Ирина (, 752—9. августа 803), позната и као Ирина Атињанка, је била византијска царица, супруга Лава IV Хазара (769—780) и мајка Константина VI у чије име је владала као регент (780—790), а затим и самостално као прва жена у византијској историји (797—802). Пошто је организовала Седми васељенски сабор у Никеји 787. године на коме је обновљено поштовање икона, чиме је окончан први период иконоборства, Ирина се поштује као светица у православном хришћанству. Као владарка носила је титулу мушку цара (βασιλεύς) и била је последњи представник Исавријске династије.
Удаја за престолонаследника Византије Крајем године 768., Ирина се удала за византијског престолонаследника Лава, сина Константина V. Цариград је тада имао свечан изглед.
1. новембра изјутра, једна флотила од свечаних бродова, раскошно превучених свилом јасних боја, отишла је до дворца Хијерије, на азиској страни Босфора, по Ирину, и довела је у Цариград, у који је свечано ушла. Неколико недеља доцније, 18. децембра, у Светој Палати, у триклиниуму Августејона, у присуству искупљенога двора, два василеуса крунисала су нову владарку. Седећи на златним престолима, у друштву са патријархом, Константин и његов син подигли су вео који је крио лице Ирине, навукли свилену хламиду преко њене дуге златне хаљине, метнули јој на главу круну, прикачили јој у уши обоце од драгог камења. Затим су, у цркви Светога Стефана, великодостојници монархије дошли на поклоњење новој Августи; на тераси дворане Деветнаест Постеља, она се показала народу и поздрављена је клицањем својих нових поданика. Најзад, у сјајној пратњи патриција, сенатора, коморника и дворских госпођа, вратила се у цркву Светога Стевана, и ту је патријарх Никита одслужио обредну службу и метнуо венчане круне на главе супружника.
Стари цар Константин V, енергични противник икона, није мислио, приређујући те свечаности, стављајући круну Цезара на главу ове младе жене, да ће та слабачка василиса разорити дело његовога живота и упропастити престо његовој династији.
Супруга престолонаследника
Ирина је била родом Атињанка; као она, била је без родитеља, кад околности, које нам нису познате и у којима је њена лепота без сумње играла главну улогу, начинише од ње цареву снаху. Али ту се зауставља сличност двеју царица. Атина VIII века заиста се необично разликовала од Атине V века. То више није био пагански и књижевни град, варош универзитета, пуна славе античких писаца и успомена на славне филозофе, која је чувала у сенци својих храмова сећање на прогнане богове. То је, у Иренином веку, била једна мала провинцијскаљ варош, мирна и побожна, где је Партенон био постао црква, где је Света Софија била отерала Палас-Атину са Акропоља, где су светитељи били заменили богове. У таквој једној средини, васпитање, а нарочито васпитање жене, није више могло бити оно што је било у време Атенаидино. Као већина њених савременица, Ирена је била одгајена у вери, и побожна, усхићеном и ватреном побожношћу, коју су још више распламтели догађаји бурног времена у коме је живела.
Један озбиљан верски сукоб узнемиравао је, већ више од четрдесет година, византијску царевину: борба која је названа »Свађа око икона« била је у највећем јеку. Не би ипак требало да тај назив, на изглед тако строго теолошки, створи неку обману о правом карактеру те страшне кризе: тицало се у ствари сасвим другог нечега, а не једног ситног питања дисциплине или литургије. Свакојако, цареви иконокласти, побожни као сви људи њиховога времена, уносили су у препирку искрена и ватрена верска убеђења; један од задатака које је себи поставила њихова реформа, било је подизање моралног ступња вере, ослободивши је те врсте новог идолопоклонства, какво им је изгледало претерано обожавање икона матере божје и светаца. Али друга једна ствар их је више бринула; њих је нарочито плашила моћ коју су у држави стекли својим богатством и својим утицајем, стални браниоци икона, калуђери. У ствари, то је била, од VIII века, — ма како то чудно изгледало у једној толико хришћанској царевини као што је била Византија — борба између грађанске и црквене власти.
Против њих се цар Константин V, страсна душа, енергична воља, борио с необичном суровошћу. На његове заповести, приступало се суровим казнама, често чак и крвавим. Манастири су били претворени у грађанске установе, калуђери истерани, позатварани, прогнани; у Цариграду их готово није ни било. И цело византијско друштво, увучено у борбу, делило се на два табора. С једне стране је био званичан свет, дворске владике, чиновништво, више класе друштвене, затим војска, сасвим одана једном победнику као што је био Константин V. С друге стране, ниже свештенство, средња класа, народ, жене, чија мистична побожност, одушевљена сјајем обреда, заљубљена у раскош цркава, није могла да се одважи да напусти чудотворне и поштоване иконе.
Ирина је била жена, а уз то пореклом из једне провинције ватрено привржене иконама. О њеним симпатијама, дакле, није било нимало сумње. Али у тренутку кад је улазила у царску породицу, гоњење је било у највећем јеку; а поред страшнога Константина V, не би било добро сувише отворено испољавати противна осећања. Ирена је дакле брижљиво крила своје убеђење. Она учини још и више: на захтев свога свекра, она се чак свечано закле да неће никад примити иконе; и од тог тренутка, види се како се у тој нешто помућеној души појављује у неколико она притворност и оно одсуство устезања које се доцније тако јако распламтело.
Царица При свем том, и поред те привидне покорности, побожност младе жене није била нека јалова побожност. То се добро видело кад 775. г. Константин V умре, и кад нови цар, Лав IV, можда под Ирининим утицајем, врло великим у почетку владе, попусти нешто од старе строгости. Василиса је одлучно приступила послу. Многе су жене исто тако биле задржале забрањене иконе: легенда прича да је у самом двору, Антуза, једна кћи Константина V, без страха, без устручавања сачувала своју побожност према забрањеним иконама. Ирена је мислила да се може угледати на своју заову и држала да може тајно успоставити, у царском двору, забрањено богослужење. Покушај је могао имати доста трагичне последице. Месеца априла 780. г. више особа из ближе царичине околине било је, на заповест Лава IV, затворено и стављено на муке, као очевидно сумњиви обожаваоци икона. И сама василиса била је осумњичена у тој ствари. Прича се да је једнога дана, у њеној соби, њен муж нашао, сакривене испод јастука, две иконе. Кад их угледа, Лав IV се разјари; и мада се Ирена, увек готова на заклетве, клела да не зна ко их је ту метнуо, њен углед код цара претрпео је тиме озбиљан удар: и она је била пала у полу-немилост, кад, на њену велику срећу, Лав IV умре доста неочекивано, септембра месеца исте 780. г. Наследник престола било је једно дете, Константин VI, са десет година; тутор свога сина и регенткиња, Ирена је била царица.
Особине Мало је историјских личности тако тешко оценити као славну владарку која је успоставила православље у Византији. Зна се да је била лепа; по свему изгледа да је била чедна, и да се, бачена у један покварен и клизав двор, увек одржала беспрекорна; затим, била је побожна. Али кад то кажемо, шта знамо о Ирени? Какве је вредности био њен дух? Какав је био њен карактер? Без сумње, да га назремо, имамо дела њене владе. Али да ли је она сама, својом вољом, хтела та дела? Да ли је на престолу имала својих личних начела? Или је била само оруђе у рукама вештих саветника? Та је питања врло тешко решити, и у толико су мрачнија што су писци њенога времена, кад је реч о тој православној и побожној владарци, употребљавали изразе дивљења без ограничења.
Њиховим трагом могли су дакле и други насликати Ирену под најласкавијом спољашношћу. Један славни романсијер, који се у младости забављао скицирајући слику благочестиве царице, и који је у једном живописном и мајсторском роману живо оцртао ту занимљиву појаву, показује нам је као посвећену у тајне платоновске филозофије, у догме »космополитског херметизма«, знајући »чини помоћу духова које доводе до власти«, и употребљавајући ту моћ кад ју је већ једном стекла, за један једини циљ, величину Византије и успостављање старе римске хегемоније. И ако неко хоће да је замисли онакву какву ју је сањао Пол Адам, нека прочита ову страну: »Седећи под царским чадором, на крајњем рту предгорја изнад брзих вода Босфора, она је проводила вечери пред бесмртном чаролијом левантинског неба, огледајући се у васкама од углачаног метала, блистава као мати божја у сјајном оквиру њенога одела, по коме су се огледале светлуцаве звезде, на свакој пљоштици јединственог драгог камења. У њој су трепериле мисли о победи. У свом сећању изазивала је тајанствена учења грчких школа. Жеља да својим духом оживи цео један народ држала ју је задихану и занесену«. И пишчева симпатија за ову узвишену жену толика је, да чак и њен злочин налази у његовим очима извињења и изгледа му готово оправдан. Ако је свога сина збацила с престола и ослепила, то је, вели писац, »зато што је претпоставила да жртвује личност у корист народа. Неограничено право јој је то допуштало«.
То је песничка машта. Али озбиљни историчари исто нам тако сликају Ирену под не мање заносним изгледом. Један хвали њене способности, њену велику уметност, гипкост њенога духа, оштрину њених погледа, чврстину њеног карактера. Други у њој види жену од врло велике вредности, која је Византији дала »најбољу и најделатнију владу од свих што их је видела византијска царевина«. И он додаје: »То је била жена заиста рођена за престо, мушке памети, изванредно обдарена свим особинама које чине велике владаре, знајући да говори с народом и да задобије његову љубав, веште да избере своје саветнике, обдарена савршеном храброшћу и дивном хладнокрвношћу.«
Очевидно славољубива — њени поштоваоци бележе као њену главну црту љубав спрам власти — целога живота била је вођена једном силном страшћу, тежњом да влада. Била је млада и лепа: није узела љубавника, из страха да не добије господара. Била је мати: славољубље је угушило у њој и само материнско осећање. Да би дошла до циља који је себи поставила, није се устезала ни пред чим; сва су јој средства била добра, притворство и сплетке, свирепост и издајство. Све моћи њенога духа, сва сила њенога поноса били су управљени томе једином предмету, престолу. И то је био сав њен живот. И сама њена побожност, која је била стварна и дубока, појачала је и помогла њено славољубље: уска, сујеверна побожност, којом је сама себе убедила да је она оруђе намера божијих, да има на овом свету једно дело да изврши, дужност да га брани, и да никако не допусти другима да га упропасте. Тако је она што је боље могла измирила савете своје вере са захтевима свога користољубља и љубави спрам власти; и како је, према томе, увек била убеђена у своје право и сигурна у своју дужност, она је искрено ишла своме циљу, не устежући се ни пред каквом препреком, не допуштајући никаквој тешкоћи да је заведе с пута. Поносита и страсна, она је била напрасита, сурова, свирепа; издржљива и упорна, она је ишла за својим намерама, са неуморном и чудном истрајношћу; притворна и лукава, она је, да би послужила својим плановима, употребила нечувено богатство средстава, несравњену вештину да замрси и заплете интриге. А свакојако, има и неке величине у тој упорној тежњи за највишом влашћу, која занесе једну душу и обузме је целу, у тој правој психолошкој изопачености, која уништава сва осећања, да би једино славољубље оставила да живи.