Кеније за будућност економског раста. Његов циљ је да створи просперитетну и глобално конкурентну нацију са високим квалитетом живота до 2030. године. Да би то урадио, има за циљ да трансформише кенијску индустрију уз стварање чистог и безбедног окружења. Визија је подељена на три стуба: економски, друштвени и политички.https://vision2030.go.ke/https://web.archive.org/web/20130606061235/http://kessa.org/yahoo_site_admin/assets/docs/3_A_Gitonga.140120221.pdf

Економски стуб

Економски стуб настоји да доследно постигне економски раст у просеку од више од 10% за 23 године почевши од 2007. Циљане економске области су туризам, пољопривреда, трговина на велико/мало, производња, ИТ услуге и финансијске услуге.

Друштвени стуб

Друштвени стуб има за циљ побољшање квалитета живота за све Кенијце. То има за циљ да се то постигне усмеравањем на програме људске и социјалне заштите, посебно на образовање и обуку, здравље, животну средину, становање и урбанизацију, децу и друштвени развој, омладину и спорт. Предсједник Ухуру Кениата је 2018. године успоставио Агенду велике четворке, фокусирајући се на универзалну здравствену заштиту, производњу, приступачно становање и сигурност хране за покретање овог стуба.

Политички стуб

Политички стуб предвиђа демократски систем који је заснован на питањима, транспарентан, усредсређен на људе, оријентисан на резултате и одговоран јавности. Циљ је пет главних области: владавина права према Уставу Кеније, изборни и политички процеси, демократија и пружање јавних услуга, транспарентност и одговорност и безбедност, изградња мира и управљање конфликтима.

Нови устав Кеније из 2010. је инаугурисан 27. августа 2010. да би покренуо овај стуб.

Валута, курс и инфлација