Инсулинска резистенција један је од поремећаја у метаболизму инсилина у коме ћелије у мишићима, масти и јетра не реагују добро на инсулин и не могу лако да преузму глукозу из крви. Као резултат тога, панкреас производи више инсулина како би помогао глукози да уђе у ћелије. Све док панкреас може да произведе довољно инсулина да превазиђе слаб одговор ћелија на инсулин, ниво глукозе у крви ће остати у здравом опсегу.
Због симптома који могу бити благи, особе са инсулинском резистенцијом понекад годинама живе са овим поремећајем а да тога нису свесни и пате од појачане нервозе, умора и других симптома предијабетеса.
Уколико се правовремено не открије и адекватно не лечи инсулинска резистенција, може постепено да се трансформише у шећерну болест тип 2 и оболе од хроничних удружених кардиоваскуларних болести.
Историја Концепт да инсулинска резистенција може бити основни узрок дијабетес мелитуса типа 2 први је изнео професор Вилхелм Фалта и објавио у Бечу 1931. године а потврдио Сер Харолда Перцивала Химсворта из Медицинског центра Универзитетског колеџа у Лондону. 1936. године - да се, дијабетес типа 2 не јавља осим ако не постоји истовремено лоша компензациона секреције инсулина.
Епидемиологија Према резултатима које је објавила Међународна федерација за дијабетес,American Diabetes Association. Standards of medical care in diabetes—2017. Diabetes Care. 2017;40(Suppl 1). у другој деценији 21. века на глобалном нивоу од инсулинске резистенције пати око 316 милиона особа, а сматра се да ће 2035. године овај број достићи цифру од 471 милион особа.International Diabetes Federation. IDF Diabetes Atlas, 6th edn. Brussels, Belgium:International Diabetes Federation, 2014. Available from: www.idf.orgNational Diabetes Statistics Report, 2017. Centers for Disease Control and Prevention website. .. Accessed October 19, 2017.] National Diabetes Statistics Report, 2017. Centers for Disease Control and Prevention website. .. Accessed October 19, 2017. Како више од 84 милиона одраслих у Сједињеним Америчким Државама има предијабетес, то значи са отприлике 1 од сваке 3 одрасле особе пати одинсулинске резистенције.
Процењује се, да сваке године, између 5 и 10% оболелих од инсулинске резистенције или предијабетеса развије шећерну болест. Док према АДА експертском панелу, око 70% нелечених особа са инсулинском резистенцијом ће добити шећерну болест тип2.
Разлика између инсулинске резистенције и дијабетеса Свако може развити инсулинску резистенцију - привремено или хронично. Временом, хронична инсулинска резистенција може довести до предијабетеса, а затим и дијабетеса типа 2 ако се не лечи или не може да се лечи.
Предијабетес се дешава када су нивои глукозе у крви виши од нормалног, али недовољно високи да би се дијагностиковао као дијабетес. Предијабетес се обично јавља код људи који већ имају неку инсулинску резистенцију.
Предијабетес може довести до дијабетеса типа 2 (Т2Д), најчешћег типа дијабетеса који настаје када панкреас не производи довољно инсулина или тело не користи добро инсулин (резистенција на инсулин), што доводи до високог нивоа глукозе у крви.
Дијабетес типа 1 (Т1Д) се дешава када имуни систем тела нападне и уништи ћелије које производе инсулин у панкреасу из непознатог разлога. Т1Д је аутоимуна и хронична болест, а људи са Т1Д морају да убризгавају синтетички инсулин да би живели и били здрави. Иако Т1Д није узрокован инсулинском резистенцијом, људи са Т1Д могу искусити нивое инсулинске резистенције у којима њихове ћелије не реагују добро на инсулин који убризгавају.
Гестацијски дијабетес је привремени облик дијабетеса који се може јавити током трудноће . То је узроковано инсулинском резистенцијом која је последица хормона које производи плацента. Гестацијски дијабетес нестаје када трудница роди бебу. Отприлике 3% до 8% свих трудница у Сједињеним Америчким Државама има дијагнозу гестационог дијабетеса.
Етиологија мини|Упоредни приказ нормалног метаболизма инсулина и инсулинске резистенције. Ћелије човековог организма највећи део енергије добијају из глукозе - главне врсте шећера коју тело користи као погонско гориво. Да би омогућио улазак глукозе у ћелију човеков организам лучи инсулин - хормон панкреаса.
Кад настане инсулинска резистенција инсулин престаје да обавља своју функцију. Глукоза не може да уђе у ћелије и нагомилава се у крви. Настаје пораст концентрације глукозе у крви која приморава панкреас да лучи још више инсулина, у покушају да ипак омогући улазак глукозе у ћелије и тако их нахрани.
Све док панкреас може да произведе довољно инсулина да превазиђе слаб одговор ћелија на инсулин, ниво шећера у крви ће остати у здравом опсегу. Ако ћелије постану превише отпорне на инсулин, то доводи до повишеног нивоа глукозе у крви (хипергликемије), због несклада између ниво глукозе у крви и неспособности инсулина да обавља своју функцију у телу раста концентрације глукозе али и инсулина, што резултује повећавањем ризик од настанка шећерне болести и свих њених пратечих компликација.
Фактори ризика Постоји велики број фактора ризика за инсулинску резистенцију, међу којима су најзначајнији прекомерна телесна тежина или гојазност, седећи начин живота и физичка неактивност. Различити генетски фактори такође могу повећати ризик, као што је породична историја шећерне болести, а постоје и нека специфична медицинска стања повезана са инсулинском резистенцијом, као што је нпр. синдром полицистичних јајника.
Национални институт за дијабетес и болести пробаве и бубрега наводи следеће специфични факторе ризика који могу предиспонирати појаву инсулинске резистенцију:
особе старије од 45 година
Афроамериканци, становници Аљаске, Индијанци, Азијски Американци, Хиспаноамериканци и Латиноамериканци, Хавајски староседеоци или Американци са пацифичких острва
особе које имају здравствене проблеме као што су висок крвни притисак и абнормални нивои холестерола
особе које у историји имају гестациони дијабетеса
особе са историјом срчаних болести или можданог удара.
неки лекови и друга здравствена стања могу повећати ризик.
Начин живота
Исхрана Дијететски фактори вероватно доприносе инсулинској резистенцији, међутим, узрочне намирнице је тешко одредити с обзиром на ограничења истраживањима исхране. Намирнице које су независно повезане са инсулинском резистенцијом укључују оне са високим садржајем шећера и високим гликемијским индексом, са мало омега-3 и влакана, и оне које су изузетно укусне што повећава ризик од преједања.
Претерана конзумација оброка и пића богатих мастима и шећером предложена је као фундаментални фактор за епидемије метаболичког синдрома.
Исхрана такође има потенцијал да промени однос полинезасићених и засићених фосфолипида у ћелијским мембранама. Проценат полинезасићених масних киселина (ПУФА) је у обрнутој корелацији са инсулинском резистенцијом. Претпоставља се да повећање флуидности ћелијске мембране повећањем концентрације ПУФА може довести до повећаног броја инсулинских рецептора, повећаног афинитета инсулина према његовим рецепторима и смањене инсулинске резистенције.
Недостатак витамина Д је такође повезан са инсулинском резистенцијом. + Намирнице у исхрани код инсулинске резистенције Намирнице које се не препоручују Намирнице које се препоручују Бели шећер Фруктоза Вештачки заслађивачи Кукурузни сируп Газирана пића, куповни и цеђени сокови Индустријски слаткиши и сланиши Маргарин Мајонез Пекарски производи Бело брашно Јела из „кесице“ Кукурузно, сунцокретово и сојино уље Претерана конзумација меса Ланено семе Чија семе Зелено лиснато поврће - кафиол, броколи, купус... Воће - коштуњаво, бобичасто, јабуке, поморанџе Махунарке - сочиво, пасуљ, боранија Житарице од целог зрна - умерено Цимет Хладно цеђена уља Масне рибе Месо, млеко, јаја - умерено
Седентарни начин живота Седећи начин живота повећава вероватноћу развоја инсулинске резистенције.. У епидемиолошким студијама, виши нивои физичке активности (више од 90 минута дневно) смањују ризик од дијабетеса за 28%.
Циркадијална дисритмија Студије су доследно показале да постоји веза између инсулинске резистенције и циркадијалног ритма, при чему је осетљивост на инсулин већа ујутру и нижа увече. Неусклађеност између циркадијалног ритма и распореда оброка, као што је поремећај циркадијалног ритма, може повећати инсулинску резистенцију.
Лекови Лекови који су повезани са инсулинском резистенцијом, укључују:
кортикостероиде, инхибиторе протеазе (тип ХИВ лекова) атипичне антипсихотике.
Хормони Многи хормони могу да изазову инсулинску резистенцију, укључујући:
Кушингов синдром : Ово стање се дешава када у телу постоји вишак кортизола. Кортизол, „хормон стреса“, је од виталног значаја за регулисање нивоа шећера у крви (повећањем) и претварање хране у енергију. Вишак кортизола може да се супротстави ефектима инсулина, узрокујући инсулинску резистенцију.. -Hill Medical Акромегалија : Ово је ретко, али озбиљно стање које се дешава када постоји висок ниво хормона раста (ГХ). Висок ниво ГХ може изазвати повећану производњу глукозе, што може довести до инсулинске резистенције. Хипотиреоза : Ово стање се дешава када је ваша штитна жлезда недовољно активна и не производи довољно тироидних хормона. Ваша штитна жлезда игра велику улогу у регулисању вашег метаболизма (како ваше тело претвара храну коју једете у енергију). Када производи премало хормона штитне жлезде, успорава ваш метаболизам, укључујући метаболизам глукозе, што може довести до инсулинске резистенције. Недостатак лептина:Лептин је хормон произведен из об гена и адипоцита. Његова физиолошка улога је да регулише глад упозоравајући тело када је сито. Студије показују да недостатак лептина изазива озбиљну гојазност и да је снажно повезан са инсулинском резистенцијом.
Болести У болести повтена са инсулинском резистенцијом спадају:
Синдром полицистичних јајника. Неалкохолна масна болест јетре Хепатитис Ц такође доводи до три до четири пута веће шансе код људи да развију дијабетес типа 2 и инсулинску резистенцију.
Митохондријална дисфункција Више студија које укључују различите методологије сугеришу да би оштећена функција митохондрија могла да игра кључну улогу у патогенези инсулинске резистенције.. Дисфункција митохондрија може бити резултат формирања реактивних врста кисеоника, генетских фактора, старења и смањене биогенезе митохондрија.. Међутим, важна питања остају нерешена до данас.
Ако се даљим истраживањима потврди веза између митохондријалних поремећаја и смањене инсулинске осетљивости мого би се отвори пут ка новим терапијским приступима.
Запаљење Акутна или хронична упала, као што је инфекција, може изазвати инсулинску резистенцију. ТНФ-α је цитокин који може да промовише инсулинску резистенцију преко липолизе, која омета инсулинску сигнализацију смањујући експресију ГЛУТ4. (1–2): 169–75.
Генетика Утврђено је да је неколико генетских локуса повезано са неосетљивошћу на инсулин. Ово укључује варијације у локусима у близини НАТ2, ГЦКР и ИГФИ гена повезаних са инсулинском резистенцијом. Даља истраживања су показала да су локуси у близини гена повезани са инсулинском резистенцијом. Међутим, процењује се да ови локуси чине само 25-44% генетске компоненте инсулинске резистенције.
Клиничка слика У почетку болести пацијент нећете имати никакве симптоме. Међутим, временом се инсулинска резистенција може погоршати, а ћелије у панкреасу које производе инсулин могу се истрошити. На крају, панкреас више није у стању да производи довољно инсулина да превазиђе отпор, што доводи до повишеног шећера у крви (хипергликемије), која изазива следеће симптоме.
Повећана жеђ. Често мокрење (мокрење). Повећана глад. Замагљен вид . Главобоље . Инфекције вагине и коже. Споро зарастајуће посекотине и ране.
Многи пацијенти немају симптоме и они могу бити невидљив све док се не развије дијабетес типа 2. Неки људи са предијабетесом могу искусити следеће симптоме:
Затамњела кожа у пазуху или леђима и бочним странама врата, названа (акантозис нигра).