Оснивање Молдавије () почело је доласком влашког војводе (војсковође) Драгоша, а убрзо потом и његовог народа из Мармароша, тадашњег војводства, у регион реке Молдавије. Драгош је тамо успоставио државну власт као вазал Краљевине Угарске 1350-их. Независност Кнежевине Молдавије добијена је када је Богдан I, још један влашки војвода из Мармароша који се посвађао са угарским краљем, прешао Карпате 1359. године и преузео контролу над Молдавијом, отевши регион од Угарске. Остала је кнежевина до 1859. године, када се ујединила са Влашком, чиме је започео развој модерне румунске државе.
Конкурентне културе у будућем региону Молдавије Молдавија се развила у подручју између Карпата и реке Дњестар, којим су од око 900. године доминирали номадски турски народи — Печенези, Огузи и Кумани. Суседна Кнежевина Халич и Краљевина Угарска почеле су да проширују своју власт над деловима територије од око 1150. године, али је Златна хорда — монголски и касније туркијски канат — преузела контролу над земљама источно од Карпата 1240-их. Монголи су промовисали међународну трговину, а важан трговачки пут се развио дуж Дњестра. Оптицај мађарског и бохемијског новца показује да су постојали и блиски економски контакти између басена Молдавије и средње Европе почетком 14. века.
Поред доминантног турског становништва, средњовековне хронике и документи помињу и друге народе који су живели између Карпата и Дњестра, укључујући Улиће и Тиверце у 9. веку, и Бродњице и Алане у 13. веку. Присуство Влаха на тој територији добро је документовано од 1160-их година. Њихове локалне политике се први пут помињу у 13. веку: Монголи су победили Кара-Улаге, или Црне Влахе, 1241. године, а Власи су напали Халич касних 1270-их.
Власи — најранији Румуни — и њихови суседи десно|мини| Рунски камен из 11. века Г134 који се односи на „Блакумене“ које су многи историчари идентификовали као Влахе (гробље Сјонхем, Готланд, Шведска) Молдавска област — земље између источних Карпата и реке Дњестар — стекла је територијални идентитет у 14. веку. Током претходног миленијума, регион је био подложан инвазијама номадских народа, након чега је уследио период мира око 750. године током хазарског каганата, што је довело до пораста становништва региона. Нова материјална култура — „Дриду култура“ — проширила се у земљама дуж Доњег Дунава (и у данашњој Бугарској и Румунији) и на територији источно од Карпата. После доласка Мађара у Понтске степе северно од Црног мора 830-их, локално становништво је у 9. веку утврдило своја насеља палисадама и дубоким јарцима дуж Дњестра. Улићи, Тиверци, „Waladj“, и „Blaghā“ су етничке групе које су повезане са Власима, или Румунима, у региону Карпата.
Виктор Спинеи, румунски историчар и археолог, је написао да рунски камен који је постављен око 1050. године садржи најраније референце о Румунима који живе источно од Карпата. Односи се на Блакумена који је убио варјашког трговца на неодређеном месту.
Конкурентска група, Мађари, отишла је из Понтских степа у Панонску низију након што их је савез Печенега и Бугара поразио крајем 9. века. Печенези су преузели контролу над територијом, али је већина насеља Дридуа преживела њихов долазак. Утврђења су само уништена у 10. или почетком 11. века. Нова насеља су се појавила дуж доњег тока Прута. Обреди сахрањивања локалног становништва су се радикално променили: инхумација је замењена кремацијом и никакав гробни материјал се не може открити после око 1000.
Монголска инвазија и окупација Према персијском историчару, Рашид-ал-Дин Хамаданију, монголска војска је „ишла путем Кара-Улага, прешавши планине... и поразивши народе Улаге“ током монголске инвазије 1241. Његова прича показује да су „Кара-Улаги“, или Црни Власи, живели у источним или јужним Карпатима. Ђовани Плано Карпини, папски изасланик код Великог кана Монгола, срео је „војводу Олаха“ који је „одлазио са“ својом пратњом Монголима 1247. Виктор Спинеи, Влад Ђорђеску и други историчари идентификују војводу као влашког владара, јер је његово име слично мађарској речи за Влаха (oláh), али је име можда било и верзија Олега. Фра Виљем од Рубрука, који је посетио двор Великог кана 1250-их, навео је „Блаке“, или Влахе, међу народе који су плаћали данак Монголима, али територија Влаха је неизвесна. Рубрук је описао „Блакију“ као „Асенску територију“ јужно од Доњег Дунава, показујући да ју је идентификовао са северним регионима Другог бугарског царства.
Археолошки налази — пећи за производњу грнчарије и пећи за топљење гвоздене руде — идентификују градове који су били важни економски центри Златне хорде. У Старом Орхеју су такође ископане рушевине џамије и купатила. Локално становништво користило је висококвалитетну керамику (посуде налик амфорама, врчеве, шоље, тегле и лонце), сличну оној која се налази у другим деловима Златне хорде. Монголи су подржавали међународну трговину, што је довело до формирања „монголског пута“ од Кракова дуж Дњестра. Скоро 5000 монголских новчића из прве половине 14. века ископано је у истом региону. На ушћу Дњестра, Билгород-Дњистровски (данас у Украјини) се развио у важан емпоријум. Основали су га ђеновљански трговци крајем 13. века.
Оружје и делови амова из 13. и 14. века који су пронађени заједно са пољопривредним оруђем у подручјима Ватра Молдовицеј, Кошна и Дорна-Арини показују постојање локалне елите или наоружаних сељачких група између Карпата и горњих токова реке Сирет. Мађарски и бохемијски новац били су у оптицају на истој територији током прве половине 14. века. Локално становништво користило је грнчарију слабијег квалитета од оне која се користила у земљама које су директно контролисали Монголи.
Пропадање Златне хорде Најраније савремено спомињање Румуна у Мармарошу забележено је у краљевској повељи 1326. Те године је Карло Роберт доделио Влашком племићу Станислау „земљу Зурдуки“ (данас Страмтура у Румунији) у „округу Мармарош“. Према Молдо-руској хроници, која је сачувана у руским аналима завршеним 1505. године, угарски краљ Владислав је послао изасланике да позове „Старе Римљане и Румуне“ да се боре против Монгола, а затим је наградио „Старе Римљане“ земљама у Мармарошу. Историчари Јонел Кандеа и Думитру Шеику поистовећују овај догађај са битком код језера Ход (1280), док су кумански противници у хроници замењени Татарима. Историчари Павел Параска и Шербан Папакостеа поистовећују „краља Владислава“ са Ладиславом IV Куманцем који је владао између 1270. и 1290. Са распадом Златне хорде након смрти Узбег кана 1341. и Пољска и Мађарска су почеле да се шире ка степској зони 1340-их. Пољски Казимир III напао је Кнежевину Халич већ 1340. Две хронике из 14. века — једна од Јована Кукулоа, а друга анонимног минорита — кажу да је мађарски краљ Лајош I послао Андреја Лакфија, грофа од Секељија, да предводи војску Секељи ратника против Монгола који су извршили походе у Трансилванији. Лакфи и његова војска су нанели пораз великој монголској војсци 2. фебруара 1345. Секељи су поново извршили инвазију на „земљу Татара“ 1346. Према обе хронике, Монголи су се после својих пораза повукли чак до Дњестра. Археолошка истраживања показују да су утврђења подигнута у Баји, Сирету, Пјатра Њамцу и Таргу Тротушу из касних 1340-их.
Оснивање Молдавије И Пољска и Мађарска су искористиле опадање Златне хорде започевши нову експанзију 1340-их. Након што је мађарска војска поразила Монголе 1345. године, подигнуте су нове утврде источно од Карпата. Краљевске повеље, хронике и називи места показују да су се у региону населили мађарски и саксонски колонисти. Драгош је заузео земље дуж Молдавије уз одобрење угарског краља Лајоша I, али су се Власи побунили против Лајошеве владавине већ крајем 1350-их. Драгоша је наследио његов син Сас, али је Сасовог сина протерао из Молдавије бивши војвода Мармарошког војводства, Богдан, почетком 1360-их. Богдан, који се више година опирао Лајошевим покушајима да обнови угарску власт, био је први независни владар Молдавије. Најранији молдавски сребрни и бронзани новчићи исковани су 1377. године. Цариградска васељенска патријаршија признала је Молдавску митрополију, после вишегодишњих преговора, 1401. године.
Датуми на новчићима пронађеним у тој области указују на промену статуса Молдавије из монголске владавине у влашку власт. Ковање монголског новца настављено је у Старом Орхеју до 1367. или 1368. године, што показује да је у јужном региону између Прута и Дњестра опстала „каснотатарска држава“. У области Дњестра није пронађен ниједан монголски новчић кован после 1368. или 1369. године, што показује да монголски владари више нису контролисали територију. Молдавија је у почетку обухватала малу територију између Прута и Сирета. Лајош је ослободио трговце „Деметрија, принца Татара“ од плаћања пореза у Мађарској у замену за обезбеђење статуса ослобођења од пореза трговаца из Брашова у „земљи лорда Деметрија“.
Долазак Драгоша у Молдавију и његов „силазак са коња“ мини| Грб Молдавије, са приказом ауроха (тура), вероватно улова у Драгошевом лову мини|Карпатско-подунавско-понтички простор 1345. године после оснивања Драгошевог одбрамбеног похода мини|Лов војводе Драгоша на бизоне (или туре), (Константин Лека) Румунске историје цитирају молдавске хронике, које приписују Драгошу, влашком владару, оснивање Молдавије. Према легенди, он је водио ловачку дружину у регион и сјахао је са коња на реци Молдавији — отуда и назив овог догађаја, descălecat или „силажење са коња“. Током овог лова оценио је да је регион привлачнији за његов народ од земље Мармарош у Краљевини Мађарској, где су они тада живели. Једна теорија Николаје Јорге сугерише да је земља Мармарош била једна од „Румунија“ где су етничке групе Влаха (Романа) (познате као Власи у средњем веку) преживеле Велике сеобе. Истовремена теорија сугерише да су Власи из Мармароша дошли из Мегаловлахије (у данашњој Македонији) у другој половини 13. века.