Зоја (грч: Ζωή, рођ. око 978. — умрла јуна 1050) била је византијска царица од 1028. до своје смрти 1050. године.
Зоја је била ћерка Константина VIII (1025—1028) који је своју самосталну владу започео под старе дане након смрти његовог брата Василија II. Док је Василије остао заклети нежења, Константин је имао три ћерке Еудокију, која се замонашила, а затим Зоју и Теодору. Цар се тек на самрти посветио бризи за будућност Македонске династије и Зоју је удао за цариградског епарха Романа Аргира. Роман III Аргир је женидбом тако задобио владарски легитимитет и продужио владавину старе Македонске династије. Ипак, Зоја, која је већ имала педесетак година, није више могла да рађа, па се Роман окренуо љубавницама и ограничио Зоји новчану апанажу. Пошто је царски пар био несложан, препредени дворски евнух Јован Орфанотроф је царицу упознао са својим братом Михаилом који јој је убрзо постао љубавник, а Роман Аргир је 11. априла 1034. нађен мртав у свом купатилу.
Недуго након смрти првог мужа, Зоја се удала за Михаила који је сада владао као Михаило IV Пафлагонац. Јован Орфанотроф је Зоју ставио под надзор и лишио је сваке власти, док је нови цар Михаило IV савесно вршио владарске дужности и поред честих напада епилепсије. Михаило IV је најпосле умро 10. децембра 1041. након чега је цар постао његов и Јованов синовац Михаило V кога је претходно царица Зоја усвојила. Тек пошто је млади Михаило протерао свог моћног стрица Јована Орфанотрофа, а затим и царицу Зоју, у Константинопољу је дошло до народне побуне у којој је Михаило V Калафат свргнут, а Зоја је постављена на престо заједно са својом сестром Теодором.
Две царице су се јако лоше слагале и Зоја је решила да се поново, по трећи пут, уда и тако реши питање владарског ауторитета. Њен избор је пао на Константина Мономаха са којим се венчала 11. јуна 1042. уз упадљиво одсуство патријарха који је одбио да лично венча двоје супружника којима је то, сваком понаособ, био трећи брак. Зоја више није играла важнију улогу у византијској високој политици и преминула је у јуну 1050. године.
Њен отац и сестре Новембра месеца 1028. Константин VIII, цар Византије, осећајући се врло болестан, а будући уосталом стар скоро седамдесет година, сети се да је време да помишља о уређењу наследства престола. Можда ће изгледати чудновато да, као последњи мушки представник македонске династије, Константин VIII није раније помишљао да сврши један тако важан и тако нужан посао. То је зато што Константин VIII, целога живота, није никад ни на шта мислио.
Од детињства удружен са својим братом, Василијем II, он је педесет година живео у сенци тога енергичног и моћног владара, не бринући се нимало о јавним пословима, не узимајући од власти ништа друго сем користи и задовољства. Затим, кад је Василијева смрт од њега створила једном господара царства, није се могао решити да се одрекне својих старих и драгих навика, и продужио је, као и раније, да живи без брига и да све пусти да иде како иде. Велики трошаџија, он је немилице расипао уштеду коју је стрпљиво прикупила мудрост његовога брата. Велики пријатељ уживања и стола — одлично је умео да припрема ручкове и није сматрао за понижење да према потреби сам проналази сосове, — он се с таквом ревношћу предавао тим забавама да је тим начином живота постао костобољан у толикој мери да готово није више могао ићи. Уз то, обожавао је хиподром, одушевљавао се циркуским свађама, до лудила волео борбе животиња и представе. Најзад, волео је и игру, и кад би имао напрстака у рукама заборављао би све остало, посланике које је требало да прими и послове које би требало расправљати; заборављао је чак и своје најдраже задовољство, сто, и проводио по читаве ноћи у игри. Појмљиво је, да је међу толиким забавама које су га свега заузеле, био заборавио да је он последњи човек своје династије и да за наследнике оставља само три неудате кћери.
Оне су се звале Евдокија, Зое и Теодора. О најстаријој, Евдокији, историја мало говори. То је била особа простих склоности, осредње памети, исто тако осредње лепоте: болест коју је имала у детињству нагрдила јој је лице за цео живот. Зато је рано ушла у манастир и од тада се није више говорило о њој. Њене две сестре су биле од друге врсте, и сасвим друкчије занимљиве; обе су ипак, чудним удесом, лагано сазревале у тами гинекеја. Ни њихов стриц Василије, који их је међутим врло волео, али који је, изгледа, презирао жене — сам се никад није женио, — ни њихов отац Константин није се бринуо да их удоми. И то су биле 1028. г. девојке одавно пунолетне: Зое је имала педесет година, Теодора не много мање.
Удаја а Романа Аргира
Тим двема принцезама мало позрелијим требало је да припадне престо Константина VIII. Али мада је, од доласка македонске династије, закон о наслеђу престола у Византији постао довољно напредан да нико не би негодовао видећи да царство прелази у женске руке, василеус је ипак увидео да у тим тешким приликама један човек не би био наодмет у двору, и он поче на брзу руку тражити за своју кћер Зое, коју је највише волео, и која му се чинила највише створена за власт, мужа који би поред владарке имао улогу цара-супруга. Помишљао је на једног јерменског племића, који се звао Константин Даласен, и он пошље по њега. Али Константин је био на своме имању, далеко од престонице, а ствар је била хитна. Предомисливши се, цар се тада обрати управнику вароши, Роману Аргиру. То је био човек из отмене породице и лепе спољашњости, мада му је било прошло шездесет година; на несрећу, он је био ожењен, волео је своју жену, а ова га је обожавала. Та тешкоћа није зауставила Константина VIII. Кад би нешто хтео, он би брзо свршавао, и налазио разлоге који не трпе поговора: Роману је дао да бира између развода и губитка вида; и да би брже преломио његов отпор, а нарочито одупирање његове жене, он нареди, чинећи се врло разјарен, да се управник одмах затвори. На ту вест, Романова жена, врло узбуђена, разумеде да она треба да се изгуби, ако хоће да спасе свога мужа; она оде у манастир, а Роман се венча са Зојом. После три дана Константин VIII умре, мирне душе, а његове две кћери и зет узеше владу у своје руке.
Особине Од тада па за четврт века, Зое Порфирогенита ће испуњавати царску палату својим саблажњивим пустоловинама, а њена историја је зацело једна од најзанимљивијих које су нам сачували византијски летописи, и једна од најпознатијих. Док смо о већини владара који су се рађали у Светој Палати тако непотпуно обавештени да с тешком муком можемо насликати њихове најблеђе скице, десило се напротив да нам се Зое појављује у најјаснијој светлости. Она је заиста имала ту срећу — за нас — да њен историчар буде један од најинтелигентнијих, најзнаменитијих људи које је Византија дала: то је Михаило Пселос, чија је хроника, или пре мемоари које је писао о историји свога доба, издата пре једно тридесет година.
Блиски пријатељ царичин, посвећен као велики коморник и као министар у све дворске сплетке, радознао да све види, лаком на сва оговарања, неуздржљив и брбљив преко мере, Пселос је открио са изванредном услужношћу, а каткад и са чудном слободом у речима, све што је видео или чуо око себе. Нема ни једне тајне у коју он није проникао, ни једне појединости, чак и најличније, коју он не би имао начина да дозна; а како је имао бескрајно много духа, хумора, заједљивости, приче које је он саставио о тим догађајима од најзабавнијих су и најукуснијих ствари на које се могло наићи. Без сумње, не треба узети дословце све што он прича; дешава му се да чудно изопачи чињенице, кад се политика, у којој је он играо велику улогу, сувише непосредно умеша у историју; али кад то изузмемо, он је сасвим веродостојан, а како је по својој природној радозналости увек у заседи за најмањим догађајем, рано и врло пажљиво отворио очи, он је уопште врло добро обавештен. А затим, то је таква срећа, међу толиким сувим и досадним хроничарима, наћи најзад једног даровитог човека који уме да види и који зна да пише, једног уметника у тешкој вештини сликања и оживљавања личности, једног несравњеног приповедача зачињених анегдота. Могло би се без претеривања рећи да Пселос подсећа на Волтера: и, заиста, као Волтер, он се лаћао свега, писао је о свему. Остале су од њега, осим његове историје, стотине ситнијих дела, о најразноврснијим предметима, беседе и песме, писма и памфлети, филозофске расправе и физичка дела, радови из астрономије, физиологије и чак из демонологије. И свуда је, као Волтер, уносио једну заједљиву живост, један ђаволски дух, и свестрану радозналост. Смелошћу своје мисли, оригиналношћу својих идеја, Пселос је био један од најистакнутијих људи свога времена; својом љубављу спрам' класичне старине и спрам платонске филозофије, он је, усред XI века, као неки претеча Препорода.
И без сумње, код њега се карактер не може: мерити с умом. По својој осредњој души, склоностима ка сплеткама, по ропском ласкању, наглом и саблажњивом мењању мишљења, и по нискости својих палинодија, као и по детињастој и болешљивој сујети, Пселос је савршен представник тога дворског света, те труле Византије у којој је живео. Али зато нас је он тако лепо упознао с тим друштвом, да је по томе заиста неупоредив.
У тренутку кад се, са својим мужем Романом, Зое попела на престо Византије, она је, кажу, у пркос својих педесет година, још изванредно лепо изгледала. Пселос, који ју је добро познавао, дао је једну њену врло занимљиву слику. Она је, изгледа, личила на свога стрица Василија: имала је крупне очи, које су осенчавале густе обрве, мало кукаст нос, дивну плаву косу. Њено лице, и цело тело, засењавало је од белине; цела њена особа одавала је несравњен склад и љупкост. Пселос каже:
Није имала ни једне боре и по казивању историчара:
Средњега раста, али танка и лепо скројена, имала је сасвим господске линије. И мада је доцније мало одебљала, њено је лице до краја остало необично младо. Од седамдесет година, кад су јој руке Дрхтале и повијена леђа показивала старост, „њено лице, изјављује Пселос, сијало је сасвим свежом лепотом.“ Једном речју, она је имала отмен изглед, заиста царско држање. Па ипак, није се претерано покоравала захтевима церемонијала. Много се бринући о својој лепоти, више је волела да се види у простом оделу него у тешким хаљинама везеним златом, које је захтевала етикета, него под тешким украсом дијадеме и раскошног накита; „лаком хаљином“, како се изражава њен биограф, „покривала је своје лепо тело.“ Али је зато обожавала мирисе и косметичка средства; она их је поручивала из Етиопије и Индије, и њено одељење, где су целе године буктале велике ватре за справљање помада и мириса које су јој правиле собарице, личило је на какав лабораторијум. У њему је она уосталом најрадије живела; мало је волела оштар спољни ваздух, шетње по баштама, све што може потамнети привидан блесак једнога лица и покварити једну лепоту која већ мора да се брани.