Грци у Албанији су етнички Грци који живе или потичу из области унутар модерне Албаније. После етничких Албанаца, они чине другу највећу етничку групу у земљи. Највише су концентрисани на југу земље, у областима северног дела историјског региона Епир, у деловима округа Валона, Ђирокастре, Корче и округа Берат. Област је позната и као Северни Епир. Сходно томе, Грци који потичу посебно из јужне Албаније су такође познати као северни Епироти. Грке који живе у „мањинским зонама“ Албаније албанска влада је званично признала као грчку националну мањину у Албанији.

Године 1913, након завршетка петовековне османске владавине, ово подручје је укључено под суверенитет новоосноване албанске државе. Следеће године, Грци су се побунили и прогласили своју независност, а следећим Крфским протоколом ова област је призната као аутономна област под номиналним албанским суверенитетом. Међутим, ово никада није спроведено.

У модерним временима, грчко становништво је патило од забране грчког језика ако се говори ван признатих такозваних „мањинских зона“ (које су остале након комунистичке ере), па чак и од ограничења службене употребе њеног језика у тим зонама. Многа некадашња грчка имена места су званично промењена у албанска. Грци из „мањинских зона“ су такође често били присилно премештани у друге делове земље јер су били виђени као могући извори неслагања и етничких тензија. У ери након 1990. године, ова питања, укључујући новонасталу тему права приватне својине и даље постоје у одређеној мери.

И Албанија и Грчка имају различите и често супротстављене процене, јер су то чиниле последњих 20 година. Већина западних извора наводи тај број на око 200.000. Албанска влада је на попису из 1989. процењивала око 60.000, док грчка влада подржава цифру од 300.000. Већ 13.329 етничких Грка са албанским држављанством живи у Грчкој и од 2022. године добијају посебне личне карте. Већина етничких Грка у Албанији је стекла држављанство и стога се више не ослањају на посебне личне карте. Сугерисано је да су неки Албанци и Цинцари тврдили да су Грци у замену за економске бенефиције у Грчкој, као што су радне дозволе и пензије.

Северни Епир Грчка мањина у Албанији концентрисана је на југу земље, дуж границе са Грчком, области коју Грци називају „Северни Епир“. Највећа концентрација је у окрузима Саранда, Ђирокастра, Делвина и у Химари (део округа Влоре). Мање групе се могу наћи у окрузима Колоње, Пермет и Корче. У новије време, број мањина је опао. Према процени 2005. године више од 80% је мигрирало у Грчку. Међутим, последњихгодина већина емиграната са албанским држављанством је уопштено опала и многи од њих су се на крају вратили из Грчке у Албанију. Као резултат тога, у регионима као што је Химара, вратио се део етничких грчких заједница које су се првобитно преселиле у Грчку. thumb|right|150px|Регион Епир који се простире у земљама Грчка и Албанија

Комунистичка влада (1945–1991), да би успоставила контролу над областима насељеним грчком мањином, прогласила је такозване „мањинске зоне“, које се састоје од 99 села у јужним областима Ђирокастре, Саранде и Делвина. Званична мањинска политика Тиране дефинише грчко порекло албанских држављана према језику, вери, рођењу и прецима који потичу са подручја такозваних„мањинскихзона“. Албански закон о мањинама признаје права грчке мањине само оним људима који живе на подручјима која су призната као мањинске зоне. Последњи попис који је укључивао етничку припадност, из 1989. године, обухватио је само бројеве грчке мањине у мањинским зонама. Етнички Грци који живе ван тих подручја нису се рачунали као такви. Ово је имало практичан ефекат у области образовања: са изузетком званично признатих грчких мањинских зона, где се настава одвијала и на грчком и на албанском језику, у свим осталим областима Албаније настава се изводила само на албанском језику.

У Албанији је посао у Грчкој од значаја, а особе које се изјасне да су припадници грчке мањине или докажу своје „грчко порекло“, добијају посебне погодности и личне карте. Значајан број Цинцара или Влаха, у југоисточној Албанији, као и неки муслимански Албанци, тврдили су да имају грчки идентитет на основу прогрчких друштвених мрежа и идентитетских идиома из прошлости. Такође, Цинцари из села око Валоне, који су се идентификовали као „хелено-власи“, могли су без икаквих потешкоћа да добију визе и радне дозволе. Претпоставља се да је известан број Цинцара тврдио да су Грци у замену за бенефиције; као што су грчке пензије, пасоши и визе. thumb|left|180px|Застава Грчке Аутономне Републике Северни Епир Друге грчке заједнице у Албанији Међутим, званична албанска дефиниција мањина није признавала као припаднике мањине етничке Грке који живе у мешовитим селима и градовима насељеним и грчким и албанским говорним становништвом, чак и у областима где етнички Грци чине већину (нпр. Химара). Сходно томе, грчке заједнице у Химари, Корчи, Валони и Берату нису имале "приступ" ниједним мањинским правима. thumb|left|Спирос Спиромилиос, вођа локалне побуне у Химари, 1912. Супротно званичној албанској дефиницији, која генерално даје ограничену дефиницију етничких Грка који живе у Албанији, грчка миграциона политика дефинише грчко порекло на основу језика, вере, рођења и предака из региона који се зове Северни Епир. На тај начин, према Грчком државном савету, грчко етничко порекло може бити признато на основу културног порекла (деле „заједничка историјска сећања” и/или везе са „историјским домовинама и културом”), грчког порекла (грчки Албанци имају да докажу да је родно место њихових родитеља или бабе и деде у Северном Епиру), језик и вера.

thumb|180px|right|Региони са традиционалним присуством етничких или језичких група које нису албанске (плава за Грке) Забележено је да су се Албанци у последњих20 година изјашњавали као Грци у замену за боравак и рад у Грчкој. Ово је наводно подстакло процес грчког иредентизма у „Северном Епиру“. Албански извори често користе пежоративни израз филогрек (прогрчки) у односу на етничке Грке, обично у контексту који оспорава њиһово грчко порекло.

Грчка мањина у Албанији смештена је углавном компактно, унутар ширег региона Ђирокастре и Саранде и у четири насеља унутар приобалног подручја Химаре где чине укупну већинску популацију. Насеља која говоре грчки се такође налазе у општини Пермет, близу границе. Неки говорници грчког се такође налазе у ширем региону Корче. Због присилне и добровољне унутрашње миграције Грка унутар Албаније током комунистичке ере, неки говорници грчког се такође налазе у ширим регионима Пермета и Тепелене. Изван области дефинисане као Северни Епир, у близини Валоне постоје два приобална села у којима се говори грчки језик; Нарте и Звернец. Док су због присилног и ненасилног унутрашњег кретања становништва Грка унутар Албаније током комунистичке ере, неки говорници грчког такође су расејани у региону Берата.

Кршење људских права у Албанији Људска права у Албанији крше Влада која је, према организацијама за људска права, гађала грчко становништво преко полиције и тајне службе. Грчке заједнице су биле на мети развојних пројеката и њихови домови су разорени због наводног етничког напада на Грке из јужне Албаније. Такође, према Amnesty International, било је случајева малтретирања припадника грчке мањине од стране власти. Такође, етничка грчка мањина се жалила на неспремност владе да призна етничке грчке градове изван „мањинских зона“ из комунистичке ере, да користи грчки језик у званичним документима и на јавним натписима у етничким грчким областима, или да укључи већи број етничких Грка у јавну управу.

У годишњем извештају САД за 2012. помиње се да је појава јаких националистичких група попут Црвеног и црног савеза повећала етничке тензије са грчким мањинским групама.

Демографија thumb|Расподела етничких Грка према попису становништва Албанаца из 2011; Грци и друге групе су недовољно заступљене у броју због бојкота и неправилности. Било је много различитих тврдњи о величини етничке грчке мањине у Албанији. Почетком 1990-их, цифре су се кретале од 50 до 60 хиљада (званични извештај Албаније на основу пописа из 1989. у оквиру означене мањинске зоне), више од 300.000 (званични извештај Грчке). Грчке националистичке организације су тврдиле да Грка у Албанији има око 250.000. Западне процене су у то време сматрале да их има око 200.000. Према Миранди Викерс (2010), албански извори наводе да је грчко становништво у то време било између 40-50.000. Она такође примећује да би висока званична власт Грчке вероватно морала да укључи православне заједнице као што су Цинцари и Албанци. Огромна већина етничких Грка из Албаније емигрирала је у Грчку од 1990-их. У Грчкој су им 1990-их издате „посебна лична карта”. Посебну личну карту стекли су не само етнички Грци, већ и Цинцари из Албаније или људи који су могли да покажу цинцарско наслеђе јер су Цинцари признали да су грчког порекла. У 2005. години, право на добијање посебне личне карте проширено је и на чланове који нису Грци у породицама етничких Грка. Око 189.000 појединаца стекло је посебну личну карту до 2008. године. Након што је грчко држављанство постало доступно, број власника посебних личних карата је опао на око 13.000 у 2023. години.

Политика Мањинска друштвено-политичка организација за промоцију грчких људских права, Omonoia, основана јануара 1991. године, преузела је активну улогу у питањима мањина. Организација је била забрањена на парламентарним изборима у марту 1991. године, јер је прекршила албански закон који је забрањивао „формирање партија на верској, етничкој и регионалној основи“. Ова ситуација је резултирала низом снажних протеста не само грчке стране, већ и међународних организација. Коначно, у име организације, на следећим изборима учествовала је Партија јединства за људска права, странка која има за циљ да представља ту грчку мањину у албанском парламенту.

Последњих година, тензије су окруживале учешће кандидата Партије јединства за људска права на албанским изборима. Године 2000, албанске општинске изборе критиковале су међународне групе за људска права због "озбиљних неправилности" за које се извештава да су усмерене против кандидата и партија етничких Грка.

На општинским изборима одржаним у фебруару 2007. године учествовао је један број етничких грчких кандидата. Василис Боланос поново је изабран за градоначелника града Химаре на југу земље упркос томе што су владајуће и опозиционе албанске странке против њега изложиле комбинованог кандидата. Грчки посматрачи су изразили забринутост због „неусаглашености процедуре“ у спровођењу избора. Године 2015, Јорго Горо, уз подршку Социјалистичке партије Албаније, постао је нови градоначелник Химаре. Горо, који је и сам стекао грчко држављанство као припадник мањине, у својој предизборној кампањи је изјавио да „у Химари нема Грка“ и да је променио име из „Ђерђ“ у „Јорго“. Грчка држава му је одузела држављанство 2017. године на основу тога што је „поступио против националних интереса“. Године 2019. албанске власти су одбиле кандидатуру представника организације Фредија Белерија због трогодишње осуде у прошлости. Албански изборни закон дозвољава учешће на изборима као кандидат након што прође 10 година од касније осуде кандидата. На следећим изборима већина грчке мањине се уздржала од процедуре и Јорго је поново изабран. Неколико неправилности је такође пријављено током избора.

У 2004. години у албанском парламенту је било пет чланова етничких Грка, а у албанском кабинету два министра. Исти број посланика изабран је на парламентарним изборима у Албанији 2017. године.

Дијаспора