мини|Папа Пије II канонизује Катарину Сијенску|262x262п Канонизација ( — узакоњујем, уводим у законски ред) представља поступак којим се одређене особе проглашавају светитељима, односно постају предмет поштовања цркве и свих њених верника. Канонизацијом се бави посебан црквени суд. Приликом канонизације светитеља, консултује се не само стручна теолошка већ и научна и шира јавност. Она је узакоњење црквеног поштовања подвижника вере, мученика за веру, човека који је био на гласу по својој побожности и честитом животу као светог кроз нарочити поступак више црквене власти.
О канонизацији Пракса проглашења личности посебно привржених хришћанској вери за светитеље датира још од четвртог века. Од тада до данас Православна Црква међу свеце је убројала више од 30.000 "Божјих угодника". Тренд у православљу је проширење круга светаца. Московска патријаршија је само током последње деценије у Диптих светих убројала и 1.700 новомученика, углавном пострадалих под бољшевичким режимом. Цариградска и Јерусалимска патријаршија у овом смислу далеко су рестриктивније, а остале цркве готово сваке године имају неколико канонизација.
Православни хришћани верују да су светитељи правоверни хришћани који су Богу угодили за живота на земљи живећи по Божјој вољи и заповестима; по престављењу (не глагол представити овде, у питању је други, архаични глагол) они чине посебну врсту светих људи који се Богу моле за своју сабраћу по вери, као њихови заступници пред Господом, а живи на земљи, њима одају молитвено поштовање. Акт канонизације јесте нешто што долази постхумно — по престављењу (не „представљењу” овде).
Не постоји правило када се канонизација може обавити. Ретко кад се дешава да се неко прогласи светим убрзо после смрти. То се обично деси тек после неколико деценија или чак векова.
Српска православна црква, за разлику од Римокатоличке цркве, нема прецизно дефинисану процедуру канонизације, али за упис у диптих светих подразумева испуњење одређених услова.
У СПЦ не постоји услов година док у неким помесним црквама мора да прође бар 20, 30 година од смрти да би се неко прогласио свецем. У српском Светачнику има око 140 имена.
У Српској православној цркви, за разлику од Католичке, не постоји званичан и формални списак захтева да би неки богоугодник био уврштен међу светитеље.
Чудесна исцељења, за разлику од католика, у Православној Цркви нису обавезан елемент прибројавања нове личности светима. Много је важнији лик истинских боготражитеља који будући светитељи изграђују за живота.
Процедура проглашења за светитеља у СПЦ одвија се преко највишег тела Цркве - Светог архијерејског сабора. Овај орган једини је надлежан да прокламује канонизацију. Код Руса то раде и Свети синод или патријарх, али на предлог и уз образложење Комисије за канонизацију.
Уобичајено је да, када „кандидат” умре мирно, постаје „преподобан или праведан”, а ако је пострадао мученички за веру, онда се проглашава светим мучеником или светим великомучеником.
Процедура проглашења за светитеља у Српској православној цркви одвија се преко највишег тела Цркве - Светог архијерејског сабора.
Овај орган једини је надлежан да прокламује канонизацију.
Свако може да предложи да неко буде проглашен светим, али је уобичајено да се створи култ у народу да је неко светитељ, а на Цркви је да у периоду од више година и деценија процени да ли је тај култ довољно учвршћен и да ли заиста постоји.
Веома ретко или готово никад се не дешава да неко буде проглашен светим убрзо после смрти, већ се то углавном догађа деценијама, па и вековима касније.
Светитељи су већином монаси, монахиње, епископи, али има и лаика, верника, грађана, односно људи који су водили хришћански живот или живот по Јеванђељу - свет, чист, честит, беспрекоран, праведан, благочестив, богоугодан и узоран живот.
Црква светитељима назива људе који су очишћени од греха стекли милост Духа Светога и показали Његову моћ у нашем свету.
Постоје појединачне и групне канонизације као нпр: свети новомученици новосадски, крагујевачки, прeбиловaчки (жртве усташа из 1941., канонизовани 2015.), јасеновачки (жртве усташког логора 1941. - 1945., канонизовани 2016.), момишићки (спаљени од Турака 1688., канонизовани 2012.), прњaворски (жртве Првог св. рата из 1914., канонизовани 2014.), сурдуличкиСвети мученици сурдулички (СПЦ) Приступљено 4. јуна 2017., пивски, велички и горњеполимски, дабробосански и милешевски итд.
У Православним аутокефалним помесним црквама нису утврђене никакве норме канонизације, тј. нема установљених ауторитетних критеријума за просуђивање ο светости живота канонизованих лица. Сам чин канонизације је могуће схватити двојако: Као признање од стране Цркве одређеног њеног упокојеног члана за светог, праведног, тј. угодног Богу који је достигао вечно блаженство. Као дозвола Цркве за поштовање упокојеног члана због заслуга за веру.
Православна црква може да канонизује упокојеног праведника ако је он допринео ширењу православља, ако је верно служио Богу, чинио чуда или страдао као мученик за православну веру. „Свети људи су у Цркви они који су се очистили од греха, који су стекли благодат Духа Светога и пројавили Његову силу у нашем свету“, објашњава архимандрит Тихон Софијчук, председник комисије за канонизацију у Кијевској епархији. Широк је распон критеријума за канонизацију.
Канонизација се поима декларативно — као велика објава званичног прихватања већ постојећег факта, и конститутивно - као стварање новога факта који раније није постојао. Нема специјалних правила и журбе за канонизацију. Услови канонизације у православној црквеној традицији су: Припадност Православној Цркви. Духовност. Појава божански натприродног током живота попут чуда, прозорљивости односно Божијег дара пророштва светитељу да види душе верника и будуће светске догађаје и светске токове, као и созерцања. Начин и разлог мучеништва, великомучеништва, исповедништва, праведништва, великоисповедништва и подвижништва за веру. Појава божански натприродних чуда по упокојењу која се догађају на његовом гробу или приликом употребе ствари којима се некада служио. Јављање чудом током земаљског живота или након физичке смрти (према верском схватању појава коју је Бог изазвао на натприродни начин као израз своје свемогућности без обзира на природне законе односно догађај који је необјашњив природним законима). Осведочена чуда током живота, после његове смрти, над његовим гробом и приликом употребе ствари којима се некада служио, осведочено мироточење мира из мироносних моштију и најмање 3 осведочена исцељења болесних верника после молитве директно свецу, над његовим гробом или над његовим нетрулежним моштима, деловима тела и „додирним реликвијама“ односно предметима и стварима са којима је светитељ дошао у додир, наводно дошао у додир и служио се њима, као нпр. деловима одеће и веригама (код мученика), као и да постоје поуздана сведочанства да се неко спасио из неке тешке несреће или да је добио од свеца помоћ молећи се њему. Мироточење, крвоточење или проплакање иконе свеца. Култ у верном народу о светости свеца мора постојати бар неколико деценија. Допринос вери. Одређена документа и докази о светости.
Услов који неко треба да испуњава јесте да је живео на гласу светости што значи да је током живота био безусловно привржен исповедању православне вере, да је иза њега остало сећање, да је водио савршен побожан, моралан, непорочан, одговоран, озбиљан, нежан, бескомпромисан, послушан, одан, пожртвован, правоверан, праведан, безгрешан, непорочан, самилостан, обазрив, пожртвован, бескомпромисан, чедан, невин, скроман, добар, смеран, кротак, смирен, богоугодан, богобојажљив, благочестив, аскетски, подвижнички, исповеднички, мученички, великомученички, беспрекоран, частан, поштен, покоран, понизан и боготражилачки живот, да није имао личних амбиција, да је својим деловањем био “сведок вере”, да нема негативних конотација у вези с том особом, да је зрачио добротом, да је уважаван и да је заслужио поштовање верног народа.
Знаци светости и појава божански натприродног током живота и након смрти садрже се у одређеним врлинама, a то су такве врлине које превазилазе природне силе човека. Није довољно да се ове врлине појаве у појединим случајевима, него у довољном броју, који опет није дефинисан.
Верни народ има веома изоштрен њух да осети будућег светитеља. Најбољи верници су увек једноставни, наизглед обични и чак неприметни.
Дешавало се да се неко прогласи светим и да се то поништи, јер подаци о њему нису били истинити, а то је само признање да људи могу погрешити.
У српској историји има личности које су уживале велико народно поштовање, чак су се сматрале светим, али никад нису канонизоване. Милош Обилић је имао не само свој култ, већ и фреску у Хиландару, а није никад канонизован, мада се ни не зна да ли је био историјска личност.
Ни Марко Краљевић није канонизован, ни деспот Угљеша. Краљ Урош први, Стефан Вукановић, син кнеза Вукана, Константин, син краља Милутина, цар Душан, старац Макарије и старац Исаија који је живео у време Маричке битке, сви они спадају у прекинуте култове.
Да би неко у СПЦ био проглашен свецем, прво се гледа да ли о тој особи постоји култ у верном народу. Уколико постоји, епископ о томе обавештава Свети архијерејски Сабор СПЦ са молбом да се размотри предлог да та особа буде проглашена свецем. О канонизацији одлучује искључиво Сабор СПЦ који овој одлуци приступа са великим опрезом и највећом строгошћу. Од предлога до одлуке може проћи и неколико година, а у неким случајевима и много више. Када се одлука донесе припрема се икона светитеља и свечана песма, тропар. Светац се проглашава на свечаној литургији коју служе чланови сабора. Тада се пева тропар и благослови икона. Након канонизације црква обавештава остале православне цркве и и моли их да тог свеца унесу у свој литургијски календар.
Увек је било притисака на Цркву од појединих верника, група, епархија или чак власти да некога приброји светитељима и када нема довољно доказаних елемената за канонизацију. "Некима је неко свет иако га Црква није таквим прогласила и уврстила у календар.", истиче верски аналитичар Живица Туцић и наводи да Цркви није лако да се томе супротстави.
Српска православна црква само потврђује и литургијски уобличава култ одређеног светог који је заживео у живој Цркви – у народу. За разлику од Западне цркве, која своје свеце практично административним путем развија и најављује, СПЦ заправо само аминује култ који већ постоји.
У Српскоj Православној цркви влада неслагање о локалном култу који се везује за будуће свеце - док једни осликавање "кандидата" на иконама и певање тропара сматрају предусловом за канонизацију, други се томе одупиру аргументом да је реч о ремећењу црквеног поретка. Такође, нема сагласности ни око временског рока који би требало да прође од смрти кандидата до проглашења светим.
На иницијативу митрополита Амфилохија 2013. године покренут је процес канонизације митрополита Петра Другог Петровића Његоша, али је одлуком Сабора СПЦ одлука о овоме одложена.
Није владика Раде једини кандидат који није постао светитељ. Црквена историја памти више оваквих примера. Најпознатији је вероватно вођа сеобе Срба патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић чија канонизација никада није обављена.
Сличан је и случај двојице монаха из манастира Раванице из 17. века. Својевремено велики пророци и јуродиви старци Ананије и Аврамије, упркос предлозима, нису постали светитељи и временом су пали у заборав.
Суочени са учесталим канонизацијама у Римокатоличкој цркви, све више верника СПЦ поставља питање проглашења за светитеље појединих личности из наше црквене историје. На иконама са златним ореолом многи би волели да виде патријарха српског Павла, оца Тадеја Витовничког, оца Гаврила Антонијевића, схиархимандрита Стефана Светогорца и многе друге.
У Католичкој цркви, беатификација претходи канонизацији.