Милан Давид Рашић (3. фебруар 1818 – 6. фебруар 1875) је био српски књижевник и професор у Аустроугарској. Био је на Мајској скупштини и живео у Карловцима 1848. године. Један је од првих преводилаца књиге Гроф Монте Кристо на српски језик (1864. године у деловима), као и романа Чича Томина колиба књижевнице Харијете Бичер Стоу (1853. године). Негде се погрешно наводи да је био рођен 1825. године (попут читуље у Јавору и у мемоарима Јакова Игњатовића). Име му је било Давид, док је име Милан сам додао себи. Школовао су у Београду, Бечу, а био професор у Неготину и у Бугарској. Његов рођени брат звао се Михаило. Био је ожењен. Његова бака по мајци Ружа, била је сестра Коче Анђелковића.
Дела
Дух времена или Умотвори (1848, Штампарија Јерменског манастира, Беч, Аустрија) Космајка или поглед на стање Књажевства Србие од Кочине крајине до наши времена (1852, Штампарија Јерменског манастира, Беч) Федор и Марија - верност до смрти по Лафонетну (1852) УскликЪ, приликомЪ торжественног венчаня, нѣгове свѣтлости миропомазаног княза и господара Михаила МилошЪ Обреновића са сиятелномЪ графинЬомЪ ЮлианомЪ Хунядій, у капели императорско-русског' посланичества : о Иліину-дне 1853 године (1853) Излив чувства народа србског приликом венчања Франц Јозифа с Елисаветом војвоткињом баварском у Бечу (1854) Сузе маике Србие на гробу љубимца свог, књаза србског Михаила М. Обреновића Трећег (1868) Химна народа србског у славу пресветле династије Обреновић (1869) Албум успомена за вечита времена - поезија (1872)
Референце
Категорија:Рођени 1818. Категорија:Умрли 1875. Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски преводиоци Категорија:Срби у Аустрији Категорија:Земунци