Хана Џеси Хенкин-Харди (; Вустер, 1886 — Раундс, 28. јун 1944) била је болничарка из Енглеске, која је са првом Болницом шкотских жена стигла у Србију, 4. јануара 1915. године за време Првог светског рата. Била је оснивач и председница „Националне Лиге српских жена” у Крагујевцу.

Биографија Хана Хенкин Харди, девојачко Хана Гордон, рођена је 1886. године, у Вустеру у Енглеској. Завршила је трогодишњу медицинску школу у Мелбурну, у Аустралији. Удала се за Семјуела Хенкин-Хардија ( (1871-1948), 1901. године, родила двоје деце и наставила своју мисију заједно са супругом, који је на почетку Првог светског рата служио је као свештено лице (капелан) у британском војном санитету.

Касније, као мисионар обављала је послове добровољне болничарке. Јануара 1901. године госпођа Хана Харди је отворила прву Енглеску болницу у португалској колонији – Мозамбику, у месту Бајиру, где је провела седам месеци. У време када су санитети регрутовали искључиво мушкарце за болничаре, Хана је пратила судбину Флоренс Најтингејл. У току Бурског рата, госпођа Харди је у превијалишту на првој борбеној линији, а опкољена непријатељем, сама је организовала пољску болницу од педесет кревета. Изнурена тешким радом, вратила се, болесна, у Енглеску. У време рата Шпаније са Кубом, Хана је притекла у помоћ кубанском народу, радећи пет месеци у болници, коју је сама основала.

У мирнодопском времену, госпођа Харди постаје чланица друштава трезвене младежи. Како је убрзо запажена по својим организационим способностима, одабрана је за делегата на интернационалном конгресу антиалкохоличара 1909. године у Лондону, а 1911. године у Хавру, у Холандији. Круна њеног ангажовања је одлазак за Америку и Канаду, 1915. године, када је одржала бројна предавања на скуповима у кампањи антиалкохолизма. Почетком Великог рата враћа се својој болничкој служби и одлази у Француску, где проводи шест недеља. На вест о победама, али и страдањима српског народа, враћа се у Енглеску и покреће енглеску јавност да организује медицинску и санитетску помоћ за Србију.

Долазак у Србију „Надајмо се да ће нашем примеру овде, у Kрагујевцу, следовати све вароши, па чак и села целе Србије, јер не треба из вида изгубити да је здравље једног народа уједно и његова снага“; и даље: „Српска жено! Ти мораш да ступиш сад у борбу раме уз раме с властима које су то већ учиниле, јер ти си та, која треба, која и мора да се бори против овог невидљивог и мучног непријатеља, ти мораш да сузбијеш ову заразу, ову несрећу која наш живот тако немилосрдно коси, и која прети истребљењем наше целокупне нације!”Речи Хане Хенкин Харди као председнице Лиге У Србију је стигла 4. јануара 1915. (18. децембра 1914), заједно са својим супругом, у првој групи припадница Болнице шкотских жена. Изабрала је као најнеуређенију и најсиромашнију Другу резервну болницу у жандармеријској касарни у Крагујевцу, у којој је било до 450 рањеника и болесника. Снабдевала је завојним материјалом и осталим потребама рањенике, док су у болници и при изласку из исте, као што је снабдевала тим материјалом и друге болнице у месту.

На њену иницијативу, грађанке Kрагујевца основале су 15. фебруара 1915. године „Националну лигу српских жена”. Лига жена, као део организованог сузбијања епидемије, на челу са Ханом Хенкин је формирала болницу у Крагујевцу (с мушким, женским и дечјим одељењем), организовала неколико бесплатних кухиња за сиромашне, чајџинице на железничким станицама у Крагујевцу и Лапову. У периоду од 1. априла до 12. маја 1915, у диспанзеру је примљено и бесплатно прегледано 787 болесних лица, од којих је 26 оболелих упућено у болницу, а 18 деце је вакцинисано.Позив „Лиге српских жена“, Ратни дневник, бр. 208. од 18. фебруара 1915. године.

Kада је Kрагујевац окупиран, она се придружила српској војсци и избеглицама у збегу према Албанији. Kада се вратила у Енглеску наставила је да помаже српском народу, сакупљајући и дистрибуирајући болничку робу и храну у Србију. Србија је у знак захвалности за хуманост, доброчинство и посвећеност српском народу у судбоносном периоду Првог светског рата, наградила Хану Хенкин Харди и њеног супруга Орденом Светог Саве.

Брачни пар Харди опремио је болницу у Тополи, коју је подигао Краљ Петар I Карађорђевић. Порушена ратним разарањима, болница је обнављена по други пут 1920, залагањем Хане и Семјуела Хардија. Материјална помоћ стигла је од Сер Томаса Липтона власника плантажа чаја и великог филантропа, Кнегиње Јелене Петровне, кћери краља Петра I, удате за руског великог кнеза Ивана Константиновича Романова, српског Црвеног крста, Српског потпорног фонда и других појединачних филантропа. На болници „Свети Ђорђе” у Тополи (данас Дом здравља „Свети Ђорђе”), постављена је спомен-­плоча са урезаним њиховим именима, у жељи да буде трајан сведок времена, британско­-српског пријатељства и људске племенитости и пожртвованости.

Види још Хероине Првог светског рата у Србији Болнице шкотских жена за службу у иностранству

Литература

Ћирјаковић Ивана: Поуке др Јарослава Кужеља писане као распис општинама поводом епидемичних зараза, Историја медицине, фармације и народне медицине, Зборник радова са XV научног скупа одржаног 24-25. маја 2006. у Зајечару, Београд-Зајечар, 2007, 209-212. Крамблер, Љубомир: Епидемија пегавог тифуса у Крагујевцу, Зборник радова са научног скупа „Крагујевац и ратна прошлост Србије“, Крагујевац, август 2001. године. Krippner, Monika: The Quality of Mercy; Women at War, 1915-1918, Newton Abbot, United Kingdom, 1980. Крипнер, Моника: Жене у рату, Србија 1915-1918, Београд, Народна књига, 1986. Hannah Jessie Hankin Hardy, Raunds War Memorials: www.raundswarmemorials.org/ 26. новембер 2007. „Национална Лига Српских Жена” Ратни дневник, бр 214, од 25. фебруара 1915. „Национална Лига Српских Жена” Ратни дневник, бр 291, од 14. маја 1915. Павловић Бојаџић, Драга: Шумадијско Коло српских сестара Крагујевац, Вардар, 1930, 39-40. Позив „Лиге српских жена“, Ратни дневник, бр. 208. од 18. фебруара 1915. Поповић-Филиповић, Славица: За храброст и хуманост, Болнице Шкотских жена у Србији и са Србима за време Првог светског рата 1914-1918. године, Београд, Сигнатуре, 2007. Суботић, др Војислав: Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратовима с Турцима и Бугарима 1912. и 1913. године, Београд, 1919, стр. 52,53, 86. Застава Кола Српских Сестара у Крагујевцу, Вардар, Календар за просту годину 1924, Београд, Година XIV, издање КСС, 1925, 98-103.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1886. Категорија:Умрли 1944. Категорија:Личности Првог светског рата Категорија:Хероине Првог светског рата Категорија:Носиоци Ордена Светог Саве