Елиза Сесилија Бо (Филаделфија, 1. мај 1855 — Глостер, 17. септембар 1942) била је америчка уметница и прва жена која је предавала уметност на Академији лепих уметности у Пенсилванији. Бо је насликала многе познате личности, укључујући прву даму Едит Рузвелт, адмирала сер Дејвида Битија и Жоржа Клеменсоа.
Бо се школовала у Филаделфији и наставила да студира у Паризу где је на њу утицали академски уметници Тони Роберт-Флери и Вилијам Адолф Бугро, као и радови Едуара Манеа и Едгара Дега. Њен стил је упоређиван са стилом Џона Сингера Сарџента; на једној изложби, Бернард Беренсон се нашалио да су њене слике најбољи "Сарџенти" у соби. Као и њен предавач Вилијам Сартин, веровала је да постоји веза између физичких карактеристика и особина понашања.
Бо је награђена златном медаљом за животно дело од стране Националног института за уметност и књижевност, а описана је од стране Еленор Рузвелт као "Америчка жена која је дала највећи допринос култури света".
Младост и образовање мини|Госпођа Роберт Абе (Катарина Амори Бенет), 1888–1889, сада изложена у Бруклинском музеју мини| Жена из Нове Енглеске. Портрет госпође Џедидаје Х. Ричардс (Сесилијина рођака Џулија Ливит), 1895, сада изложена у Академији лепих уметности Пенсилваније у Филаделфији Елиза Сесилија Бо је рођена 1. маја 1855. у ФиладелфијиKuiper, Kathleen. "Cecilia Beaux", Encyclopædia Britannica Online, Retrieved May 22, 2015. као млађа ћерка француског произвођача свиле Жана Адолфа Боа и учитељице Сесилије Кент Ливит. Њена мајка је била ћерка истакнутог бизнисмена Џона Вилера Ливита из Њујорка и његове супруге Сесилије Кент из Сафилда, Конектикат. Сесилија Кент Ливит умрла је од породиљске грознице 12 дана након порођаја у 33. години.
Сесилију и њену сестру Ету су касније одгајале бака и тетке по мајци, првенствено у Филаделфији. Њен отац, неспособан да поднесе тугу због губитка, и осећајући се изгубљен у страној земљи, вратио се у родну Француску на 16 година, са само једном посетом Филаделфији.. Rizzoli, New York, 2005; , pg. 11 Вратио се када је Сесилија имала две године, али је отишао четири године касније након што му је посао пропао. Како је касније признала: "Нисмо много волели тату, био је тако стран. Мислили смо да је необичан." Њен отац је имао природну склоност за цртање и сестре су биле очаране његовим хировитим скицама животиња. Касније, Бо ће открити да ће јој њено француско наслеђе добро послужити током њене посете и обуке у Француској.
У Филаделфији, Сесилијина тетка Емили се удала за рударског инжењера Вилијама Фостера Бидла, кога ће Бо касније описати као „после моје баке, најјачи и најблаготворнији утицај у мом животу“. Педесет година је бринуо о својим нећакињама уз доследну пажњу и повремену финансијску подршку. Њена бака је, с друге стране, пружала свакодневни надзор и љубазну дисциплину. Било да се ради о кућним пословима, ручним радовима или академским пословима, бака Ливит је понудила прагматичан оквир, наглашавајући да „све предузето мора бити завршено“. Године грађанског рата биле су посебно изазовне, али шира породица је преживела упркос малој емоционалној или финансијској подршци Сесилијиног оца.
Након рата, Бо је почела да проводи неко време у домаћинству "Вилија" и Емили, обоје искусних музичара. Бо је научила да свира клавир, али је више волела да пева. Музичка атмосфера се касније показала као предност за њене уметничке амбиције. Бо се сећала: „Они су савршено разумели дух и потребе уметничког живота. У раним тинејџерским годинама, имала је своју прву уметничку изложбу током посета са Вилијем оближњој Пенсилванијској академији лепих уметности, једној од водећих америчких уметничких школа и музеја. Иако је била фасцинирана наративним елементима неких слика, посебно библијским темама масивних слика Бенџамина Веста, у том тренутку Бо није имала тежње да постане уметник.
Њено детињство је било заштићено, али генерално срећно. Као тинејџерка, већ је испољила особине, како је описала, „и реалисте и перфекционисте“. Похађала је школу за госпођице Лајман и била је само просечна ученица, иако је била добра у француском и природној историји. Међутим, није могла да приушти додатну накнаду за часове уметности.
Са 16 година, Бо је започела часове уметности са рођаком, Катарином Ен Дринкер, искусном уметницом која је имала свој студио и све већу клијентелу. Дринкерова је постала њен узор, а наставила је учење са њом годину дана. Затим је две године студирала код сликара Франсиса Адолфа Ван дер Вилена, који је нудио лекције о перспективи и цртању из одливака током изградње нове Академије лепих уметности у Пенсилванији. С обзиром на утицај викторијанског доба, студентима је ускраћено директно учење анатомије и нису могле да похађају часове цртања са живим моделима (које су често биле проститутке) све до деценије касније.
Са 18 година, Бо је постављена за наставника цртања у школи г-ђице Санфорд, преузимајући место Дринкерове. Такође је давала приватне часове уметности и стварала декоративну уметност и мале портрете. Њене властите студије су углавном биле самосталне. Бо је први пут упознала литографију радећи копирање за филаделфијског штампара Томаса Синклера и објавила је свој први рад у часопису St. Nicholas у децембру 1873. Бо је показала тачност и стрпљење као научни илустратор, правећи цртеже фосила за Едварда Дринкера Коупа, за вишетомни извештај спонзорисан од стране Геолошког завода САД. Међутим, није сматрала техничку илустрацију прикладну за каријеру (захтевана екстремна прецизност задавала јој је болове у „соларном плексусу“). У овој фази себе још није сматрала уметницом.
Сесилија Бо је почела да похађа Академију лепих уметности Пенсилваније у Филаделфији 1876. године, тада под динамичним утицајем Томаса Икинса, чији је рад The Gross Clinic "ужаснуо посетиоце Филаделфијске изложбе као крвави спектакл" на Стогодишњој изложби 1876. године. Напустила је контроверзног Икинса, иако се много дивила његовом раду. Његова прогресивна филозофија наставе, фокусирана на анатомију и учење уживо на крају је довела до његовог отпуштања са места директора Академије. Није се повезала са Икинсовим ватреним студентским присталицама, а касније је написала: „Чудан инстинкт самоодржања држао ме је изван магичног круга." Уместо тога, три године је похађала часове сликања костима и портрета које је водио Кристијан Шусел. Бо је освојила награду Мери Смит на изложбама Академије лепих уметности у Пенсилванији 1885, 1887, 1891. и 1892.
Након што је напустила Академију, 24-годишња Сесилија је одлучила да се окуша у сликању порцелана и уписала је курс у Националној школи за уметничко образовање. Била је добро прилагођена прецизном раду, али је касније написала: „Ово је била најнижа тачка коју сам икада достигла у комерцијалној уметности, и иако је то био период када су младост и романса били први пут у мени, сећам се тога са суморношћу и стидом." Учила је приватно са Вилијамом Сартином, Икинсовим пријатељем и њујоршким уметником позваним у Филаделфију да предаје групи студената уметности, почевши од 1881. Иако се Бо више дивила Икинсу и сматрала да је његова сликарска вештина супериорнија од Сартинове, она је више волела нежни стил подучавања овог другог који није промовисао посебан естетски приступ. Међутим, за разлику од Икинса, Сартин је веровао у френологију, а Бо је усвојила доживотно уверење да су физичке карактеристике у корелацији са понашањем и особинама.
Бо је похађала Сартинове часове две године, а затим је изнајмила сопствени студио и поделила га са групом жена уметница које су ангажовале живи модел и наставиле без инструктора. Након што се група распала, Бо се озбиљно трудила да докаже своје уметничке способности. Насликала је велико платно 1884. Les Derniers Jours d'Enfance, портрет њене сестре и нећака чија композиција и стил откривају дуг Џејмсу Макнилу Вислеру и чија тематика је слична сликама мајке и детета Мери Касат. Награђена је наградом за најбољу слику уметнице на Академији, а даље је излагана у Филаделфији и Њујорку. Након те преломне слике, насликала је преко 50 портрета у наредне три године са жаром посвећеног професионалног уметника. Њен позив да служи као судија у комисији Академије потврдио је њено прихватање међу вршњацима. Средином 1880-их, примала је провизије од значајних Филаделфијанаца и зарађивала 500 долара по портрету. Када је њена пријатељица Маргарет Буш-Браун инсистирала да је слика Les Derniers Jours d'Enfance довољно добра да буде изложена у чувеном Париском салону, Бо је попустила и послала слику у иностранство на бригу својој пријатељици, која је успела да слику стави на изложбу.
Париз мини|Twilight Confidences, 1888. мини| Аутопортрет Бо из 1894. мини| Жорж Клемансо, Сесилија Бо 1920. Са 32 године, упркос успеху у Филаделфији, Бо је одлучила да још увек треба да унапреди своје вештине. Отишла је у Париз са рођаком Меј Витлок, напуштајући неколико просаца и превазилазећи приговоре своје породице. Тамо се обучавала на Académie Julian, највећој уметничкој школи у Паризу, и на Académie Colarossi, примајући недељне критике од етаблираних мајстора попут Тонија Роберта-Флерија и Вилијама Адолфа Бугера. Иако је редовно обавештавана о Сесилијином напретку у иностранству и да се „не брине због било какве наше индискреције“, њена тетка Елиза је више пута подсећала своју нећакињу да избегава искушења Париза: „Запамти да си пре свега хришћанка – онда жена и на крају уметник“.
Када је Бо стигла у Париз, импресионисти, група уметника који су започели сопствену серију самосталних изложби из званичног Салона 1874, почели су да губе солидарност. Такође позната као „Independents“, група у којој су повремено били Дега, Моне, Сисли, Кајбот, Писаро, Реноар и Берта Моризо, већ неколико година наилазила је на гнев критичара. Њихова уметност, иако се разликовала по стилу и техници, била је антитеза типу академске уметности у којој је Бо обучавана и чији је водећи мајстор био њен учитељ Вилијам Адолф Бугро. У лето 1888, са часовима на летњем распусту, Бо је радила у рибарском селу Конкарно са америчким сликарима Александром Харисоном и Чарлсом Лазаром. Покушала је да примени технике сликарства које су користили импресионисти на сопствене пејзаже и портрете, али без успеха. За разлику од њене претходнице Мери Касат, која је стигла близу почетка импресионистичког покрета 15 година раније и која га је апсорбовала, Сесилијин уметнички темперамент, прецизан и веран запажању, није био у складу са импресионизмом и она је остала сликарка реалиста до краја своје каријере, чак и када су Сезан, Матис, Гоген и Пикасо почели да одводе уметност у нове правце. Бо се углавном дивила класичним уметницима попут Тицијана и Рембранта. Међутим, њена европска обука је утицала на њену палету, а она је усвојила више беле и блеђе боје у својим уљеним сликама, посебно у приказивању женских субјеката, приступ који је фаворизовао и Сарџент..
Повратак у Филаделфију мини|Доротеја и Франческа, 1898. године мини| Sita and Sarita (Jeune Fille au Chat), портрет Саре Алибон Ливит, 1893–1894, сада изложен у Музеју Орсе у Паризу мини|Ернеста, аутор Сесилија Бо, 1894. Још у Сједињеним Државама 1889. године, Бо је наставила да слика портрете на величанствен (естетски) начин, узимајући за своје субјекте чланове породице своје сестре и елите Филаделфије. Доносећи одлуку да се посвети уметности, сматрала је и да је најбоље да се не удаје, и бирала је мушкарце који не би претили да јој скрену каријеру. Наставила је живот са својом породицом, а они су је у потпуности подржавали, признајући њен изабрани пут и захтевајући од ње мало у погледу кућних обавеза, „Никад ме нису замолили да обавим неки посао у граду, куповину... тако добро они разумеју."