Уметност Русије, сликарство, вајарство и архитектура на територији Руске Империје, Совјетског Савеза и данашње Руске Федерације од преисторијских времена до данас.

Најстарије насеобине на овом простору откривене су у Јерменији (Сатари-Дар, култура челћен). Гробови неандерталаца нађени су у пећинским насељима око Крима (Каик-кога) и у средњој Азији (Тешик-Таш). Из епохе мезолита (13. до 15. милениј), у шумовитим крајевима, пронађена су на обалама река типична мања боравишта за ловце (Кунда, у Естонији). Кретање појединих родова и племена из јужних области Урала у пределе западног Сибира може се пратити у неолиту (5. до 2. милениј), као и расељавање од Оке према северу Европе могућих предака финско-угарских племена. Најзначајнија култура бронзаног и гвозденог доба јесте култура Скита. Настањени у области доњег Дњепра (Неопољ скитски), били су у блиском додиру са грчком културом црноморских колонија. У 9. веку у области језера Ван формирана је робовласничка држава Урарту, док су на територији средње Азије најпознатије државе Хорезм, Бактрија и Согд. Крајем 1. века почело је формирање јерменских, грузијских и других народности. Први писани подаци о источнословенским племенима, насељеним у области Оке, Волге, Десне и Дњепра, потичу из 1. века. Опасности од многих непријатеља принудиле су словенска племена на уједињавање, па већ у 9. веку постоје три центра Источних Словена: Славија, Кујавија и Артанија.

Настанку древне руске државе допринела је, такође, појава класног друштва. Године 882. новгородски кнез Олег завладао је Кијевом и учинио га престоницом. Он је одмах ујединио Пољане и Словене, а у 10. веку наставио потчињавањем Древљана, Северана, Тивераца и др. Развијају се феудални односи, а градови као Кијев, Новгород, Псков, Полоцк, Смоленск и др., постају значајни трговачко-занатски центри. Упркос борби са Византијом и Печенезима, поједини руски кнезови врше нова освајања. Под Владимиром Свјатославичем прихваћено је 988–89 хришћанство; то је довело до чвршћег уједињавања и убрзаног развоја писмености, сликарства и архитектуре. У оквиру старе руске државе формирале су се три народности: руска, украјинска и белоруска.

У Закавказју се између 9. и 12. века образовало Грузијско царство са центром Тбилисијем. У истом периоду постоје кроз дуже или краће време Киликијско царство, Јерменија, Азербејџан, затим у средњој Азији држава Саманида, са престоницом у Бухари.

После смрти Мстислава Владимировича (1132.) распала се држава кијевских кнежева. Период 12. до 14. века карактерише раздробљеност на велике феудалне јединице. Уздижу се нови градови као трговачки, политички и културни центри: Псков, Владимир и Москва, а нарочито Новгород који је био члан савеза Ханса. Почетком 13. века руске земље тешко је опустошила најезда Татара који су освојили 1240. и сам Кијев. Новогордско-псковкса држава успела је да очува независност и пред новим непријатељем са запада — Тевтонцима, које је Александар Невски са својом војском разбио 1242. године. Тек у првој половини 14. века московски кнез Иван Данилович (1325–40) ослобађа се татарског јарма и отада започиње уједињавање руских земаља око Москве. Преузевши нешто касније од Цариграда улогу центра православља, Москва доживљава нагли успон. Појавом Тамерлана (1370–1405) настаје ново царство високе средњоазијске културе, коју карактеришу сачувани споменици у Самарканду (џамије, дворци, маузолеј, медреса и опсерваториј).

У 16. веку руске земље настављају уједињавање под водством Москве. Иван IV Грозни (1547–84) прогласио се за цара, а 1589. године Русија издваја своју патријаршију. Период од 17. до прве половине 19. века обележен је снажним успоном који започиње владавином Петра Великог (1682–1725). Он предузима енергичне мере за унапређење културе, уметности, привреде и војне силе. Његове везе са Западом окрећу дефинитивно Русију Европи; то се симболично манифестује у изградњи Петрограда. Јелисавета и нарочито Катарина II (1762–96) настављају дело Петра Великог. После пораза Наполеона 1812, Русија постаје једна од најзначајнијих европских сила, али у свом унутрашњем уређењу и даље пати од заосталих феудалних односа. У држави царског самовлашћа, народне масе живе у тешкој беди и потлачености. Цео 19. век протиче у знаку борбе за ширење левичарских идеја, при чему се нарочито залажу књижевници и револуционарни писци. Образовању народа посвећују своју делатност и уметници окупљени у групи „Передвижници”. Најзначајнија политичка личност овог прлазног доба са Руске Империје на Совјетски Савез је Владимир Иљич Лењин. Као вођа бољшевика Лењин је био на челу Октобарске револуције, која је спроведена док је још трајао Први светски рат чиме је уништена Руска Империја и њен класни систем уређења. Формирана је Совјетска република, као вишенационална социјалистичка држава. На Првом Свесавезном конгресу совјета из 1922. године, прихваћен је назив Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР). У Другом светском рату, совјетске земље су претрпеле тешка разарања и огромне људске губитке. У послератном периоду и након победе над фашизмом, СССР је брзим темпом наставио технолошки и културни развитак. Међутим, умногоме је био спутаван због војног, економскјог и културног супарништва са другом светском економском и војном силом, Сједињеним Државама, с којом је водио такозвани Хладни рат. После распада Совјетског Савеза, формирана је Руска Федерација, а остале совјетске републике су постале независне државе. Након краткотрајног зближавања током 1990их, данашња Руска Федерација је поново у својеврсном „хибридном рату” са Западом који се у другом облику у односу на Хладни рат, сада одвија преко сукоба у Украјини.

Преисторија и рана историја

У доњем палеолиту карактеристична је култура акуелеен насеља откривених у Јерменији, Абхазији, Украјини, на Криму и у Туркменији. Прве појаве уметности иду у каснији палеолит; то су цртежи у боји и скулптура у кости. У близини Иркутска, у насељима Костјенки, Гагарино, Малта и Бурет, пронађене су женске статуете које убедљиво сведоче о матријархалном уређењу. До 1954 пронађено је око 300 пребивалишта око реке Дона. Сличне насеобине откривене су и у Грузији, Туркменији и Таџикистану. Епоха неолита одликује се усавршавањем оруђа, његовим бушењем и глачањем, при чему је готово сваки предмет орнаментисан. Насељавањем данашње Волгоградске области издвојене су у басенима Оке и Кљазме племенске територије које одговарају појединим културама: белевској, љаловској, рјазанској, волосовској и балахнихској. Трагови културе ових племена (керамика са разноврсним цртежом) воде ка северу, све до Белог мора. У неолитској култури Урала и дела Сибира бројни су налази оружја како у мушким тако и у женским гробовима, као и трагови појава неолита. Цртежи на камену приказују сцене из лова или поједине животиње, али су схематског карактера, док су камене фигуре (позната „риба из Сибира”) и коштане фигуре често дате веома натуралистички. На југу је карактеристична за ову епоху култура Анау у јужној Туркменији, са својом керамиком сложених шара.

Најстарија култура бронзе у области јужног Сибира и Алтаја била је афанасјевска, а између Јенисеја и Урала андроновска. Високо развијена карасукска култура у области и висоравни Алтаја знатно је примила од културе северне Кине. Везана за расељавање са севера према Волги, јавља се фатјановска култура, позната по надгробним споменицима. Пребивалиште вођа у неким рејонима Закавказја постају камена утврђења. Бројни предмети од злата и сревра нађени су у богатим погребним хумкама (тумули, кургани), као што је Мајкопска на северном Кавказу или Триалети (Грузија). Куће са више соба, грађене од опеке и декорисане шарама карактеришу патријархално уређење, блиско робовласничком, у јужној Туркменији. Обрада метала и керамике овде већ постоји као занати.

Култура Скита, племена настањеног у области Дњепра, богатој гвозденом рудом, најбоље представља епоху гвожђа. Сачувани су трагови многих градова опасаних каменом оградом (Каменски град), као и хумке — гробни споменици скитских вођа из 4. до 3. века пре н. е. (Куљ Оба, Солоха). Ископавања су открила и Неапољ скитски, главни центар ове значајне културе која је посредством суседних црноморских колонија имала контакт са грчком културом. Готово на истом степену развоја налази се култура Сармата. Група хумака Њекрасовске насеобине или Пашковски споменици у Краснодарској области равни су по свом богатству Новочеркаској хумци скитске владарке. Са епохом Скита временски се поклапа тагарска култура на Јенисеју, са великим хумкама племенских вођа, а затим таштикска, позната по гипсаним посмртним маскама. У шумским пределима северног европског дела јављају се историјски позната племена ђиаковске културе — Мери, Мурони и Веси. У области Дњепра и Дњестра развила се култура земљорадничких племена претеча источних Словена, који су сахрањивали мртве без хумака. У турском делу Јерменије значајна је богата култура државе Урарту, са својом обрадом метала, клинастим писмом, мерама и цифарским системом.

У епохи варвара, источно од Дњепра живе од 4. до 6. века Анти који су имали развијене занате, нарочито за израду предмета и украса од гвожђа, бронзе и других драгоцених метала. Најезде Гота, затим Хуна и Авара оставиле су за собом трагове који иду све до 4. века.

Кавказ, Поволжје, средња Азија, Прибалтик

У блиским односима са културом древне Русије развија се средњовековна култура и уметност народа Кавказа, Поволжја, средње Азије и Прибалтика. Међу значајне споменике архитектуре иду у Грузији храмови Џвари и Цроми из 6. до 7. века, а у Јерменији Зварноц и Рипсиме. У периоду од 10. до 15. века у Грузији, Јерменији и Азербејџану достижу висок ниво зидне слике, илуминације и производи примењене уметности. Од архитектуре истичу се у Грузији катедрале у Мцхети и Куаисију, у Јерменији грађевине у Ани, а у Баку (Азербејџан) маузолеј Момине-хатун и Шрваншахов дворац. У средњој Азији значајна су открића сликарства и вајарства из 7. до 8. века у Варахши, Пенџикенту и др. Народи који су настањивали ову области у времену између 10. и 17. века оставили су многобројне доказе високе уметности у изради предмета од метала, керамике, ћилимарства и посебно илуминације. За историју уметности најзначајнији су споменици архитектуре; монументалношћу и богатим орнаменталним украсом истичу се маузолеј Исмаила Самани у Бухари, Тјурабек-ханим у Ургенчу, те споменици Самарканда: маузолеј Гур-Емир, маузолеј из комплекса Шахи-Зинђа, џамија Библ-ханим, ансамбл трга Регистан и др.

Уметност Прибалтика карактеришу првенствено архитектонски споменици настали у периоду од 13. до 16. века, у којима су локалне традиције, спојене са утицајима Запада, дале својеврсну варијанту готике, а касније барока.

Архитектура

У обликовању властитог стила у архитектури, Русија је током своје историје била подвргнута разним спољашњим утицајима. Међутим, без обзира да ли је те утицаје примала са Истока или Запада, она је при том вршила властити избор модификујући свесно или несвесно позајмљене елементе. На тај начин стварала је својствен стил у ком су до изражаја долазила локална обележја. На развој архитектуре утицале су пре свега непрегледне шуме; посебан и типичан облик дрвених зграда зависио је од тога материјала, са његовим карактеристичним одликама и манама. Зато царске палате бољарске зграде и цркве нису могле достићи димензије западноевропских замкова и катедрала. Одлике руске архитектуре најчешће су биле изражене богатством декорације и сликовитошћу зидова те вертикалним продужецима. Спајање локалне традиције с наследством, које су Грчка и Римско Царство оставили преко Византије, омогућило је формирање многостраног израза, од чисто функционалног па до фантазије на цркви св. Василија у Москви или код многокуполних цркава у Кизби.