Краљевина Италија () од 1922. до 1943. била је под управом Националне фашистичке странке са Бенитом Мусолинијем као предсједником владе. Италијански фашисти су наметнули ауторитарну власт и угушили политичку и интелектуалну опозицију, истовремено промовишући економску модернизацију, традиционалне друштвене вриједности и зближавање са Римокатоличком црквом.

Према Стенлију Пејну, „фашистичка влада је прошла кроз неколико релативно различитих етапа”. Прва етапа (1922—1925) номинално је била наставак парламентарног система, али са „правно организованом диктатуром извршне власти”. Друга етапа (1925—1929) била је „изградња само фашистичке диктатуре”. У трећој етапи (1929—1934) било је мање интервеционизма у спољној политици. Четврту етапу (1935—1940) карактерисала је агресивна спољна политика: Други итало-етиопски рат, који је покрет из Еритреје и Сомалиленда; конфротације са Друштвом народа, што је довело до санкција; растућа економска аутаркија; инвазија на Албанију; и потписвање Челичног пакта. Пета етапа (1940—1943) био је сам Други свјетски рат који се завршио војним поразом, док је шеста и посљедња етапа (1943—1945) била крња Салска влада под њемачком контролом.

Италија је била водећи члан сила Осовине у Другом свјетском рату, борећи се на неколико фронтова са почетним успјехом. Међутим, послије њемачко-италијанског пораза у Африци, успјеха Совјетског Савеза на Источном фронту и потоњег искрцавања савезника на Сицилији, краљ Виторио Емануеле III је збацио и ухапсио Мусолинија. Нова влада је потписала примирје са савезницима у септембру 1943. нацистичка Њемачка је преузела контролу над сјеверном половином Италије и спасила Мусолинија, успостављајући Италијанску Социјалну Републику, колаборационистичку марионетску државу коју су још увијек водили Мусолини и фашистички лојалисти.

Од овог тренутка, земља је пала у грађански рат, а велики италијански покрет отпора је наставио свој герилски рат против њемачких и италијанских фашистичких снага. Мусолинија су припадници покрета отпора заробили и убили 28. априла 1945, а непријатељства су окончана сљедећег дана. Убрзо након тога, грађанско незадовољство довело је до институционалног референдума 1946. о томе да ли ће Италија остати монархија или постати република. Италијани су одлучили да одбаце монархију и образују Италијанску Републику, данашњу италијанску државу.

Култура и друштво Након што је дошао на власт, фашистичким режим у Италији је поставио курс стварања једностраначке државе и интеграције фашизма у све аспекте живота. Тоталитарна држава је званично проглашена у Доктрини фашизма 1935. године:

Са концептом тоталитаризма, Бенито Мусолини и фашистички режим поставили су план унапрјеђења италијанске културе и друштва заснованог на старом Риму, личној диктатури и неким футуристичким аспектима италијанских интелектуалаца и умјетника. Под фашизмом, дефиниција италијанске националности почивала је на милитаристичким темељима и фашистичком идеалу „новог човјека”, у коме би се лојални Италијани ослободили индивидуализма и аутономије и видјели би себе као компоненту италијанске државе и били спремни да жртвују своје животе за њу. Под таквом тоталитарном владом, само фашисти би се сматрали „правим Италијанима”, а чланство и одобравање Фашистичке странке било је неопходно да би људи стекли „потпуно држављанство”; они који се нису заклели на оданост фашизму били би прогнани из јавног живота и не би се могли запослити. Фашистичка влада се такође обратила Италијанима који живе у иностранству како би подржали фашистичке напоре и идентификовали се са Италијом, а не са својим мјесто боравка. Упркос напорима да се образује нова култура везана за фашизам, напори фашистичком режима нису били тако драстични или успјешни у поређењу са другим једностраначким државама, као што су Нацистичка Њемачка и Совјетски Савез били успјешни у стварању нове културе.

Фашистички режим је успоставио пропаганду у филмским новостима, радијским емисијама и неколико играних филмова, који су намјерно подржавали фашизам. Закони који захтијевају да се пропагандне филмске новости приказују прије свих играних филмова у биоскопима донијети су 1926. године. Ове филмске новости биле су дјелотворније утицале на јавност од пропагандних филмова или радија, пошто је мало Италијана у то вријеме имало радијске пријемнике. Фашистичка пропаганда је била широко распрострањена у виду плаката и умјетности коју је спонзорисала држава. Међутим, умјетници, писци и издавачи нису били строго контролисани: цензурисани су само ако су били отворено против државе. Постојао је стални нагласак на мушкост „новог Италијана”, наглашавајући агресивност, мужевност, младост, брзину и спорт. Жене су требале да се баве мајчинством и да се не мијешају у јавне послове.

Општи избори одржани су у облику референдума 24. марта 1929. године. До тада, земља је била једностраначка држава са Националном фашистичком странком као једином законски дозвољеном политичком странком. Мусолини је искористио референдум да потврди фашистичку једностраначку листу. Предложену листу је на крају подржало 98,43 % бирача.

Римокатоличка црква

мини|десно|Римокатоличка процесија у Корзу Виторија Емануела II у Риму 1931. године.

Новоформирана Краљевина Италија 1870. анектирала је остатак Папске државе, тиме лишавајући папу римског његове привремене моћи. Односи са Римокатоличком црквом значајно су се побољшали током Мусолинијевог мандата. Упркос раније противљењу Цркви, послије 1922. Мусолини је склопио савез са католичком Италијанском народном странком. Мусолини и папство су 1929. постигли споразум који је окончао сукоб који је почео још 1860. и отуђио Цркву од италијанске владе. Орландова влада је започела поступак помирења током Првог свјетског рата, а папа га је унаприједио прекидом веза са демохришћанима 1922. године. Мусолини и водећи фашисти били су антиклерикалци и атести, али су препознали могућност топлијих односа са бројним римокатоличким елементом у Италији.

Латерански споразум из 1929. био је споразум којим је папа признат као поглавар нове микронације Ватикана унутар Рима, што му је дало независан статус и учинило Ватикан важним средиштем свјетске дипломатије. Конкордат из 1929. учинио је римокатолицизам једином религијом Државе. (иако су друге религије биле толерисане), исплаћивали плате свештеницима и бискупима, признавали религијске бракове (раније су парови морали да имају грађанску церемонију) и увели религијску наставу у јавне школе. Заузврат, бискупи су се заклели на вјерност италијанском фашистичком режиму, који је имао право вета на њихов избор. Трећим споразумом је одређено да се Ватикану плати 1,75 милијарди лира (око 100 милиона долара) за заплену цркве имовине од 1860. године. Католичка црква није била званично обавезна да подржава фашистички режим и остале су знатне разлике, али је узаврело непријатељство престало. Црква је посебно подржавала спољну политику као што је подршка националистима у Шпанском грађанском рату и подршка италијанској инвазији Етиопије. Настављена су трвења око омладинске мреже Католичке акције, коју је Мусолини желио утопити у своју фашистичку омладинску групу. Папа Пије XI је 1931. издао енциклику -{Non abbiamo bisogno}- („Немамо потребу”), којом је осудио прогон Цркве од стране италијанског режима и осудио „паганско обожавање државе.”

Клерикални фашизам

мини|десно|Мусолини и ватиканска делегација прије потписивања Латеранског споразума.

Папску духовну власт над Италијом обновио је италијански фашистички режим (иако у знатно мањем обиму) 19129. у води шефа државе Ватикана; под Мусолинијевом диктатуром, католицизам је проглашен државном религијом Фашистичке Италије. У марту 1929. одржан је плебисцит о јавном потврди споразума. Противнике је фашистички режим застрашио: Католичка акција је упутила италијанске католике да гласају за фашистичке кандидате који ће их представљати на позицијама у цркви, а Мусолини је тврдио да су гласови „против” гласови „неколицине непромишљених антиклерикалаца који одбијају да прихвате Латерански споразум”. Скоро 9 милиона Италијана је гласало (90 % регистрованог бирачког тијела), а само 136.000 је гласало против.

Фашистички режим је 1938. прогласио италијанске расне законе и Манифест расе, којим су стављени ван закона и прогоњени италијански Јевреји и протестантски хришћани, нарочит евангелисти и пентекосталци.

-{The Jewish National Monthly}- је у јануару 1939. извијестио да је „једина свијетла тачка у Италији био Ватикан, гдје су се редовно објављивале добре хумане изјаве Папе.” Када су Мусолинијеви антисемитски прогласи почели да лишавају Јевреје запослења у Италији, папа Пије XI је на сопствену иницијативу примио професора Вита Волтера, познатог италијанског јеврејског математичара, у Папску академију наука.

Упркос Мусолинијевом блиском савезу са Нацистичком Њемачком, Италија није у потпуности прихватила нацистичку геноцидну идеологију према Јеврејима. Нацисти су били фрустрирани одбијањем италијанских власти да сарађују у хватању Јевреја, а ниједан Јевреј није депортован прије образовања Италијанске Социјалне Републике након примирја у Касибилеу 1943. године. Њемачки изасланик Зигфрид Каше у Независној Држави Хрватској је званичном Берлину саопштио да су италијанске снаге у својој демаркационој зони НДХ „очигледно биле под утицајем” противљења Ватикана њемачком антисемитизму. Како су антиосовинска осјећања расла у Италији, коришћење Радио Ватикана за емитовања папског неодобравања расних убистава и антисемитизма разбјеснило је нацисте.

Мусолини је свргнут у јулу 1943, а Нијемци су окупирали Италију и започели хватање Јевреја. Хиљаде италијанских Јевреја и мали број протестаната умрло је у концентрационим логорима Нацистичке Њемачке.

Антисемитизам

Све до Мусолинијевог савеза са Адолфом Хитлером, он је порицао било какав антисемитизам унутар фашистичке странке. Почетком двадесетих година, Мусолини је написао чланак у којем је навео да фашизам никада не би уздигао „јеврејско питање” и да „Италија не познаје антисемитизам и вјерујемо да га никада неће спознати”, а затим је наставио, „надајмо се да ће италијански Јевреји наставити да буду довољно разумни да не изазову антисемитизам у јединој земљи у којој га никада није било”. Током разговора са Емилом Лудвигом, Мусолини је описао антисемитизам као „њемачки порок” и изјавио: „У Италији није било ’јеврејског питања’ и није га могло бити у земљи са здравим системом власти”. Мусолини је у неколико наврата позитивно говорио о Јеврејима и ционистичком покрету. Мусолини је у почетку одбацио нацистички расизам, посебно идеју о вишој раси, као „наметљиву бесмислицу, глупу и идиотску”.

По питању антисемитизма, фашисти су били подијељени око тога шта чинити, нарочито са успоном Хитлера у Њемачкој. Одређени број Јевреја био је члан Фашистичке странке, а Мусолини је потврђивао да је он лично циониста, али да би се смирио Хитлеров, антисемитизам унутар Фашистичке странке је стално растао. Мусолинијева прва писана осуду Јевреја настала је 1936. и у њој тврди да је антисемитизам настао само зато што су Јевреји постали превише доминантни на положајима моћи државе и тврдио је да су Јевреји „окрутно” племе које је настојало да „потпуно протјера” хришћане из јавног живота. Фашиста Паоло Орано је 1937. критиковао ционистички покрет као дио британске спољне политике која је имала за циљ да обезбједи британску контролу над Палестином без поштовања хришћанских и исламског присуство на том подручју. Када су у питању италијански Јевреји, Орано је рекао да они „не би требало да се баве ничим више осим својом религијом” и да се не хвале како су родољубиви Италијани.