Миливој Ст. Предић (Томашевац, 4. август 1885 — Београд, 15. март 1957) је био српски драмски писац и публициста. Миливој је рођен у породици професора Стеве Предића, рођеног брата Уроша Предића. Школовао се у Бечу и Лајпцигу. Био је власник листа Нова Србија, и објављивао у многим другим новинама. Један је од оснивача и сарадника сатиричног листа Ошишани јеж. Венчао се Маргитом Гитом Нушић, те му је таст био Бранислав Нушић, о коме је објавио збрирку анегдота Нушић у причама.
Биографија
Порекло и образовање
Миливој Ст. Предић, у књижевном и позоришном животу познатији као Миливој Мима Предић, рођен је 1885. године у Томашевцу код Титела, у грађанској породици која је неговала културне и образовне вредности. Основно и средње образовање завршио је са изузетним успехом, а школовање је наставио у Београду, где је окончао Трговачку академију као први у рангу генерације. Његова изразита интелектуална даровитост и познавање више страних језика, нарочито италијанског, омогућили су му да одмах по завршетку школовања ступи у службу Народне банке Краљевине Србије, у њеној филијали у Задру. Иако је започео успешну чиновничку каријеру, Предићево истинско интересовање било је усмерено ка књижевности и позоришту. Већ у младости показивао је склоност ка драмском стваралаштву, што ће убрзо определити његов животни пут.
Књижевни почеци и први успех
Пресудан тренутак у његовој раној књижевној каријери догодио се 1907. године, када је на краљевском драмском конкурсу за драму Голгота освојио трећу награду, док су прве две припале Браниславу Нушићу. Овај успех био је значајно признање младом писцу и подстицај да напусти сигуран банкарски позив и у потпуности се посвети књижевном и публицистичком раду.
Драма Голгота представља једно од његових најранијих и најзначајнијих дела, које је критика препознала као амбициозан покушај тематизације моралних и социјалних ломова српског друштва почетком 20. века.
Новинарски рад и боравак у Солуну
После напуштања банкарске службе, Предић се посветио новинарству. Радио је као дописник листа Политика из Солуна, где је брзо стекао репутацију духовитог и оштрог публицисте. Његова склоност сатиричном коментарисању довела је до дипломатских неприлика, те је, према сведочењима савременика, био протеран због сатиричних осврта на рачун локалних власти. Овај период значајно је утицао на обликовање његовог литерарног стила, који ће касније одликовати изражена духовитост, динамичност дијалога и склоност сценском ефекту.
Позоришни рад у Скопљу
Године 1913. долази у Скопље, где започиње рад у тамошњем позоришту као драматург, укључујући се у процес институционалног развоја српског позоришног живота на југу тадашње државе. Ово раздобље означава његово потпуно професионално везивање за сценску уметност. У позоришту је развијао драматуршке поступке који ће постати препознатљиви у његовим каснијим комадима за децу и омладину.
Брак са Гитом Нушић и ратне године Године 1915. оженио се Маргитом Гитом Нушић, кћерком Бранислава Нушића. Овај брак није био само породична већ и снажна културна спона, јер ће касније заједно радити на развоју дечијег позоришта у Београду. Почетак њиховог брачног живота обележиле су ратне околности, те су се током повлачења српске војске преко Албаније, заједно са породицом Нушић, нашли у избеглиштву, одакле су потом стигли у Марсељ. Потом је Предић, по налогу српске војске, упућен у Бари, где је током 1916, 1917. и 1918. обављао дужност у оквиру српске ратне службе.
Позоришни рад и институционални ангажман
После завршетка рата враћа се у Београд и од 1918. до 1921. године поново ради у Политици као новинар. У периоду од 1922. до 1925. године био је помоћник управника Краљевског добра Беље, што представља краткотрајно удаљавање од књижевности, али не и прекид стваралаштва. Од 1925. године трајно се враћа у Београд и интензивно се посвећује публицистици, драмском писању и превођењу.
Оснивање Ошишаног јежа
Предић је 1935. године, заједно са Браниславом Нушићем, Живојином Батом Вукадиновићем, Добрицом Кузмићем (1890 — 1962) и другим истакнутим сатиричарима, учествовао у оснивању хумористичко-сатиричног листа Ошишани јеж. Његов допринос овом листу био је пре свега у драматуршком обликовању кратких сатиричних текстова и сценских минијатура, које су својим стилом блиске његовој позоришној поетици.
Оснивање Родиног позоришта
Родино позориште основано је у Београду октобра 1937. године, а међу његовим оснивачима били су Гита Предић Нушић, глумица Софија Вукадиновић (рођена Новаковић; 1904 — 1986), Миливој Предић и Живојин Бата Вукадиновић. Иницијативу за оснивање позоришта дао је Бранислав Нушић, који је и предложио његово име. Иако се у јавним публикацијама често истицала управљачка улога Гите Предић Нушић и Софије Вукадиновић, међутим његови суштински драматуршки и организациони носиоци били су Предић и Вукадиновић.
Рад на Нушићевом недовршеном рукопису Нушић је пред смрт започео рад на комедији Пут око света малог Јованче Мицића, али није успео да је доврши. Рукопис су довршили Миливој Предић и Живојин Вукадиновић, са сарадницима, али је дело остало потписано искључиво Нушићевим именом, што сведочи о Предићевој стваралачкој скромности и његовој спремности да сопствени ауторски допринос подреди општем културном циљу.
Оснивање Пионирског позоришта Одмах по ослобођењу Београда, Предић је заједно са супругом Гитом и Софијом Вукадиновић обновио рад дечјег сценског ансамбла, који је сада деловао као Пионирско позориште. Ово позориште наследило је глумце, костиме, сценографију и репертоар Родиног позоришта. Иако кратког века, Пионирско позориште оставило је запажен траг, нарочито након успешне турнеје по Бугарској.
Књижевни и преводилачки рад Предић је преводио са више европских језика и био је један од најплоднијих аутора сценских текстова за децу у српској књижевности прве половине 20. века. Он је значајан део свог стваралачког рада посветио драмском стваралаштву за децу. Као драмски писац и један од оснивача Родиног позоришта, а потом и сарадник у обнови Пионирског позоришта, припада кругу аутора који су дали значајан допринос развоју организованог дечијег позоришта у Србији.
Поетика, драмски израз и значај
Предићево драмско стваралаштво припада поетском кругу међуратне српске дечије драме у којој се комбинују сценичност, педагошка функција и елементи игре. Његов рад се развија у оквиру поетичких модела који произлазе из Нушићеве комедиографске традиције, засноване на живом дијалогу, сценској ефектности и јасној комуникацији са публиком. У историјама српског позоришта за децу Предић се наводи као један од аутора који су, кроз практичан рад у дечјим позоришним ансамблима, допринели развоју организованог позоришта за децу и омладину у Србији.
Смрт и наслеђе
Миливој Мима Предић преминуо је 1957. године у Београду. Предићев допринос српском позоришту у великој мери се везује за развој дечијег сценског стваралаштва у међуратном и послератном периоду. Као учесник у раду Родиног позоришта и каснијем Пионирском позоришту, био је део круга аутора и практичара који су допринели институционалном обликовању дечијег позоришта у Београду. У историјама српског театра његов рад се најчешће посматра у оквиру ширег покрета развоја позоришта за децу и омладину, уз нагласак на колективни карактер тог процеса.
Одабрана дела
Голгота (драма, 1907) Снови (драма, 1909) Пуковник Јелић (драма, 1925) Три Станковића (комедија, 1933) Мигулаћ (дечија комедија, 1939) Носоња (превод либрета дечије оперете, 1940) Дедин рођендан (дечија драма, 1939) Мишеви (дечија комедија, 1939) Нушић у причама збирка анегдота (том 1 и 2, 1937)
Напомене
Референце
Литература
Категорија:Рођени 1885. Категорија:Умрли 1957. Категорија:Књижевници из Зрењанина Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски драматурзи Категорија:Српски публицисти