Митрополит Јосиф (рођ. Иван Семјонович Петрових; 15. [27.] децембар 1872, Устјужна, Новгородска губернија - 20. новембар 1937, тракт Лисја Балка, Јужно-Казахстанска област) - епископ Руске православне цркве; од августа 1926. митрополит лењинградски (именован за заменика патријаршијског митрополита Сергија (Страгородског)). Због неприхватања декларације о потпуној лојалности властима из 1927. и његовог премештања у одеску катедру, он постаје вођа „јозефизма“; духовни писац. Магистар теологије (1903).
Прослављен као светитељ Руске православне заграничне цркве као свештеномученик Јосиф Петроградски.
Детињство и образовање Потицао је из породице трговца у жупанијском граду Устјужна - Семјона Кириловича Петрова, који је поседовао пекару. Евдокиа Ивановна, рођена Ганковскаја, била је ангажована у домаћинству и подизању деце. Кућа се налазила у Казанској улици (сада Валентина Терешкова).. Иван Петрових, рођен 15. децембра 1872. године, био је 4. дете од укупно 9 деце. Крштен је 17. децембра исте године, као и сва његова браћа и сестре, у парохијској цркви Вазнесења Господњег на Вспољу.
По препоруци свештеника Вазнесенске цркве, Иван је примљен у Устјужну богословску школу, коју је сјајно завршио 1889. године и уписао Новгородску богословију, која се налазила у Новгородском Антонијевом манастиру. Године 1895. Иван Петров је, као најбољи ђак Новгородске богословије, послат да се о државном трошку учи на Московској богословској академији. За време празника Иван је радио по манастирима и црквама, пребирајући и доводећи у ред разне црквене документе. У лето се трудио и да ходочасти по светим местима Русије. Успешно је обавио задатак Царске академије наука, записавши северни национални укор према развијеном програму. Дана 4. децембра 1896. године, у присуству препуног скупа наставника и ученика, Иван Петрових је одржао опроштајни говор на сахрани преминулог професора А.П. Смирнова, што је био његов први јавни говор.
На Московској богословској академији био је и један од најбољих студената; само у општој црквеној историји, историји Руске Цркве и историји философије, добио је ознаку „веома добар“. Све остале оцене су биле одличне. Савету Академије додељена је диплома кандидата теологије за есеј о историји јеврејског народа Јосифа Флавија. 11. јула 1899. одобрио му је митрополит московско-коломенски Владимир (Богојавленски) „право да предаје у Богословији и да приликом тражења магистарског степена не полаже нови усмени испит“. У јуну 1899. посетио је Свету земљу. Своје утиске о обиласку земаљског живота и подвизима Спаситеља Иван је записао у есејима, који су касније објављени у часопису „Емоционално читање“. Још док је студирао на Академији почео је да води духовни дневник, у који је уносио своја духовна запажања и искуства.
Учење и монаштво Да би након дипломирања на Московској богословској академији наставио научне студије, остављен му је као професорска стипендија „да се припреми за замену упражњених наставних одељења“. У октобру 1899. Савет Московске Духовне Академије је одобрио програм студија који су они прогласили за проучавање последњег периода библијске историје и намеру да се есеј кандидата преради у магистарски. Годину дана касније, извештај о стипендирању Ивана Петровиха високо је оценио ректор МТА, епископ Арсеније (Стадницки), који је предложио да се Иван Петрових изабере на место наставника библијске историје. Иван Петров је 4. септембра 1900. године на састанку Савета МТА одржао два огледна предавања на теме: „Рим и Јерусалим (о карактеристикама и историји периода римске владавине)“ и „Самуило и Савле у год. њихови међусобни односи“. Последње предавање објављено је у Богословском гласнику Московске богословске академије у децембру 1900. године. лектире изабран је у звање поправног доцента на МТА на Катедри за библијску историју. На истој катедри, ректор МТА, епископ Арсеније, прочитао је курс предавања о почетном периоду библијске историје од патријараха до првих краљева, а Иван Петров – о наредном периоду.
У ово време он доноси коначну одлуку о монашком постригу, о чему размишља од детињства. Дана 26. августа 1901. године, у Гетсиманском скиту у Тројице-Сергијевој лаври, Иван је пострижен од епископа волоколамског Арсенија (Стадницког) у монаштво са именом Јосиф у част старозаветног патријарха Јосифа. 30. септембра 1901. године у Тројичком саборном храму Тројице-Сергијеве лавре монах Јосиф је рукоположен у чин јерођакона, а 14. октобра у Покровској цркви Московске богословске академије посвећен је у чин јеромонаха. За ревносно служење у Покровској академској цркви, неколико месеци после хиротоније, јеромонах Јосиф, на захтев ректора МДА, епископа Арсенија, одликован је куисом.
19. јуна 1903. године указом Светог синода јеромонах Јосиф Петров је потврђен за магистра богословије. У децембру исте године именован је за ванредног професора на Катедри за библијску историју и инспектора Московске богословске академије. 18. јануара 1904. године уздигнут је у чин архимандрита.
Од јануара 1905. године у часопису Душоносно читање почели су да се штампају изводи из дневника архимандрита Јосифа, наводећи само иницијале аутора. По благослову епископа Арсенија (Стадницког) дневник је почео да излази и у штампарији Тројице-Сергијеве лавре, такође без навођења пуног имена аутора. Као специјалиста за библијске теме, написао је неколико чланака за Православну теолошку енциклопедију у то време, као и детаљне коментаре и чланке са објашњењима у Библији објашњења о књигама Јудита, Јестира и Макабејске књиге.
Јаблочински манастир „Привремена правила” која је Синод издао 21. фебруара 1906. као додатак Повељи дала су Московској богословској академији широку аутономију, али их архимандрит Јосиф није прихватио, јер су, по његовом мишљењу, стварала немогућу позицију за монаштво у богословској школи. У то време архимандрит Јосиф је одлучио да напусти Академију, о чему сведочи извештај епископа Холмског Евлогија (Георгијевског) од 2. фебруара 1906. године. Епископ Евлогије је обавестио Свети Синод о потреби да се, с обзиром на екстремно интензивирање католичке пропаганде, организује центар православног мисионарства у једином мушком Јаблочинском манастиру у епархији са хитним захтевом да се на чело постави богословски образован пастир. манастира. Као такав, епископ Евлогије је поднео молбу за именовање архимандрита Јосифа (Петрових), у складу са његовом израженом жељом да се посвети мисионарском раду. Указом Светог синода од 30. јуна 1906. године, архимандрит Јосиф је постављен на место настојатеља Јаблочинског Онуфријевског манастира у Белском округу Седлечке губерније Краљевине Пољске, уз разрешење духовно-просветне службе.
Почетком августа исте године архимандрит Јосиф је стигао на своје ново одредиште. То је била удаљена западна периферија, где је малобројно православно становништво било у непријатељском окружењу католика и стално је доживљавало јак притисак и узнемиравање од њих. Архимандрит Јосиф је затекао манастир у јадном стању: „Неочекивано сам био принуђен да се осудим на живот у сиромашном, неуређеном, запуштеном, провинцијском, пустом манастиру. После Лаврског сјаја – о, какво тешко лишење, кушња, жалост! Највише је архимандрита Јосифа запањила немарност и небрига у односу на службе и храм. У писмима пријатељима и поштоваоцима у Сергијевом Посаду, тражио је најпотребније, одговарајући на њихова питања о потребама манастира: једноставну одежду за свакодневну службу, која му се није нашла у манастиру; о круговима на посуди за покривање од мува; о марамама за покривање престола и олтара, у манастиру су биле покривене белим чаршавима (увек прљавим), а за посуде које тамо уопште нису биле покривене и увек су стајале у прашини и прљавштини. Од својих добротвора тражио је нови ћилим, идући од престола до амвона, јер је „стари био пун рупа и мрља од слатке навике овдашње браће – да пљуне! Срамотно је чак и погледати. И нема апсолутно ништа да се замени. Отац Јосиф је био потиштен необразованошћу и црквеним лошим манирима локалног становништва.
Јуриев Манастир Архимандрит Јосиф је приступио довођењу у ред манастира. Саставио је службу и акатист небеском ктитору манастира монаху Онуфрију; уредио светињу за његове мошти; наручио за манастирске иконе светог Серафима и светог Сергија, који су на станици дочекани литијем и свечано пребачени у манастир, привлачећи многе ходочаснике. Приликом преноса иконе светог Сергија децембра 1906. године, окупило се толико народа да је мала црква манастира једва могла да прими све ходочаснике, па су се, по речима архимандрита, „чак и стиснули у Царске двери“. Убрзо је архимандрит Јосиф започео поправку и реконструкцију храма у Јаблочинском манастиру, а већ у пролеће 1907. у писму је приметио да је „све урађено на најбољи могући начин – добро, пространо, светло“. Освећење храма је извршено после великог ремонта 16. децембра 1907. године, већ без архимандрита Јосифа.
Септембра 1907. постављен је за настојатеља Јурјевског манастира, који се налазио три врсте од Новгорода, на левој обали реке Волхов. По броју и раскоши храмова била је друга после Кијево-Печерске и Тројице-Сергијеве лавре. После убогог Јаблочинског манастира, архимандриту Јосифу требало је да обрадује премештај у један од најбогатијих манастира Русије, па чак и у родну Новгородску земљу. Касније, када је постао игуман једног манастира у Ростову, писао је да је служба у Новгородској земљи „непроцењива и ни на који начин незаменљива за душу“. Архимандрит Јосиф је понекад служио у Саборној цркви Свете Софије, учествовао у верским и моралним читањима, која су се одржавала недељом у сали Новгородске мушке гимназије и другим јавним зградама.
Епископ углички 27. фебруара 1909. године, указом Светог Синода, настојатељ Јурјевског манастира архимандрит Јосиф (Петрових) постављен је за епископа угличког, другог намесника Јарославске епархије, са узвођењем у чин епископа. Истовремено је постављен за настојатеља Спасо-Јаковлевског манастира у Ростову са боравком у овом манастиру[. Дана 14. марта 1909. године, у сали за састанке Светог Синода, извршено је именовање архимандрита Јосифа у епископско достојанство, које су извршили: митрополит светозиоровски Антоније (Вадковски), архиепископ волински Антоније. (Храповицки), архиепископ фински Сергије (Страгородски), епископ тамбовски Инокентије (Бељајев), епископ нижегородски Назарије (Кирилов), епископ холмски Евлогије (Георгијевски).
У Саборном храму Свете Тројице Александро-Невске лавре 15. марта 1909. године обављено је његово епископско хиротонисање. Митрополит петербуршки Антоније је предводио богослужење, предао је и архијерејску палицу хиротонисаном епископу и одржао поучну беседу. 20. марта 1910. преименован је у Првог намесника.
Спасо-Јаковлевски манастир у Ростову На овом положају остао је до коначног затварања манастира 1923. године. Прво чиме је нови ректор морао да започне свој рад било је протестно писмо против планиране изградње фабрике сага на земљишту поред цркве Архангела Михаила и само одвојеном путем од источног зида манастира Спасо-Јаковлевски. Писмо је имало ефекта, а постројење није изграђено. Припремио је и спровео прославе посвећене 200-годишњици упокојења светог Димитрија Ростовског, 26-28. октобра 1909. године у Спасо-Јаковљевском манастиру уз велико сабрање свештенства и мирјана. Убудуће је брижљиво сакупљао и чувао све што је било повезано са успоменом на Димитрија Ростовског. Епископ Јосиф се од првих дана заузео за унапређење манастира. Већ прве године свог ректорства Епископ Јосиф је освештао храм у част Толшке иконе Богородице и извршио рестаурацију Саборне цркве Зачећа. Започео је и изградњу пећинске цркве Васкрсења, а непуне три године касније, на Васкрс 1912. године, црква је већ била освећена. Године 1913. на манастирски звоник подигнуто је звоно од 155 пуда које је епископ Јосиф купио у Борисо-Глебском манастиру. Епископ Јосиф је 1916. године освештао капелу у част Ватопедске иконе Богородице, а 1917. године цркву у част иконе Богородице „Свих жалосних Радост“ при манастирском дому.