Традиционално знање, домородачко знање, народно знање и локално знање, генерално се односе на системе знања уграђене у културне традиције регионалних, аутохтоних или локалних заједница. Према Светској организацији за интелектуалну својину и Уједињеним нацијама (УН), традиционално знање и традиционални културни изрази су обе врсте домородачког знања.
Традиционална знања обухватају врсте знања о традиционалним технологијама производње (нпр. оруђа и технике за лов или пољопривреду), акушерству, етноботаници и еколошким знањима, традиционалној медицини, небеској навигацији, занатским вештинама, етноастрономији, клими и др. Ове врсте знања, кључне за егзистенцију и опстанак, углавном се заснивају на акумулацији емпиријских посматрања и интеракцији са околином.
У многим случајевима, традиционално знање се преноси генерацијама са особе на особу, као усмено предање. Неки облици традиционалног знања налазе израз у култури, причама, легендама, фолклору, обредима, песмама и законима,Kala, C.P. (2012) Traditional ecological knowledge and conservation of ethnobotanical species in the buffer zone of Pachmarhi Biosphere Reserve, Madhya Pradesh. Indian Institute of Forest Management, Bhopal, Madhya Pradesh. 194 ppTurner, N. J., Ignace, M. B., & Ignace, R. (2000). Traditional ecological knowledge and wisdom of aboriginal peoples in British Columbia. Ecological applications, 10(5), 1275-1287Kala, C.P. (2004). Studies on the indigenous knowledge, practices and traditional uses of forest products by human societies in Uttaranchal state of India. G.B. Pant Institute of Himalayan Environment and Development, Almora, India. 82 pp. језицима, песмама, плесу, играма, митологији, дизајну, визуелној уметности и архитектури, под категоријом традиционалних културних израза.
Карактеристике и сродни појмови мини| Племенске школе чувају и преносе како опште знање, тако и, кроз запошљавање старешина заједнице, традиционално знање староседелаца. ( Племенски колеџ Лич Лејк, Минесота) Извештај студијске групе Међународног савета за науку (ISCu) о науци и традиционалном знању карактерише традиционално знање као:кумулативно тело знања, знања, пракси и репрезентација које одржавају и развијају људи са продуженом историјом интеракције са природним окружењем. Ови софистицирани скупови разумевања, тумачења и значења су део културног комплекса који обухвата језик, системе именовања и класификације, праксе коришћења ресурса, ритуале, духовност и поглед на свет.Традиционално знање обично разликује једну заједницу од друге. У неким заједницама традиционално знање поприма лична и духовна значења. Традиционално знање такође може одражавати интересе заједнице. Неке заједнице зависе од свог традиционалног знања за опстанак. Традиционално знање о животној средини, као што су табуи, пословице и системи космолошких знања, могу да обезбеде очување биодиверзитета. Ово се посебно односи на традиционално знање о животној средини, које се односи на „посебан облик знања заснованог на месту о разноликости и интеракцијама између биљних и животињских врста, облика терена, водотокова и других квалитета биофизичке средине на датом месту“.Peña, Devon G.,Mexican Americans and the Environment, The University of Arizona Press, 2005, p. 198. Као пример друштва са богатством традиционалног еколошког знања (ТЕЗ), јужноамерички народ Кајапо је развио опсежан систем класификације еколошких зона амазонске тропске саване (тј. кампо/ сераду) како би боље управљао земљом.Posey, Darrel Addison. "Indigenous Management of Tropical Forest Ecosystems: The case of the Kayapo Indians of the Brazilian Amazon" in Dove and Carpenter, Environmental Anthropology: a historical reader, Blackwell Publishing, Oxford, 2008, p. 90.
Неки друштвени научници концептуализују знање у оквиру натуралистичког оквира и наглашавају градацију скорашњег знања у знање стечено током многих генерација. Ови рачуни користе термине као што су адаптивно стечено знање, друштвено конструисано знање и други термини који наглашавају друштвене аспекте знања.Wasongo, V.O., Kambewa, D., and Bekalo, I. (2011). Community-Based Natural Resource Management (p. 194). In W.O. Ochola, P.C. Sanginga, I. Bekalo (Eds.), Managing Natural Resources for Development in Africa. A Resource Book. Nairobi, Kenya: University of Nairobi Press, 2011 (Chapter 4: pp. 165-210). Може се сматрати да се локално знање и традиционално знање разликују по дужини постојања, од деценија до векова или миленијума.
Аутохтоно знање или технике су ризнице древне мудрости и развијају се методом покушаја и грешака, искуствима стеченим током векова, и тестирани су временом, али генерално нису поткријепљени било каквим научним доказима. Међутим, познато је да је већина АЗТ-а научно делотворна и валидна.
Научне студије натуралистичке традиције показују да традиционално знање није природна категорија и да може одражавати борбу за моћ и односе за земљу, ресурсе и друштвену контролу, а не приврженост наводном пореклу или наслеђу.
С друге стране, саме аутохтоне и локалне заједнице могу веома различито да перципирају традиционално знање. Знање аутохтоних и локалних заједница је често уграђено у космологију и свака разлика између "неопипљивог" знања и физичких ствари може постати замагљена. Аутохтони народи често кажу да је домородачко знање холистичко и да се не може смислено одвојити од земљишта и ресурса који су им доступни. Традиционално знање у таквим космологијама је нераскидиво везано за претке и земље предака Знање се можда не стиче натуралистичким покушајима и грешкама, већ директним откривањем кроз разговоре са „творцем“, духовима или прецима. Чемберлин (2003) пише о старешини Гитксана из Британске Колумбије суоченим са државним захтевом за земљиштем: „Ако је ово твоја земља“, упитао је, „где су твоје приче?“Chamberlin, J.E. (2003). If This Is Your Land, Where Are Your Stories? Finding Common Ground. Toronto: Alfred A. Knopf Canada.
Аутохтоне и локалне заједнице често немају јаке традиције власништва над знањем које личе на модерне облике приватног власништва . Многи имају јасну традицију старања над знањем, а обичајно право може да води ко може користити различите врсте знања у одређено време и на одређеном месту, и одредити обавезе које прате употребу знања. На пример, ловцу може бити дозвољено да убије животињу само да би нахранио заједницу, а не да би себе хранио. Из аутохтоне перспективе, злоупотребе знања могу бити увредљиве за традицију и могу имати духовне и физичке последице у аутохтоним космолошким системима. Сходно томе, аутохтоне и локалне заједнице тврде да коришћење њиховог традиционалног знања од стране других захтева поштовање и осетљивост. Критичари традиционалног знања, међутим, виде такве захтеве за „поштовањем“ као покушај да се спрече да непоткрепљена веровања буду подвргнута истом испитивању као и друга тврдња о знању. Ово има посебан значај за управљање животном средином јер духовна компонента „традиционалног знања“ може оправдати било коју активност, укључујући и неодрживу жетву ресурса.
Терминологија мини| Уметност ткања Дине део је традиционалног знања народа Навахо. Традиционално знање и традиционални културни изрази су обе врсте домородачког знања, према дефиницијама и терминологији која се користи у Декларацији УН о правима староседелачког народа и од стране Светске организације за интелектуалну својину ( WIPO).
ВИПО користи израз „традиционални културни изрази“ тако да се односи на „било који облик уметничког и књижевног изражавања у коме су оличени традиционална култура и знање. Они се преносе са једне генерације на другу и укључују ручно рађене текстиле, слике, приче, легенде, церемоније, музику, песме, ритмове и плес."
ВИПО преговара о међународној правној заштити традиционалних културних израза преко Међувладиног комитета за интелектуалну својину и генетичке ресурсе, традиционална знања и фолклор (ИГЦ). Током седница одбора, представници староседелачких и локалних заједница су домаћини панела који се односе на очување традиционалног знања.
Имовинска права мини| Аутохтоне земље су угрожене климатским променама. Многе аутохтоне нације имају традиционално знање о управљању земљиштем у својим биорегионима. Међународна пажња се окренула законима о интелектуалној својини ради очувања, заштите и промоције традиционалног знања. Године 1992. Конвенција о биолошкој разноликости (ЦБД) препознала је вредност традиционалног знања у заштити врста, екосистема и пејзажа и регулисала приступ и коришћење (о чему се говори у наставку). Убрзо је указано да ће примена ових одредби захтевати ревизију међународних уговора о интелектуалној својини.
Ово је постало још хитније са усвајањем Споразума Светске трговинске организације о трговинским аспектима права интелектуалне својине (ТРИПс), који је успоставио правила за стварање и заштиту интелектуалне својине која би се могла протумачити као у супротности са споразумима склопљеним у оквиру ЦБД-а. Као одговор, државе које су ратификовале ЦБД затражиле су од Светске организације за интелектуалну својину (ВИПО) да истражи однос између права интелектуалне својине, биодиверзитета и традиционалног знања. ВИПО је започео овај рад мисијом утврђивања чињеница 1999. године. Узимајући у обзир питања која се односе на биодиверзитет и шира питања у ТРИП-овима (који укључују све облике културног изражавања, не само оне који су повезани са биодиверзитетом – укључујући традиционалне дизајне, музику, песме, приче, итд.), ВИПО је успоставио Међувладин комитет за интелектуалну својину и Генетски ресурси, традиционално знање и фолклор (ИГЦ-ГРТКФ). ВИПО Лек пружа подршку за збирке закона који се односе на традиционално знање.
Период од раних 1990-их до миленијума такође је карактерисао нагли успон глобалног цивилног друштва . Брундтланд извештај на високом нивоу (1987) препоручио је промену у развојној политици која је омогућила директно учешће заједнице и поштовала локална права и тежње. Аутохтони народи и други су успешно поднели петицију Уједињеним нацијама за оснивање Радне групе за староседелачко становништво која је направила два рана истраживања о правима из уговора и правима на земљиште. Ово је довело до већег јавног и владиног признавања аутохтоних права на земљиште и ресурсе и потребе да се позабави питањем колективних људских права, за разлику од индивидуалних права постојећег закона о људским правима.
Колективна људска права аутохтоних и локалних заједница су све више призната – као што су Конвенција Међународне организације рада (ИЛО) 169 (1989) и Декларација о правима староседелачких народа (2007). Декларација из Рија (1992), коју су подржали председници и министри већине земаља света, препознала је аутохтоне и локалне заједнице као посебне групе са посебним проблемима којима државе треба да се баве.
Првобитна забринутост била је око територијалних права и традиционалних права на ресурсе ових заједница. Аутохтони народи су убрзо показали забринутост због присвајања и злоупотребе свог „нематеријалног“ знања и културног наслеђа. Аутохтони народи и локалне заједнице одупрле су се, између осталог: употреби традиционалних симбола и дизајна као маскота, изведених уметности и заната; употреба или модификација традиционалних песама; патентирање традиционалне употребе лековитог биља; и ауторска права и дистрибуција традиционалних прича.
Аутохтони народи и локалне заједнице су настојали да спрече патентирање традиционалног знања и ресурса тамо где нису дали изричиту сагласност. Они су тражили већу заштиту и контролу над традиционалним знањем и ресурсима. Одређене заједнице су такође настојале да обезбеде да се њихово традиционално знање користи на правичан начин - у складу са ограничењима које поставља њихова традиција, или захтевајући дељење користи за његово коришћење у складу са користима које они дефинишу.