Ovo je spisak incidenata kanibalizma, ili antropofagije, kao konzumacije ljudskog mesa ili unutrašnjih organa od strane drugih ljudi. Izvještaji o ljudskom kanibalizmu datiraju unazad do praistorijskih vremena, a neki antropolozi sugerišu da je kanibalizam bio uobičajen u ljudskim društvima već u Paleolitiku. Istorijski, brojne plemenske organizacije su se bavile kanibalizmom, iako se smatra da ga vrlo malo njih i danas praktikuje.

Praistorija U pećini Moula-Guercy u Francuskoj pronađene su kosti šest neandertalaca stare oko 100 000 godina, slomljene od strane drugih neandertalaca tako da se iz njih mogu izvaditi srž i mozak. Slični ostaci pronađeni su u pećini Sidron u Španiji. Postoje hipoteze koje povezuju kanibalizam sa izumiranjem neandertalaca. Kuru bolest, koja se prenosi putem kanibalizma, moguć je razlog nestanka ove podvrste. Ostaci kostiju u Engleskoj pokazuju da se kanibalizam praktikovao na ovoj teritoriji pre oko 15 000 godina.

Istorija do prvog veka p. n. e. Falaris je bio vladar grada Agriđenta na Siciliji od 570. do 554. p. n. e. Smatra se da je konzumirao odojčad. Tokom Peloponeskog rata (5. vek p. n .e), Atinjani su doveli korintsku koloniju Potideju u stanje prinudnog kanibalizma, prema atinskom istoričaru Tukididu. Tokom Prvog mitridatskog rata (1. vek p. n. e), Atinjani su bili primorani na kanibalizam ne bi li svi umrli od gladi. Ovo potvrđuje pisani izvor Apijana iz Aleksandrije, ali i moderni arheološki nalazi. Grčki pisac Strabon tvrdio je da su neki Skiti i Sarmati kanibali, dok su drugi vegetarijanci.

Prvi milenijum Žena po imenu Marija od Betezube je tokom opsade Jerusalima 70. godine navodno pojela svog novorođenog sina ne bi li preživela. Jeronim Stridonski tvrdio je da su Atakoti (narod koji je živeo u Britaniji) kanibali i da smatraju ljudsku zadnjicu i grudi poslasticom. Godine 409, Vizigoti su pod komandom Alariha I preuzeli kontrolu nad Rimom ubeđujući Rimljane da postave Priska Atala kao uzurpatora umesto legitimnog cara Honorija. Da bi povratio kontrolu, Honorije je blokirao gradske luke, što je dovelo do gladi u kojoj su „neke osobe bile osumnjičene da su jele ljudsko meso“, kako piše istoričar Sozomen. Ljut što je izgubio grad, Alarih je ponovo opsedao Rim, konačno ga osvojio i opljačkao. Prema Jeronimu Stridonskom, opsada je dovela do još jedne okrutne gladi, u kojoj su „izgladneli ljudi pribegavali odvratnoj hrani i kidali jedan drugom ud po ud da bi imali meso da jedu. Čak ni majka nije poštedela bebu sa svoje dojke“. Prokopije iz Cezareje slično piše da su „Rimljani... uništeni glađu i drugim patnjama... kušali jedni druge.“ Drugi istoričar tog doba, Pavle Orozije, „naslikao je sasvim drugačiju sliku, izveštavajući da je pljačka dovela do malog gubitka života, ako ga uopšte ima“, i ne pominjući ikakav kanibalizam. Nejasno je koji izvor je bliži istini, ali arheološki dokazi pokazuju da je nekoliko zgrada uništeno, što ukazuje na relativno blagu štetu. S druge strane, stanovništvo grada se smanjilo sa 800 000 stanovnika pre opsade na manje od 400 000 devet godina kasnije. Car Vu od Lianga je u južnoj Kini dozvolio da ratni zatvorenici menjaju hranu. Držani su u kavezima i vađeni kad bi bilo potrebe za mesom. Par godina kasnije, general Hou Jing je ubijen i delovi njegovog tela su navodno usoljeni raspoređeni po regijama koje su zbog njega najviše propatile. Konzumiran je u vidu čorbe. Krajem dinastije Suej, bogataš Čžuge Ang je na svojoj gozbi stotinama gostiju poslužio braću blizance skuvane sa svinjama i ovcama. Zbog ovog i sličnih događaja, Čženg Ji je rekao da „se bogati nadmeću u bogatsvu, sportu koji podrazumeva nadmetanje u kanibalizmu“ ne bi li oduševili goste egzotičnom hranom. Posle Bitke na Uhudu, Hind bint Utba je pojela (ili bar pokušala pojesti) jetru Hamze ibn Abdul-Mutaliba, strica proroka Muhameda. Jetra se tad smatrala „sedištem života“. Iako se tad borila protiv njegovog širenja, Hind je nekoliko godina kasnije prešla u islam. Tokom Opsade Suijanga 757. godine, branitelji grada su pojeli do 30 000 civila.

Od jedanaestog do petnaestog veka Neposredno posle Progona Severa, ljudi su bili prinuđeni da se prepuste kanibalizmu ne bi li preživeli. Krstaši su verovatno praktikovali kanibalizam tokom opsada Marata i Antiohije. Tibetanski budisti su ritualno konzumirali meso umrlih ljudi za koje se verovalo da su sedam puta rađani kao Bramani. Verovalo se da će im ovo pomoći na putu ka otkrovenju. Valdenzi su optuživani za kanibalizam u izveštajima inkvizitora. Nekoliko evropskih hroničara, poput Matveja Parisa, prijavilo je da su se Mongoli bavili kanibalizmom. Đovani Plano Karpini je izjavio da su to uradili samo iz nužde, ali Simon od Sen Kentena je verovao da su Mongoli motivisani zadovoljstvom i željom da unesu strah svojim neprijateljima. Kineski pisac koji je živeo tokom mongolske dinastije Juan takođe se žalio na njihov kanibalizam, kritikujući da mongolski vojnici nisu oklevali da žrtvuju civile za svoje kulinarsko zadovoljstvo: „Mala deca su bila najcenjenija; žene su bile sledeće, a muškarci ponajmanje." Takođe je kritikovao njihovu okrutnost, navodeći da su žrtve pečene žive (na gvozdenim rešetkama) ili žive kuvane (tako što su ih stavljali „u duplu vreću... koja je stavljena u veliki lonac“). Song Ši (Istorija Songa) napisan tokom dinastije, kao i kasnije hronike pisane o njoj, beleži da su deca i slabi ubijani i pojedeni tokom ratnih pohoda u to vreme. Velika glad (1315–1317) obeležena je ekstremnim nivoima kanibalizma. Plemena Akokisa i Atakapa na teritoriji današnjeg Teksasa su praktikovala kanibalizam. Karibi su ritualno praktikovali kanibalizam. Pleme Pakaanova je praktikovalo endokanibalizam, specifično konzumiranje leševa. Tokom suše 1200. i 1201. godine, kanibalizam je bio praktikovan u regiji oko Nila. Asteci su praktikovali kanibalizam, ali učestalost i kontekst ovoga nije siguran. Narod Korovai (Kolufo) je tvrdio da još uvek praktikuje kanibalizam ne bi li privukao turiste. Arheolozi su našli dokaze da je kanibalizam bio prisutan oko 1150. na teritoriji današnjeg Novog Kolorada. Đovani do Aleramiči, markiz Monferata, umro je 1305. godine. Njegov lični lekar je optužen da ga je otrovao, te je izboden na smrt od strane Aleramičijevih vazala. Oni su potom, pema hroničaru Guljelmu Venturi, jeli njegovo meso. U Ferari je 1385. izbila pobuna zbog oporezivanja. Markiz je pobunjenom narodu predao čoveka zaduženog za poresku politiku, Tomasa da Tortonu. Njegovo srce i jetra su izvađeni i pojedeni, dok su pojedini delovi njegovog tela okačeni u luci kao upozorenje. Pred kraj Stogodišnjeg rata (1438), prijavljeno je da je žena u Abevilu ubila, raskomadala njegove sinove i sačuvala njihove leševe u soli pripremajući se za predstojeću glad. Istoričar Pjero Kamporezi (1988) govori o nasilnim aristokratskim svađama u ranoj modernoj Italiji. U jednom slučaju žrtvi je srce izvađeno iz tela i zagrizeno. U drugom slučaju, muškarac je mučen i ubijen pre nego što mu je izvađena utroba. Nakon što su mu izgrizli creva, njegovi napadači su ga nastavili da „seku na male komade da bi uklonili salo, jer je bio mlad, verovatno dvadeset osam godina, visok i vitak. Po Kamporesijevom mišljenju, naglasak na mladosti i stasu žrtve odaje nameru da se ova mast proda „farmakolozima-lekarima“ koji bi smatrali da je „korisna za sve nervne bolesti“. S obzirom na dokaze o trgovini kanibalističkom medicinom, zaključak je vrlo uverljiv.

Šesnaesti vek Grupa militanata Kizilbaša pojela je leševe svojih neprijatelja nakon što je zauzela tvrđavu u istočnom Iranu. Alvar Nunjes Kabesa de Vaka (Álvar Núñez Cabeza de Vaca) zajedno sa drugim španskim konkvistadorima počinio je kanibalizam nakon brodoloma. Dana 21. jula 1514, zarobljeni vođa mađarskih pobunjenika Đerđ Doža osuđen je da sedi na zagrejanom gvozdenom prestolu i primoran da nosi krunu i skiptar od zagrejanog gvožđa (rugajući se njegovoj ambiciji da bude kralj). Dok je on stradao, do ovog prestola je dovedena povorka od devet prethodno izgladnelih saboraca. Zatim su dželati izvadili klešta iz vatre i zasekli ih u Dožinu kožu. Nakon što su mu pocepali meso, preostalim pobunjenicima je naređeno da ugrizu mesta gde su bila ubačena vrela klešta i da progutaju meso. Trojica ili četvorica koji su odbili jednostavno su isečeni, što je navelo ostale da se povinuju. Na kraju je Doža umro od muke, dok su pobunjenici koji su poslušali pušteni na slobodu. Dva Francuza po imenu Pjer Burgo i Mišel Verden pogubljeni su 1521. zbog ubistva i likantropije nakon što su priznali da su ubili i pojeli šestoro dece dok su se pretvarali u vukove nakon što su sklopili pakt sa klanom veštica. Od 16. veka, neobičan oblik medicinskog kanibalizma postao je rasprostranjen u nekoliko evropskih zemalja, za koji su hiljade egipatskih mumija mlevene i prodavane kao lek. Praksa se razvila u široko rasprostranjen posao gde je visoka potražnja dovela do falsifikovanja mumija korišćenjem evropskih leševa sa vešala. Smatralo se da prah napravljen od mumija zaustavlja unutrašnje krvarenje i da ima druga lekovita svojstva. Ova praksa je cvetala sve do ranog 18. veka, a nekoliko slučajeva je još uvek bilo ponuđeno u medicinskim katalozima početkom 20. veka. Francuski doseljenici iz mesta Šarlfor-Santa Elena (Južna Karolina) su pribegli kanibalizmu 1563. dok su bežali nazad u Evropu. Takozvani "Vukodlak iz Dola", Žil Garnije (Gilles Garnier), pogubljen je 1572. jer je zadavio četvoro dece i pojeo njihovo meso. Peter Štump (Stumpp), zvani "Vukodlak iz Bedburga", pogubljen je u oktobru 1589. nakon optužbi za kanibalizam i druge zločine. Tokom 25 godina, Stump je navodno bio „nezasita krvopija“ jer je jeo meso koza, jagnjadi i ovaca, kao i muškaraca, žena i dece. Uz pretnje mučenjem, priznao je da je ubio i pojeo 14 dece i 2 trudnice, čije je fetuse iščupao iz utrobe i „jeo im srca dahtala i vrela“. Jedno od 14 dece bio je njegov rođeni sin, čiji je mozak navodno progutao. Neidentifikovani muškarac (možda Nikola Damon) spaljen je na lomači 1598. godine zbog ubistava 50 dece u francuskom gradu Šalon an Šampanj nakon što su njihovi ostaci pronađeni u njegovoj kući, uključujući nekoliko delimično pojedenih komada ljudskog mesa. Priznao je da je oteo, ubio i pojeo svoje žrtve tokom psihotičnih epizoda, ali je negirao optužbe vlasti da je to učinio dok se pretvarao u vukodlaka. Dela Mišela de Montenja i Žana de Lerija navode da je kanibalizam praktikovan od strane Tupinamba plemena. Francuski katolici jeli su džigericu i srca hugenota tokom masakra na dan Svetog Vartolomeja 1572. Nakon masakra, govorilo se da su leševi protestantskih žrtava iskasapljeni i prodavani na pijaci. Žan de Leri je hrišćanskom kanibalizmu kod kuće pripisao goru moralnu degradaciju, jer su bar ljudi Tupinamba jeli svoje neprijatelje, dok su u Francuskoj članovi porodice i susedi proždirali jedni druge zbog verskih razlika. Dok su bili u Langdoku, razbesneli protestanti uništili su balzamovano telo katoličkog sveca iz 11. veka Svetog Fulkrana u katedrali u Lodevu i pojeli njegove ostatke na večeri kao lažnu evharistiju.

Sedamnaesti vek Francuski mladić po imenu Žan Grenije (Jean Grenier) tvrdio je 1603. da je bio vukodlak i da je ubio i pojeo 50 dece koja su nedavno nestala iz grada Sen Sever. Osuđen je za likantropiju i zbog mladosti osuđen na doživotnu robiju. U kolonijalnom Džejmstaunu kolonisti su pribegli kanibalizmu tokom perioda od 1609. do 1610. poznatog kao Vreme gladovanja. Nakon što su se zalihe hrane smanjile, neki kolonisti su počeli da kopaju leševe u potrazi za hranom. Tokom ovog perioda, jedan muškarac je mučen dok nije priznao da je ubio, posolio i pojeo svoju trudnu ženu; za kaznu je živ spaljen. Poljske trupe stacionirane u moskovskom Kremlju pribegle su kanibalizmu 1612, nakon duže opsade. Partija kozaka pod komandom Vasilija Pojarkova pojela je leševe sibirskih starosedelaca koje su prethodno ubili.