Етничко чишћење у рату у Босни и Херцеговини који је трајао од 1992. до 1995. резултирало је великим бројем протераних цивила.

Почевши од 1991, расељено је око 2,7 милиона људи до средине 1992. године, од чега је преко 700.000 тражило азил у другим европским земљама, чинећи то највећим егзодусом у Европи од Другог светског рата. Процењује се да је између 1,0 и 1,3 милиона људи било расељено у овим кампањама етничког чишћења, а десетине хиљада је убијено.

Методе које су коришћене током кампања етничког чишћења у Босни и Херцеговини укључују "убиство цивила, силовање, мучење, уништавање цивилне, јавне и културне имовине, пљачку и разарање, као и присилно премјештање цивилних популација". Хашки Трибунал касније је осудио неколико званичника због прогона из политичких, расних и верских разлога; присилног премештаја и депортације што чини злочин против човечности.

Кампање и методе Велики број Бошњака и Хрвата протерала је Војска Републике Српске и друге паравојне формације. Хрватске снаге такође су протеривали Бошњаке и Србе. Бошњачке снаге су криве због тешких кршења Женевских конвенција, али нису учествовали у систематском протеривању других етничких скупина. По извештају Савета безбедности Уједињених нација не постоји чињенична основа за релативизирање и изједначавање зараћених страна.

Српске снаге Између 700.000 и 1.000.000 Бошњака протерано је из својих домова са територија који су били под контролом српских снага. Други извор процењује да је барем 750.000 Бошњака и мањи број Хрвата протеран са ових подручја. Додатно, око 30.000 Рома је такође било присиљено да се исели.

Уведене су бројне дискриминаторне мјере против Бошњака на територији под контролом Војске Републике Српске. У граду Приједору, почевши од 30. априла 1992, многи су отпуштени су са послова и забрањен им је улазак у зграду Суда. Бошњачки интелектуалци и други су депортовани у логор Омарска.Prosecutor v. Karadžić – Judgement, 24 March 2016, pp. 651–652

У Бања Луци, Бошњаци и Хрвати избачени су из својих домова, а расељени Срби који долазе преузели су њихове смјештаје. Они који су напуштали Бања Луку морали су потписати документе о напуштању своје имовине без надокнаде. Слична присилна премјештања догодила су се у Фочи, Власеници, Брчком, Шамцу и другим градовима.

Српске паравојне снаге су издвојиле Бошњаке и користиле насиље против њих. У масакрима у Вишеграду 1992. године, стотине Бошњака били су убијени и бачени у ријеку или закључане у кућама и спаљени живе; бошњачке жене су силоване. Отприлике 70% свих протеривања догодило се између априла и августа 1992. године. Након заузимања Сребренице 11. јула 1995. 7.475 Бошњака је убијено а до 13. јула око 23.000 људи одвежено је аутобусима на територију под контролом АРБиХ.

Хрватске снаге Почетком 1992, док су снаге ВРС-а напредовале према Оџаку и Босанској Посавини, хрватске снаге су протерале српске цивиле који су живели на том подручју и превезли их у Хрватску. Такође су протерали Србе из Херцеговине и запалили њихове куће у мају 1992. године. Власти босанских Хрвата су 1993. користиле етничко чишћење у Мостар, где су Бошњаци били смештени у логоре које су водили Хрвати. Хрватске снаге исељавале су Бошњаке из западног дијела Мостара и других градова и села, укључујући Столац и Чапљину. Како би преузео власт у заједницама у средњој Босни и западној Херцеговини, Мате Бобан наредио је Хрватском вијећу обране (ХВО) да почне с прогоном Бошњака који живе на овим просторима. Хрватске снаге су користиле "гранатирање, деложацију, насиље, силовање, пљачку и изнуду" да протерају или убију бошњачко становништво, од којих су неки били заточени у логорима Хелиодром и Дретељ. Покољи у Ахмићима и Ступном Долу имали су за циљ уклањање Бошњака са ових простора.

Хрватски војници дигли су у ваздух бошњачке фирме и радње у неким градовима. Ухапсили су хиљаде бошњачких цивила и покушали да их протерају из Херцеговине депортујући их у треће земље.

Бошњачке снаге Према "Завршном извештају" Савета безбедности УН (1994), Бошњаци су се криви за "тешка кршења Женевских конвенција и друга кршења међународног хуманитарног права", али нису учествовали у "систематском етничком чишћењу".ANNEX IV: Policy of Ethnic Cleansing - Part Two: Ethnic Cleansing in BiH - I: Introduction, 27 May 1994, pp. 36–37 Босанскохерцеговачки тужиоци оптужили су бивше припаднике Армије БиХ за злочине против човечности над Србима, с циљем њиховог протеривања из Коњица и околних села у мају 1992. Током опсаде Горажда 1993. године, бошњачке снаге су неке Србе протерале из града, а друге ставиле под кућни притвор. Слични инциденти догодили су се у марту 1993. када су бошњачке власти покренуле кампању протеривања Хрвата из Коњица. Из Бугојна је 1993. и 1994. Армија Републике Босне и Херцеговине протерала хиљаде хрватских цивила. Током опсаде Сарајева, вођа бошњачке паравојне формације Мушан Топаловић и његове снаге отимале су и убијале углавном Србе који су живјели у и око сарајевског предграђа Бистрик прије него што је војна полиција АРБиХ убила Топаловића у октобру 1993. Након рата, Хрвати су добровољно напустили Вареш, бојећи се бошњачке одмазде. Одлазак Хрвата из Сарајева, Тузле и Зенице имао је различите мотиве, који нису увијек били директна посљедица притисака Бошњака.

Судске пресуде Међу осуђенима за учешће у кампањама етничког чишћења у Босни и Херцеговини су политичари, војници и званичници босанских Срба, Момчило Крајишник, Радослав Брђанин, Стојан Жупљанин, Мићо Станишић, Биљана Плавшић, Горан Јелисић, Мирослав Дероњић, Зоран Жигић, Благоје Симић, Јовица Станишић, Франко Симатовић, Радован Караџић и Ратко Младић.

У пресуди Караџићу, Хашки трибунал утврдио је да је постојао удружени злочиначки подухват који је имао за циљ присилно пресељење несрба из великих делова Босне, а да је постојао од октобра 1991. године:

У пресуди лидеру босанских Хрвата Дарију Кордићу, Хашки трибунал утврдио је да је постојао план да се Бошњаци уклоне са територије на коју су Хрвати полагали право:

Референце

Референце Књиге

Научни часописи

Други извори

Категорија:Покољи у Рату у Босни и Херцеговини