thumb|Štap od kordita iz Drugog svetskog rata thumb|Britanski šrapnel pušaka od 18 funti, iz Prvog svetskog rata, sa vezanim koncem koji simulira izgled originalnog korditnog goriva thumb|Krupni plan korditnih filamenata u patroni britanske puške .303 (proizveden 1964.) thumb|Spaljivanje pramena kordita iz britanskih metaka kalibra .303
thumb|Crtež i fotografija korditnih „kanapa“ kojima je natovaren omotač (futrola), umesto crnog baruta, iz 1892. godine. thumb|Ovde su dva polunaboja kordita spojena trakom da bi formirali naelektrisanje neophodno za pogon teže čaure thumb|Engleski top, sa 3 granate i 3 korditna punjenja (u vertikalnim cevima) na frontu Flandrije, 15. juna 1916. thumb|Punjenje od kordita u kratkoj čauri, za top sa kratkim cevima tipa haubica (Prvi svetski rat).
Kordit je porodica bezdimnih goriva razvijenih i proizvedenih u Britaniji od 1889. godine da zameni crni barut kao gorivo za vojno vatreno oružje. Kao i savremeni barut, kordit je klasifikovan kao niskoeksplozivni materijal zbog sporog stepena sagorevanja i posledično niskog sjaja. Oni proizvode podzvučni talas deflagracije, a ne nadzvučni detonacioni talas koji proizvode brizanti ili visoki eksplozivi. Vrući gasovi proizvedeni sagorevanjem baruta ili kordita stvaraju dovoljan pritisak da pokrene metak ili granatudo cilja, ali ne tako brzo da bi rutinski uništio cev pištolja.
Kordit je prvobitno korišćen u .303 British, Mark I i II, standardnim puškama između 1891. i 1915. godine; Nestašica kordita u Prvom svetskom ratu dovela je do stvaranja fabrike municije „Đavolja kaša” (HM Factori, Gretna) na englesko-škotskoj granici, koja je proizvodila oko kordita nedeljno. Velika Britanija je takođe uvezla neke bezdimne barute koje su razvile Sjedinjene Američke Države za upotrebu u puškama. Kordit se takođe koristio za veliko oružje, poput tenkovskih topova, artiljerije i pomorskih topova. Koristili su ga uglavnom u ovu svrhu od kasnog 19. veka u Velikoj Britaniji i zemljama Britanskog Komonvelta. Ranije je njegova upotreba dalje razvijena tokom Drugog svetskog rata i kao nerotirani projektili prečnika 2 i 3 inča (51 i 76 mm) za lansiranje protivvazdušnog oružja. Mala korditna raketna punjenja su takođe razvijena za ejektorska sedišta koje je proizvodila kompanija Martin-Bejker . Kordit je takođe korišćen u sistemu detonacije atomske bombe Little Boi bačene iznad Hirošime u avgustu 1945. godine. . OCLC 298514167.
Izraz kordit je generalno nestao iz zvaničnih publikacija između ratova. Tokom Drugog svetskog rata, pogonsko gorivo sa dvostrukom bazom je bilo veoma široko korišćeno, a bilo je i korišćenje goriva sa trostrukom bazom od strane artiljerije. Pogoni sa trostrukom bazom su korišćeni u dizajnu posleratne municije i ostaju u proizvodnji za oružje u Velikoj Britaniji; većina pogonskih goriva sa dvostrukom bazom napustila je službu pošto su zalihe iz Drugog svetskog rata potrošene nakon rata. Za malokalibarsko oružje zamenjeno je drugim pogonskim gorivom, kao što je linija ekstrudiranog baruta poboljšane vojne puške (IMR) ili kuglično gorivo VC844 koje se trenutno koristi u NATO kalibra 5,56×45 mm. Proizvodnja je prestala u Ujedinjenom Kraljevstvu krajem 20. veka, zatvaranjem poslednje fabrike kordita iz Drugog svetskog rata, ROF Bišopton. Pogon sa trostrukom bazom za britansku upotrebu (na primer, laki top 105 mm L118) se sada proizvodi u Nemačkoj.
Otkriće i poreklo imena
Radeći eksperiment kod kuće 1845. godine, Kristijan Fridrih Šenbajn je slučajno prosuo mešavinu azotne i sumporne kiseline, koju je kasnije osušio pamučnom keceljom svoje žene. Okačio je komad odeće da se osuši na peć, ali kada se osušio, eksplodirao je i nestao. Pretvorio je celulozu u kecelji u nitrocelulozu. Nitro grupe (izvedene iz azotne kiseline) služile su kao unutrašnji izvor kiseonika, a celuloza kada se zagreje, i u trenu potpuno oksidira.
Fridrih Šenbajn je razumeo mogućnosti jedinjenja. Običan crni barut eksplodirao je u gustom dimu, crneći puške, zaprljajući cevi i malokalibarsko oružje, kao i zaklanjajući bojno polje. Nitroceluloza je omogućila „bezdimni barut“, a zbog svog potencijala kao pogonskog goriva u artiljerijskim granatama dobila je naziv gumpamuk.
Rani pokušaji da se pravi pamuk za vojne potrebe su propali, zbog opasnosti od eksplozija u fabrikama. Tek 1891. godine Djuar i engleski hemičar Frederik Avgust Abel (1827-1902) uspeli su da pripreme sigurnu mešavinu na bazi pamuka. Pošto je smeša mogla da se utisne u dugačke žice, nazvana je kordit.
Opis
Originalni kordit koji su izmislili Abel, Djuar i Kelner sastojao se od 58% nitroglicerina, 37% nitroceluloze i 5% vazelina. Modifikovani kordit (na engleskom Cordite MD) bio je sličan originalnom korditu, ali se sastojao od 30% nitroglicerina i 65% nitroceluloze, zajedno sa 5% vazelina. Kordit RDB (engl. Cordite RDB) sastojao se od 42% nitroglicerina, 52% rastvora nitroceluloze u alkoholu i 6% vazelina. Kordit N (na engleskom Cordite N) je bio sličan, ali je takođe sadržao nitrogvanidin.
Istorija
Godine 1887, Alfred Nobel je izumeo eksplozivni balistit, koji se sastojao od 45% nitroglicerina, 45% rastvora nitroceluloze i 10% kamfora.
1880-ih, komitet britanske vlade počeo je da istražuje bezdimne barutne eksplozive za vojnu upotrebu. Na čelu komiteta bio je engleski hemičar Frederik Abel.
Abel i članovi komiteta Džejms Djuar (škotski fizičar) i V. Kelner izmislili su i patentirali kordit 1889. (patenti br. 5614 i 11664). Prvobitno, kordit je bio u obliku šipki, nalik na žice; otuda i naziv kordit.
Alfred Nobel je tužio Abela i Djuara 1895. godine, ali nije uspeo.
Istorija kordita je usko povezana sa drugim, podjednako važnim nitroglicerinskim barutom, koji je izumeo poznati uzgajivač nitroglicerina Nobel u Evropi davne 1887. godine i uveden pod imenom balistit od 1890. godine za vojna gađanja u Italiji i delimično u Nemačkoj i Austriji. Obe vrste bezdimnog baruta su fizički homogene, koloidne kombinacije nitroglicerina i piroksilina, dovedene u forme pogodne za gađanje; razlike se uglavnom odnose, s jedne strane, na sastav koji se koristi za pripremu piroksilina, a sa druge strane, na tehnologiju proizvodnje. Dok Nobel za svoj barut koristi piroksilin rastvorljiv u mešavini alkohola i etra (tzv. kolodijum) sa 11,2% azota, po sastavu blizak četvoroazotnim vlaknima C12H16O6(NO3)4, Abel i Djuar uzimaju samo delimično nerastvorljiv u istoj smeši (običan) piroksilin sa 12,7% azota, što po sastavu odgovara petoazotnom vlaknu C12H15O5(NO3)5. Rastvorljivi piroksilinima sposobnost da se direktno rastvara u nitroglicerinu i stoga sa njim formira želatinoznu kombinaciju pri jednostavnom zagrevanju, dok običnom piroksilinu nedostaje ta sposobnost i može formirati takve kombinacije, kao što su pokazali Abel i Djuar, samo uz pomoć odgovarajućeg isparljivog rastvarača, dakle razlika u osnovi izrade jednog i drugog baruta: balistit želatinizuje zagrevanjem, kordit - korišćenjem isparljivog rastvarača. Obe vrste baruta imaju mnogo zajedničkog u svojim svojstvima kao dole u opisu proizvodnje.
Proizvodnja
1) Prema analizama koje je u naučno-tehničkoj laboratoriji Pomorskog odeljenja uradio P.P.Rubcov, kordit, pored navedene dve komponente, sadrži vazelin, odnosno sadrži: nitroglicerin 57,64% (sa 18,3% azota), piroksilin 37,23% (sa 12,7% azota), vazelin 5,14%. Balistit se takođe sastoji od nitroglicerina 48,4% (sa 18,2% azota), rastvorljivog piroksilina 51,6% (sa 11,3% azota). Metoda proizvodnje kordita je tačno poznata, ali su dostupne samo opšte informacije o balistitu. U proizvodnji kordita, aceton se koristi kao rastvarač da bi smeša dobila koloidno stanje. Ova bezbojna tečnost, koja ključa na , rastvara sastojke kordita i nakon isparavanja ostavlja fizički homogeno želatinozno telo. Obično uzimaju aceton u količini od ili čak težine piroksilina i nitroglicerina zajedno. Nakon što ste izmerili naznačene supstance u potrebnoj proporciji, nastavite dalje na ovaj način.
thumb|400px|Slika 1. Mešalica sa otvorenim poklopcem u bočnom položaju prilikom istovara. Lopatice na 2 osovine, vidljive iznutra, rotiraju u suprotnom smeru od jednog pogona kroz zupčanike. Osušeni piroksilin se sipa u mikser, po dizajnu slične mešalici hleba (slika 1); nakon rastvaranja nitroglicerina u acetonu, rastvor se dodaje u piroksilin, a zatim posebno u vazelin, doveden u tečno stanje zagrevanjem. Zatvaranje mešalice hermetičkim poklopcem i okretanje osovine sa lopaticama, mešanje i mlevenje se vrše dok se smeša ne pretvori u homogenu plastičnu masu (u roku od 2-3 sata); ova operacija se zove geliranje. Želatinizovana masa se zatim prebacuje u presu (vertikalna ili horizontalna), u čije se dno ubacuje matrica C sa rupama odgovarajuće veličine (sl. 2); davanjem udarca klipu B kroz ove rupe, masa se istiskuje u obliku neprekidnih žica, koje se namotaju na rotirajuće kalemove ili bubnjeve. thumb|400px|Slika 2. Pritisnite (horizontalno sečenje). A - komora za punjenje, koja nakon uklanjanja klipa može uključiti klipove DD. C - matrica sa okruglom rupom. B - šuplji klip. thumb|400px|Slika 3. Valjci sa stolom za valjanje limova.
* Slika 1. Mešalica sa otvorenim poklopcem u bočnom položaju prilikom istovara. Lopatice na 2 osovine, vidljive iznutra, rotiraju u suprotnom smeru od jednog pogona kroz zupčanike. Osušeni piroksilin se sipa u mikser, po dizajnu sličnoj mešalici hleba (slika 1); nakon rastvaranja nitroglicerina u acetonu, rastvor se dodaje u piroksilin, a zatim posebno u vazelin, doveden u tečno stanje zagrevanjem. Zatvaranje mešalice hermetičkim poklopcem i okretanje osovine sa lopaticama, mešanje i mlevenje se vrše dok se smeša ne pretvori u homogenu plastičnu masu (u roku od 2-3 sata); ova operacija se zove geliranje. Želatinizovana masa se zatim prebacuje u presu (vertikalna ili horizontalna), u čije se dno ubacuje matrica C sa rupama odgovarajuće veličine (sl. 2); davanjem udarca klipu B kroz ove rupe, masa se istiskuje u obliku neprekidnih žica, koje se namotaju na rotirajuće kalemove ili bubnjeve. * Slika 2. Pritisnite (horizontalno sečenje). A - komora za punjenje, koja nakon uklanjanja klipa može uključiti klipove DD. C - matrica sa okruglom rupom. B - šuplji klip. * Slika 3. Valjci sa stolom za valjanje limova.