Јован Угљеша Мрњавчевић (? — 26. септембар 1371) био је српски деспот из династије Мрњавчевић. Управљао је Серском државом од 1365. до своје смрти. Угљеша је био брат српског краља Вукашина Мрњавчевића. Са братом је покушао да спречи продор Турака у Европу, али је погинуо у Маричкој бици 1371. године. Угљешина супруга је била Јелена (монашко име Јефимија), која је извезла Похвалу кнезу Лазару. Угљеша је чест лик у српским народним епским песмама преткосовског циклуса.

Младост 265п|мини|десно|Манастир Кутулмуш коме је Угљеша 1358. године издао повељу. Угљеша је био млађи син великаша Мрњаве, оснивача династије Мрњавчевић. Византијски историчар Лаоник Халкокондил наводи да је Вукашин на Душановом двору био пехарник, а Угљеша коњушар. Око 1346. године Угљеша је, као намесник цара Душана, управљао областима око Дубровника, могуће Конавлима и Требињем. Дубровачко веће одлучило је да "барону Угљеши" пошаље поклоне. У приморју се није дуго задржао јер се по смрти цара Душана (1355) налазио у Серској области којом је управљала царева удовица Јелена. Не зна се година Угљешиног венчања са Јеленом, ћерком кесара Војихне. Јелена је рођена 1349. године. Као припадница угледне породице, још као веома млада је удата за једног од најмоћнијих великаша Царства. Угљеши је родила сина Угљешу Деспотовића који је умро после само четири године. Сахрањен је са дедом Војихном у истом гробу у Хиландару. Као зет кесара Војихне, Угљеша је постао веома јака личност. Заједно иступа са својим тастом који је највероватније заслужан за његов успон. Мавро Орбин пише да је кесар Војихна са својим зетом Угљешом господарио читавим крајем на граници Романије. Могуће да је тада, 1358. године, Угљеша носио титулу великог војводе. Моћ кесара Војихне простирала се на знатно већој територији од града Драме. Након смрти цара Душана, Војихна се нашао у кругу личности окупљених око Јелене и убрзо је постао њена десна рука. Последњи пут се помиње 1358. године, а умро је пре 1371. године када је његов гроб посетио зет Угљеша. Веома је дискутабилна Угљешина улога у неуспелом покушају кесара Војихне и Матије Кантакузина да сруше царицу Јелену.

Октобра 1358. године Угљеша се у једној повељи манастиру Кутлумушу потписао на српском као велики војвода. Титула великог војводе заузимала је веома висок положај у хијерархији Српског царства. Одговарала је византијској титули мега дукса. Овде Угљеша иступа као обласни господар потврђујући манастиру Кутлумушу посед који се налазио у југоисточном делу струмске области. У фалсификованој повељи стоји да је Угљеша у Хрисопољу водио преговоре са византијским царем Јованом V Палеологом, такође 1358. године. Расправљано је о приморским градовима које су заузели браћа Палеолог. У питању су Хрисопољ, Анактиропољ и Христопољ. Наведене градове Србија је изгубила и пре Душанове смрти. Ови градови били су изложени нападима неког пирата из Витиније. У повељи из 1365. године Јован Палеолог назива Угљешу "вољеним нећаком преузвишене деспине Србије, пресрећни деспот Србије Кир Јован Угљеша".

Деспотска титула 265п|мини|десно|Српско царство 1360. године

У науци је владало мишљење да је Угљеша титулу деспота добио по братовом крунисању за краља, односно августа или 1365. године. Међутим, већ 1975. године је објављена запис са гроба Јелене, Угљешине сестре, који је датиран у време пре септембра 1364. године. На натпису се млађи брат Јелене титулише као деспот. Натпис је свакако настао после октобра 1363. године те је Угљеша титулу деспота добио између октобра 1363. године и септембра 1364. године. Потврду наилазимо и у повељи деспота Угљеше монасима светогорског манастира Симонопетра. Издата је између 1. септембра 1363. и 31. августа 1364. године. У тексту пише да је аутор повеље крунисан за деспота целе Србије и Романије непосредно пре доношења повеље. Смрт деспота Јована Оливера и Дејана са великом сигурношћу се десила пре 1363. године, а приликом распада Српског царства двојица деспота на југу Душанове државе (Јован Комнин Асен и Симеон Синиша Немањић) одвојила су се убрзо након његове смрти. Најближи Урошеви сродници били су браћа Драгаш, али и Угљеша, преко брака са Јеленом, ћерком Војихне, Душановог братучеда. Титула деспота се и додељивала блиским краљевим сродницима. Добијање деспотске титуле наглашено је у натписима и увођењем двоглавог орла, једним од деспотских обележја. Угљеша није заборавио да спомене личност која му је то звање уручила, цара Уроша. Такође, нова титула је забележена и на новцу деспота Угљеше.

Успон 265п|мини|десно|Област краља Вукашина Мрњавчевића и деспота Јована Угљеше (1371. године)

Успон браће Мрњавчевић почиње након смрти Војислава Војиновића (1363). Угљеша постепено истискује Јелену. Склапањем бракова, Мрњавчевићи се повезују са најмоћнијим породицама свога времена. Са Балшићима су успостављени односи преко Вукашинове ћерке Оливере која се удала за Ђурђа Балшића. Вукашинов син Марко био је ожењен ћерком Радослава Хлапена, намесника у северној Грчкој. Вероватно је постојала родбинска веза између Мрњавчевића и севастократора Влатка Паскачића, владара Славишта, чији успон Вукашин и Угљеша подржавају.

У ово време пада и први покушај мирења између Српске и Цариградске патријаршије. Патријарх Калист је лично посетио царицу Јелену у Серу, али је умро приликом посете чиме су преговори заустављени на неколико година. Угљеша је као истакнута личност Серске области свакако морао учествовати у преговорима са Калистом. Вероватно је тада увидео опасност од Турака што ће касније довести до помирења између цркве Серске области и Цариградске патријаршије ради склапања савеза против Турака.

Долазак на власт 265п|мини|десно|Вукашин Мрњавчевић Урошева владавина над Серском облашћу није била у потпуности укинута већ извори говоре о тесној сарадњи мајке и сина. Урош шаље војску која је поразила Матију Кантакузина. Јелена 1357. године присуствује једним од државних сабора у Скопљу. Према томе, српска власт у Серској области била је стабилна. У Серској области Урош се од 1360. године изоставља. Јелена је призната као једини господар Серске области. У Серу је увела (према византијском узору) установе сената и васељенских судија, а локалну управу поверавала је својим рођацима. Највероватније је Јелена увидела неодлучност и слабост свога сина те је настојала да се осамостали у Серској области. Међутим, временом Јеленинаулога у политичком животу Серске области била је веома скромна, поготово када се упореди са каснијом улогом деспота Угљеше. Стога не изненађује што је на крају морала предати власт њему.

Јеленина владавина над Серском облашћу последњи пут је посведочена у судском акту Серске митрополије августа 1365. године. Документ је сачуван у архиву светогорског манастира Есфигмена. Суд се Јелени обраћа као владарки, а серски кефалија и васељенске судије су поданици "наше моћне и свете госпође и деспине". Документи из следеће, 1366. године, сведоче о самосталној владавини Јована Угљеше. Најстарија повеља коју Угљеша издаје као господар Серске области је из јануара 1366. године. Међутим, септембра 1365. године византијски цар Јован Палеолог издао је повељу у којој Угљешу назива "вољеним нећаком" деспине Јелене што указује на могућност савладарства Јелене и Угљеше крајем 1365. године. Очигледно је да је у питању прелазно стање на престолу Серске области. Јасно је да је Угљеша тада већ преузео власт јер је хрисовуља издата на његов захтев. За византијског цара он је већ тада био нов владар Серске области.

Дакле, Угљешин долазак на власт може се датирати у период између августа и септембра 1365. године.

Владавина 200п|мини|Калист, цариградски патријарх

Титулатура Угљешиног брата Вукашина обухвата све територије којима је управљао сам цар Урош. Он је носио титулу "краљ Срба и Грка" по угледу на Урошеву титулу "цара Срба и Грка". Угљешина титула угледа се на Вукашинову. Угљеша се назива господарем "српских и грчких земаља". У својим повељама пре 1365. године Угљеша помиње "деспотство ми". У повељама које издаје као самостални владар Серске области помиње "царство ми", а у једној се чак назива и автократорем (самодршцем).

Измирење са Цариградском патријаршијом У дипломатским активностима Јована Угљеше посебно место заузима измирење са Цариградском патријаршијом. Наиме, црквени раскол између Српске и Цариградске патријаршије потиче од 1350. године када је у јеку византијско-српског рата између Душана и Јована Кантакузина, патријарх Калист изопштио српског цара, патријарха и остале архијереје. Ниже свештенство, као и српски народ, није изопштено из цркве, али је трпело последице вишедеценијског раскола.

Разлога за измирење свакако је било много. Најзначајнији од њих био је склапање савеза између Византијског и Српског царства против Турака. Покушаја да се раскол оконча било је и раније. Патријарх Калист (1350-1353, 1355-1364) је непосредно пред своју смрт преговарао са царицом Јеленом у Серу. Преговоре је прекинула изненадна смрт патријарха. Иницијативу је по доласку на власт преузео Угљеша. Калистов наследник Филотеј прихватио је његову иницијативу и у Сер послао никејског митрополита.

О преговорима нема сачуваних података. Познат је само резултат. Угљеша је прихватио византијске услове и измирење је постигнуто марта 1368. године. Повеља о измирењу садржи Угљешину осуду Душанове политике проглашења самодршцем Србије и Романије речима да је српски цар "лакомим очима гледао и неправедни мач против најнедужнијих дигао, усудио се да старе црквене одредбе злобно згази, разбија и разара". Документ је очигледно саставио школовани Византинац. Текст, како су доказали Соловјев и Мошин, није послат из Цариграда већ је састављен на лицу места, у околини никејског митрополита.

Цариградски патријарх је уједињење цркава прогласио тек после три године, маја 1371. године. Јиречек је веровао да је разлог тога било чекање да се Јован Палеолог врати са свог путовања у Италију. Грујић верује да су истовремено вођени и неуспешни преговори са пећким патријархом Савом IV.

Рат са Турцима