Битка код језера Ход () вођена је између Краљевине Мађарске и Кумана у септембру или октобру 1282. године. Мађарски краљ Ладислав IV успешно је одбио освајаче. Тачна локација битке није позната, али је вероватно била у близини Ходмезевашархеља, на месту које више не постоји и које се због свог полумесеца назива језеро Ход.
Историја По мајчиној страни, краљ Ладислав IV је пореклом Куман, који је управо из тог разлога познат под именом „Ласло Куманац“, редовно је фаворизовао Кумане и пресуђивао је углавном у њихову корист у контроверзним случајевима. На ово нису благонаклоно гледали ни племићи ни црква у тадашњој мађарској. Папа Никола III је такође обратио пажњу на Кумане, који су били пагани, који је 1279. године послао фермског бискупа Филопа у Мађарску да реши „кунско питање“, односно трајно пресељење, крштење и превођење Кумана у хришћански живот. Краљ није био вољан да се придржава писаних правила како би се то питање решило, а већина Кумана није хтела да прихвати такозване кумаанске законе, па је папски посланик екскомуницирао краља који му се супротставио. Решавање ситуације је отежавало и то што се краљ у борбама са господарима провинција (олигарсима) највише могао ослонити на Кумане. Међутим, знао је да ако екскомуникација не буде опозвана, онда ће се црква, барони и племићи окренути против њега. Разочаран у краља, део Кумана се коначно побунио и почео да пљачка пределе око река Тисе и Мориша.
Због непосредне опасности од монголске инвазије, први Кумани су се населили на проторе мађараске краљевине, након што је мађарски краљ Бела IV понудио уточиште кану Котену (Кетењу) и његовом народу 1239. године. Краљева одлука изазвала је социјалне, економске и политичке тензије, а насељавање масе номадских Кумана у равничарске области дуж реке Тисе изазвало је многе сукобе између њих и мештана. Када су Монголи стигли до границе и напали Мађарску у пролеће 1241. године, неколико Мађара је оптужило Кетења и њихове Кумане за сарадњу са непријатељем. Кумани су напустили Мађарску усред пљачке, након што је бесна руља масакрирала Кетења и његову пратњу у Пешти. Њиховим одласком Бела је изгубио своје највредније савезнике и Монголи су лако поразили његову краљевску војску у бици код Мохија 11. априла 1241. године. Након повлачења Монгола следеће године, Бела је позвао Кумане да се врате и населе у опустошене равнице између река Дунава и Тисе, у замену за војну службу. Чак је уговорио веридбу свог прворођеног сина Стефана, који је крунисан за краља-млађег 1246. године, са Елизабетом, ћерком куманског главара.
Питање друштвене интеграције Кумана било је маргинализовано у наредним деценијама. Њихова војна вредност постала је значајан део у мађарској краљевској војсци, што је такође допринело формирању структуре лаке коњице. Кумани су учествовали у војним походима и ван границе краљевства, примери су учешћа у борбама против Војводства Аустрије и Краљевине Чешке. У грађанском рату између краља Беле IV и његовог сина Стефана, обе стране су покушале да добију подршку Кумана. Током овог сукоба, 1264. године, Бела је послао куманске трупе да се боре против свог сина Стефана, упркос томе што су Кумани званично припадали властелинству потоњег, који је преузео титулу „Доминус Куманорум“. Након Стефанове победе у грађанском рату, значајан број Кумана је намеравао да напусти Мађарску пљачкајући насеља, међутим, они су били војно важни за краљевску власт. Око априла 1266. Стефан их је успешно убедио да остану у Мађарској, када је против њих покренуо казнену експедицију.
Након смрти Стефана V, 1272. године, 10-годишњи Ладислав IV (касније познат и као Ладислав Куманац) попео се на мађарки престо под регентством своје мајке Елизабете Куманске, али су у ствари, баронске странке управљале краљевством. Мађарска је запала у феудалну анархију, када су се разне групе бориле за врховну власт. Између 1277. и 1279. године Ладислав, који је проглашен пунолетним, привремено је успео да среди стање у унутрашњој и спољној политици. Папа Никола III послао је Филипа III, бискупа од Ферма, у Мађарску да му помогне да поврати краљевску власт почетком 1279. Међутим, долазак папског легата имао је укупан негативан утицај на унутрашњу политичку стабилност. Бискуп је љутито осетио да је већина Кумана задржала своју паганску религију и обичаје последњих деценија у оквиру хришћанског царства. Филип је извукао свечано обећање од куманских поглавица да ће одустати од својих паганских обичаја и убедио је угарског монарха да се закуне да ће обезбедити испуњење обећања куманских поглавица. Током скупштине у Тетењу у лето 1279. донети су такозвани Кумански закони, који су прописивали друштвену и културну асимилацију Кумана. Они, међутим, нису поштовали законе, а Ладислав ИВ, који је и сам био полукуманског порекла, није успео да их присили. Као резултат тога, Филип је екскомуницирао монарха и убрзо након тога ставио Мађарску под интердикт. После међусобног затварања и политичких борби, Ладислав IV је у пролеће 1280. положио нову заклетву да ће спроводити куманске законе. Као одговор, многи Кумани су одлучили да напусте просторе краљевства уместо да се повинују захтевима легата. То је суштински угрозило ефикасност мађарске војне способности. Краљ је прогонио одлазеће Кумане до Саланкемена (сада Стари Сланкамен у Србији), али их није могао спречити да пређу границу. Према краљевом писму о донацији Томи Талпасу 1288. године, угарска војска је прешла Јужне Карпате да би вратила „тајно пребегле Кумане са татарских граница“. Након тога је уследила инвазија Кумана на Мађарску.
Датум и локација Историографија пре 19. века тврдила је да се битка одиграла на језеру Ход које је некада постојало, у близини данашњег Ходмезевашархеља. Историографија из касног 19. века, Карољ Сабо и Ђула Паулер, сматрала је да се упад Кумана и битка код Ходског језера десила почетком августа 1280. године, на основу краљевске повеље, садржи да је извесном ратнику замка Денису додељено племство због свог учешћа, што се касније показало као фалсификат. Историчари Иштван Ђарфаш и Карољ Сабо сматрали су да је место битке било насеље [locus] звано Ход уместо језера [lacus]. Ђула Паулер је место битке поставио на поље звано Ход код Макоа. Према Паулеровој реконструкцији, Кумани су се побунили против Ладислава IV, када је монарх положио другу заклетву да ће спроводити куманске законе након ослобођења из заточеништва. Пљачкали су област између река Тисе и Мароша (Мориш), све док их Ладислав IV није поразио у бици код Ходског језера августа 1280. Након тога, краљ је кренуо у Секешфехервар и окупио војску у јесен 1280. да убеди одлазеће Кумане да остану у Мађарској.
У својој студији објављеној 1901, историчар Јанош Карачоњи је ставио датум битке на крај априла или почетак маја 1282. године. Он је тврдио да се дипломе које је Паулер раније изнео као аргумент, само односе на домаћу побуну Кумана која се догодила у јесен 1280, док друге повеље сугеришу да се битка код језера Ход хронолошки одиграла након опсаде замка Шаланц (данас Слањец, Словачка) и пораза Финта Абе, побуњеног великаша, који се догодио 1281. Поред тога, Карачоњи је доказао да је поменута повеља (наводно издата 21. августа 1280.) о оплемењивању Дениса (предак породице Мокцај) неаутентична. Историчар је нагласио да се у Илустрованој хроници помиње окршај из 1282. године, док се Ладислав Мишколц, један од учесника битке, помиње као жива особа 1281. Те године краљ је покренуо поход против Финта Абе, који је покривао читаву годину. Поред тога, у краљевској повељи из 1283. године Ладиславове победе су наведене следећим хронолошким редом: битка на Марчфелду (1278.), опсада Слањеца (1281.) и битка код језера Ход, док је у другој краљевској повељи из следеће године наведено да се битка одиграла пре опсаде замка Бернштајн (Боростијанко), која се догодила 1284. године. У другој студији (1907), Карачоњи је цитирао други документ, који доказује да је Деметрије Росд, који је такође пао у бици, још увек био жив у првим месецима 1282. године. Укратко, Карачоњи је тврдио да се побуна Кумана догодила у јесен 1280. године када су намеравали су да напусте територију краљевине, а Ладислав IV није успео да победи Кумане и да их спречи у томе. Годину и по дана касније, у пролеће 1282. године, Кумани предвођени Олдамиром (такође Олдомерус или Олдамур) упали су у краљевство, али је монарх одбио њихов напад код језера Ход.
Локални историчар Карољ Цимер, иако је прихватио датум 1282, одбио је као идентификацију места битке подручје Ходмезевашархеља, тврдећи да је та два локалитета први пут повезао у 18. веку локални калвинистички пастор и научник Бењамин Сони. Ова традиција је укорењена локално у Ходмезевашархељу, а затим је интегрисана и у националну историографију током 19. века. Цимер је тврдио да се битка одиграла у близини села Ход у округу Арад, касније названог Темешсечени (данашњи Сечеањ у округу Тимиш, Румунија), тврдећи да се село и околина леже дуж уобичајеног војног марша Кумана. Цимерова теорија није прихваћена у каснијој историографији, док је област Ходмезевашархеља једногласно прихваћена.
Упркос Карачонијевим новим истраживањима почетком 20. века, каснији научници су били подељени око питања када се битка одиграла. Балинт Хоман је ставио датум на 1280, прихватајући аргумент Ђуле Паулера, у међуратном периоду, поред првог тома серијала о академској историји из 1960-их (Историја Мађарске 1.: Историја Мађарске од праисторије до 1526.) током комунистичког режима. Историчар Ђула Кристо сматра да се битка одиграла у лето 1280. (иако је поменуо другу теорију),[ док је његов чест научни противник Ђерђ Ђерфи испричао догађај под 1282. годином. Ласло Блазовић је у својој студији из 1977. године оспорио Карачонијеве аргументе у вези са датумом 1282. Он је тврдио да је упитна аутентичност све три повеље, које сугеришу да се битка одиграла те године, док постоје и други документи у којима су војни догађаји 1280-те се помињу другачијим редоследом. Блажовић је такође довео у питање веродостојност списка жртава битке коју је дао савременик Шимона из Кезе у Летопису Хуна и Мађара, јер хроничар вероватно „није могао да направи разлику између ратника који су пали у борби и оних који су се опоравили од тешке повреде“ . Према Блазовичевом тумачењу, у лето 1280. дошло је до само једног окршаја између монарха и Кумана. Као одговор на усвајање куманских закона, они су се побунили против краљевске власти и опустошили подручје између река Тисе, Мориш и Кереш (на пример, упали су у опатију Егреш, каптол Хајсентлоринц и замак Совенивар). Ладислав IV] је окупио своју војску коју су чинили племићи из североисточне дела краљевства и Трансилваније и кренуо од Варада (данас Орадеа, Румунија) до места где их је потукао, код језера Ход, крајем октобра или почетком новембра 1280. године.