Александар Литвињенко је био бивши официр руске Федералне службе безбедности (ФСБ) и КГБ-а. Године 1998. Литвињенко и неколико других руских обавештајних службеника рекли су да им је наређено да убију руског бизнисмена Бориса Березовског. Након тога, руска влада је почела да прогони Литвињенка. Побегао је у Уједињено Краљевство, одакле је критиковао руског председника Владимира Путина и руску владу. У егзилу, Литвињенко је радио са британским и шпанским обавештајним службама, делећи информације о руској мафији у Европи и њеним везама са руском владом.

Литвињенко је 1. новембра 2006. отрован и касније хоспитализован. Умро је 23. новембра, поставши прва потврђена жртва смртоносног синдрома акутног зрачења изазваног полонијумом-210. Литвињенкове тврдње о злочинима ФСБ-а и његове јавне оптужбе на самрти да Путин стоји иза његовог тровања резултирале су медијским извештавањем о догађају широм света.

Накнадне истраге британских власти о околностима Литвињенкове смрти довеле су до озбиљних дипломатских проблема између британске и руске владе. Септембра 2021, Европски суд за људска права (ЕЦХР) пресудио је да је Русија одговорна за убиство Литвињенка и наложио Русији да плати Литвињеновој супрузи 100.000 евра одштете плус 22.500 евра трошкова. ЕЦХР је утврдио ван разумне сумње да су Андреј Луговој и Дмитриј Ковтун убили Литвињенка. Одлука Суда је у складу са налазима британске истраге из 2016. Уједињено Краљевство је представило закључак да је убиство „вероватно одобрио господин Николај Патрушев, тада шеф ФСБ, а такође и председник Путин“.

Позадина Александар Литвињенко је био официр руске Федералне службе безбедности (ФСБ) који је избегао кривично гоњење у Русији и добио политички азил у Уједињеном Краљевству. У својим књигама Blowing up Russia: Terror from Within и Lubyanka Criminal Group, Литвињенко је навео да је ФСБ организовао бомбардовање стамбених зграда у Москви и другим руским градовима 1999. како би утро пут за Други чеченски рат, који је Владимира Путина довео на власт. Он је оптужио руске тајне службе да су преко свог чеченског агента провокатора организовале кризу са таоцима у позоришту у Москви и да су организовале пуцњаву у јерменском парламенту 1999. године. Такође је тврдио да је терориста Ајман ел Завахири био под контролом ФСБ-а када је посетио Русију 1997. године., by Konstantin Preobrazhensky. According to Preobrazhenskiy, "At that time, Litvinenko was the Head of the Subdivision for Internationally Wanted Terrorists of the First Department of the Operative-Inquiry Directorate of the FSB Anti-Terrorist Department. He was ordered to undertake the delicate mission of securing Al-Zawahiri from unintentional disclosure by the Russian police. Though Al-Zawahiri had been brought to Russia by the FSB using a false passport, it was still possible for the police to learn about his arrival and report to Moscow for verification. Such a process could disclose Al-Zawahiri as an FSB collaborator. In order to prevent this, Litvinenko visited a group of the highly placed police officers to notify them in advance."

По доласку у Лондон, наставио је да подржава руског олигарха у егзилу Бориса Березовског у његовој медијској кампањи против руске владе.

Само две недеље пре смрти, Литвињенко је оптужио Путина да је наручио убиство Ане Политковске, руске новинарке и активисткиње за људска права.

Болест и тровање Првог новембра 2006. Литвињенко се изненада разболео. Раније тог дана срео је два бивша руска официра КГБ-а, Андреја Луговоја и Дмитрија Ковтуна, у Пине Бару хотела Миленијум у Лондону. Луговој је бивши телохранитељ руског бившег премијера Јегора Гајдара (такође наводно отрованог у новембру 2006), а касније шеф обезбеђења руског ТВ канала ОРТ. Литвињенко је такође ручао у Итсу, суши ресторану на Пикадилију у Лондону, са италијанским официром и „нуклеарним експертом“, Мариом Скарамелом, коме је изнео оптужбе о наводним везама Романа Продија са КГБ-ом. Скарамела, придружена Митрохиновој комисији која истражује продор КГБ-а у италијанску политику, тврдила је да има информације о смрти Ане Политковске, новинарке која је убијена у свом стану у Москви у октобру 2006. године. Проследио је папире Литвињенка који се наводно односе на њену судбину. Дана 20. новембра објављено је да се Скарамела сакрио и да се плашио за свој живот.

Увече 1. новембра Литвињенко је почео да повраћа, а касније је добио крваву дијареју. У једном тренутку није могао да хода без помоћи. Како се бол појачавао, Литвињенко је замолио своју супругу да позове хитну помоћ,Alan Cowell, The Terminal Spy пре него што је хоспитализован 3. новембра. Неколико недеља Литвињеново стање се погоршавало, док су лекари трагали за узроком болести. Окружен пријатељима, Литвињенко је постао физички слаб, а периоде дана је проводио без свести. На самрти, Литвињенко је детективима изјавио да верује да је председник Путин директно наредио његово убиство. Три дана пре његове смрти снимљене су фотографије Литвињенка и пуштене у јавност. „Желим да свет види шта су ми урадили“, рекао је.

Отров Литвињенко (под псеудонимом Едвин Картер) је 3. новембра 2006. примљен у болницу Барнет у северном Лондону, где је првобитно лечен од гастроентеритиса. Како му се стање погоршавало, рекао је лекарима свој прави идентитет и тврдио да је отрован, пре него што је 17. новембра пребачен у болницу Универзитетског колеџа у центру Лондона на интензивну негу. У почетку нису откривени никакви видљиви гама зраци; међутим, примећен је мали скок гама зрака при енергији од 803 кило-електрон волта (кеВ), једва видљив изнад позадине. Би-Би-Си је известио да је случајно други научник, који је деценијама раније радио на британском програму за израду атомске бомбе, случајно чуо расправу о малом шиљку и препознао га као сигнал гама зрака од радиоактивног распада полонијума-210, који је био критична компонента раних нуклеарних бомби. Увече 22. новембра, непосредно пре његове смрти, његови лекари су обавештени да је отров вероватно полонијум-210. Даљи тестови на већем узорку урина коришћењем спектроскопије дизајниране да детектују алфа честице потврдили су резултат следећег дана.

За разлику од већине уобичајених извора зрачења, полонијум-210 емитује врло мало гама зрачења (најистакнутији је гама зрак ниског интензитета при енергији од 803 кеВ), али велике количине алфа честица које не продиру чак ни у лист папира или у епидермис људске коже, и стога је релативно невидљив за уобичајене детекторе зрачења као што су Гајгерови бројачи. Ово је објаснило зашто су тестови које су урадили лекари и Скотланд Јард у болници са Гајгеровим бројачима били негативни. И гама зраци и алфа честице су класификоване као јонизујуће зрачење које може изазвати оштећење зрачења. Супстанца која емитује алфа може изазвати значајну штету само ако се прогута или удахне, делујући на живе ћелије као оружје кратког домета."Death of a dissident", pages 336–341. Неколико сати пре смрти, Литвињенко је тестиран на алфа емитере помоћу посебне опреме.

Убрзо након његове смрти, британска агенција за здравствену заштиту (ХПА) изјавила је да су тестови утврдили да Литвињенко има значајне количине радионуклида полонијума-210 (210Po) у свом телу и да су они који су имали контакт са Литвињенком такође били изложени зрачења. Марио Скарамела, који је јео са Литвињенком у Итсуу, известио је да су му лекари рекли да тело има пет пута већу смртоносну дозу полонијума-210. Међутим, касније је утврђено да сто за којим је он седео са Литвињенком 1. новембра није радиоактивно загађен. Дана 30. новембра, објављено је да су даљи медицински тестови открили да Скарамела уопште није контаминирана. Британски и амерички владини званичници рекли су да употреба 210Po као отрова никада раније није документована, и да је то вероватно први пут да је неко тестиран на присуство 210 По у свом телу.

Касније је откривено да је отров био у чајнику у Пине Бару хотела Милленниум из којег је Литвињенко 1. новембра попио зелени чај. Симптоми уочени код Литвињенка изгледали су у складу са примењеном активношћу од приближно 2 GBq (50 mCi) што одговара око 10 микрограма 210Po. То је 200 пута већа од средње смртоносне дозе у случају гутања. Проучавања биодистрибуције 210Po коришћењем спектрометрије гама зрака у узорцима након смрти коришћена су за процену уноса од 4,4 ГБк.

Талијум – почетна хипотеза Скотланд Јард је првобитно истражио тврдње да је Литвињенко отрован талијумом . Пријављено је да су рани тестови потврдили присуство отрова. Међу карактеристичним ефектима тровања талијумом су губитак косе и оштећење периферних нерава, а фотографија Литвињенка у болници, објављена медијима у његово име, заиста показује да му је коса опала. Литвињенко је свој почетни опстанак приписао својој кардиоваскуларној кондицији и брзом медицинском лечењу. Касније је сугерисано да је радиоактивни изотоп талијума можда коришћен за тровање Литвињенка. Амит Натхвани, један од Литвињенкових лекара, рекао је: „Његови симптоми су помало чудни за тровање талијумом, а хемијски нивои талијума које смо успели да откријемо нису нивои које бисте видели у токсичности. Литвињеново стање се погоршало и он је 20. новембра пребачен на интензивну негу. Неколико сати пре смрти, рендгенским снимком су у његовом стомаку пронађена три неидентификована предмета кружног облика. Сматра се да су ови предмети готово сигурно сенке узроковане присуством пруске плаве боје, третмана који је добио због тровања талијумом.

Смрт десно|мини| Гроб Александра Литвињенка на гробљу Хајгејт Касно 22. новембра, Литвињенково срце је отказало, и он је умро следећег дана; званично време смрти било је 21:21 у болници Универзитетског колеџа у Лондону.

Обдукција је обављена 1. децембра. Литвињенко је прогутао полонијум-210, отровни радиоактивни изотоп. Сахрана је одржана 7. децембра у џамији у централном Лондону, након чега је његово тело сахрањено на гробљу Хајгејт у северном Лондону.

Истрага

Почетни кораци Јединица за тероризам Метрополитанске полицијске службе Великог Лондона истражује тровање и смрт. Шеф Јединице за борбу против тероризма, заменик помоћника комесара Питер Кларк, изјавио је да ће полиција „ући у траг могућим сведоцима, испитати кретање господина Литвиненка у релевантним тренуцима, укључујући када се први пут разболео и идентификовати људе које је можда срео. Такође ће бити извршено опсежно испитивање ЦЦТВ снимака.“ Одбор Владе Уједињеног Краљевства ЦОБРА састао се да разговара о истрази. Ричард Колко из америчког ФБИ- а је изјавио „када то траже друге нације, ми пружамо помоћ“ – мислећи на то да се ФБИ сада придружује истрази због своје стручности о радиоактивном оружју. Метрополитенска полиција је 6. децембра 2006. објавила да Литвињенкову смрт третира као убиство. Интерпол се такође укључио у истрагу, обезбеђујући „брзу размену информација” између британске, руске и немачке полиције.

Полонијумске стазе Када је постало јасно да је Литвињенко отрован радиоактивном супстанцом, окупио се тим научника да истражи колико се зараза проширила; трагови полонијума-210 накнадно су пронађени на више од 40 локација у и ван Лондона. Детективи су открили три различита трага полонијума из три различита датума, што према истрази сугерише да су Андреј Луговој и Дмитриј Ковтун направили два неуспешна покушаја да дају полонијум Литвињенку пре последњег успешног покушаја. Први покушај се десио 16. октобра 2006, када су се Луговој и Ковтун састали са Литвињенком у Лондону; покушали су да га отрују у канцеларији Еринис интернешенел, компаније за обезбеђење, у улици Гросвенор 25, у Мејферу, а касније су ручали са њим у суши ресторану Итсу на Пикадили циркусу. Том приликом, Литвињенко је унео далеко мању количину полонијума од смртоносне дозе и преживео је иако се осећао болесно. Полонијумски трагови који су оставили пар такође су почели 16. октобра; Установљено је да су контаминирани сала за састанке Еринис, ресторан Итсу и њихове хотелске собе.