Персијско друштво је друштво које за основе свог устројства има персијски језик, културу, књижевност, уметност и/или идентитету или под јаким утицајем.
Термин „Персијанат“ је неологизам који се приписује Маршалу Хоџсону. У својој књизи из 1974. године, Тhe Venture of Islam: The expansion of Islam in the Middle Periods, он је термин дефинисао: „Успон персијског језика имао је више од чисто књижевних последица: служио је за ношење нове укупне културне оријентације унутар ислама... Већина локалних језика високе културе који су се касније појавили међу муслиманима... зависили су од персијског у целини или делимично за своју главну књижевну инспирацију. Све ове културне традиције, које се преносе на персијском или одражавају персијску инспирацију, можемо назвати 'персијанском' по аналогији."
Термин означава етничке Персијанце, али и друштва која можда нису била претежно етнички Персијанци, али чије су језичке, материјалне или уметничке културне активности биле под утицајем или засноване на персијанској култури. Примери персијатских друштава пре 19. века били су Селџучка, Тимуридска,David J. Roxburgh. The Persian Album, 1400–1600: From Dispersal to Collection. Yale University Press, 2005. pg 130: "Persian literature, especially poetry, occupied a central role in the process of assimilation of Timurid elite to the Perso-Islamicate courtly culture, and so it is not surprising to find Baysanghur commissioned a new edition of Firdawsi's Shanameh" Могулска, и Османска династија.
Историја Персијанска култура је цветала скоро четрнаест векова. Била је то мешавина персијске и исламске културе која је на крају претрпела персификацију и постала доминантна култура владајућих и елитних класа Великог Ирана, Мале Азије и Јужне Азије.
Када су народе Великог Ирана покорени током муслиманског освајања Персије у 7. и 8. веку, они су постали део царства много већег од било ког претходног под персијском влашћу. Док је исламско освајање довело до арабизације језика и културе на бившим византијским територијама, то се није догодило у Персији. Уместо тога, нова исламска култура која се тамо развијала у великој мери је била заснована на преисламским персијским традицијама са овог подручја, као и на исламским обичајима које су у регион унели арапски освајачи.
Персијанска култура, посебно међу елитним класама, проширила се широм муслиманских територија у западној, централној и јужној Азији, иако је становништво широм овог огромног региона имало сукобљене интересе и оданости (на нивоу секте, локала, племена и припадајућих етничких група и говорило је много различитих језика. Културу и културни утицај су ширили песници, уметници, архитекте, занатлије, правници и научници, који су били у контакту са својим колегама у далеким градовима персијанског света, од Анадолије до Индије.
Персијанска култура је укључивала начине свести, етоса и верске праксе који су опстали у иранском свету против хегемонистичких арапских муслиманских (сунитских) културних конструката.
Порекло Након арапског муслиманског освајања Ирана, пехлави, језик предисламског Ирана, наставио је да се нашироко користи све до другог исламског века (8. век) као средство администрације у источним земљама калифата. Упркос исламизацији једног аспекта друштвеног живота, Иранци су задржали велики део свог предисламског погледа и начина живота, прилагођене захтевима ислама. Крајем 7. века, становништво је почело да негодује због цене издржавања арапских калифа, Омајада, а у 8. веку, свеопшти ирански устанак — предвођен Абу Муслим Хорасани — довео је другу арапску породицу, Абасиде, на власт.
Под Абасидима, главни град се преселио из Сирије у Ирак, који је некада био део Сасанидског царства и још увек се сматрао делом иранске културне сфере. Персијска култура и обичаји персијских бармакидских везира постали су стил владајуће елите. Политички, Абасиди су убрзо почели да губе контролу над Иранцима. Управници Хорасана, Тахириди, иако их је именовао калиф, били су у пракси независни. Када су персијски Сафариди из Систана ослободили источне земље, Бујиди, Зијариди и Саманиди у западном Ирану, Мазандаран и североисток, прогласили су независност.
Одвајање источних територија од Багдада изражено је у карактеристичној персијанској култури која је постала доминантна у западној, централној и јужној Азији, и била је извор иновација на другим местима у исламском свету.
Пахлави је био lingua franca Сасанијског царства пре арапске инвазије, али је крајем 7. и почетком 8. века арапски постао медиј књижевног изражавања. У 9. веку појавио се нови персијски језик као идиом администрације и књижевности. Династије Тахирида и Сафарида наставиле су да користе персијски као неформални језик, иако је за њих арапски био „језик за бележење свега што вреди, од поезије до науке“, али су Саманиди учинили персијски језиком учења и формалног дискурса.
Персијски језик је, према књизи Маршала Хоџсона The Venture of Islam, требало да формира главни модел за уздизање још других језика на књижевни ниво. Као и турски, већина локалних језика високе културе који су се касније појавили међу муслиманима били су под јаким утицајем персијског (урду је главни пример).
Ширење мини| Велики монгол Шахнаме, 1330-те, Бахрам V убија вука, Музеј уметности Универзитета Харвард Иранска династија Саманида почела је да бележи своје дворске послове на персијском и арапском језику, а најранија изузетна поезија на новоперсијском написана је за двор Саманида. Саманиди су подстицали превођење верских дела са арапског на персијски. Поред тога, учени ауторитети у исламу, улема, почели су да користе персијски као lingua franca у јавности. Круна књижевног достигнућа на раном новоперсијском језику била је Шахнаме (Књига о краљевима), коју је њен аутор Фирдуси представио двору Махмуда од Газнија (998–1030). Ово је била нека врста иранског националистичког васкрснућа: Фердовси је подстакао персијска националистичка осећања позивајући се на предисламске персијске херојске слике и уградио у књижевну форму најдрагоценије народне приче.
Персијанска култура која се појавила под Саманидима у Великом Хорасану, у североисточној Персији и пограничним крајевима Туркистана, изложила је Турке персијанској култури; Инкорпорација Турака у главнину блискоисточне исламске цивилизације, коју су пратили Газнавиди, је почела у Хорасану; „не само да становници Хурасана нису подлегли језику номадских освајача, већ су им наметнули свој језик. У региону је чак било могуће асимиловање Турака Газнавиде и Селџуке (11. и 12. век), Тимуриде (14. и 15. век) и Каџаре (19. и 20. век).
Културу су преносиле су узастопне династије у западну и јужну Азију, посебно персијски Селџуци (1040–1118) и њихове државе наследнице, које су председавале Ираном, Сиријом и Анадолијом до 13. века, и Газнавиди, који су у исти период је доминирао Великим Хорасаном и деловима Индије. Ове две династије заједно су повукле центре исламског света на исток. Институције су стабилизовале исламско друштво у форму која ће опстати, барем у западној Азији, до 20. века.
Газнавиди су преместили свој главни град из Газнија у Лахор у модерном Пакистану, који су претворили у још један центар исламске културе. Под њиховим покровитељством, пјесници и научници из Кашгара, Бухаре, Самарканда, Багдада, Нишапура, Амола и Газнија окупљали су се у Лахореу. Дакле, персијски језик и персијска култура су допрли дубоко у Индију и проширени су даље у 13. веку. Селџуци су извојевали одлучујућу победу над Газнавидима и упали у Хорасан; донели су персијанску културу на запад у западну Персију, Ирак, Анадолију и Сирију. Сам Иран, заједно са Централном Азијом, постао је срце персијског језика и културе.
Персијски правник и теолог Ел Газали био је међу научницима на селџучком двору који је предложио синтезу суфизма и шеријата, што је постало основа за богатију исламску теологију. Формулишући сунитски концепт поделе на временске и верске власти, пружио је теолошку основу за постојање Султаната, временске канцеларије поред калифата, која је у то време била само верска служба. Главно институционално средство за успостављање консензуса улеме о овим догматским питањима била је Незамија, познатија као медресе, названа по свом оснивачу Низаму ал-Мулку, персијском везиру Селџука. Ове школе су постале средство уједињења сунитских улема, који су легитимисали владавину султана. Бирократије су попуњавали свршени студенти медреса, тако да су и улема и бирократија били под утицајем цењених професора у медресама.
Разлика У 16. веку, персијанска култура се оштро разликовала од арапског света на западу, а зона раздвајања падала је дуж Еуфрата. Друштвено, персијски свет је био обележен системом етнолошки дефинисаних елитних статуса: владари и њихови војници су били по пореклу неИранци, али су административни кадрови и писмени становници били Иранци. Културне послове обележио је карактеристичан образац употребе језика: новоперсијски је био језик државних послова, акдемских кругова и књижевности, а арапски језик религије.
Сафавиди и васкрсење иранства у западној Азији Династија Сафавида је постала преовлађујућа у Ирану у 16. веку — прва домородачка иранска династија од династије Бујида. Сафавиди, који су били мешаног курдског, турског, грузијског, черкеског и понтског грчког порекла, преселили су се у област Ардабил у 11. веку. Поново су утврдили персијски идентитет у многим деловима Западне Азије и Централне Азије, успостављајући независну персијску државу и покровитељством персијске културе. Током њихове власти Иран је утврђен као духовни бастион шиизма, против напада ортодоксног сунитског ислама, и окупљалиште персијских културних традиција и самосвести о персијском идентитету.
Оснивач династије, шах Исмаил, усвојио је титулу персијског цара Pādišah-ī Īrān,, са имплицитним појмом иранске државе која се протеже од Авганистана до Еуфрата и Северног Кавказа, и од Оксуса до јужног територије Персијског залива.Наследници шаха Исмаила отишли су даље и усвојили титулу Shāhanshāh (краљ краљева). Сафавидски краљеви су себе сматрали, као и њихови претходници Сасанидски цареви, за khudāygān (Божја сенка на земљи).Они су оживели сасанидску архитектуру, изградили су велике џамије и елегантне чарбашке баште, сакупљали књиге (један сафавидски владар је имао библиотеку од 3.000 дела) и били су покровитељи „Људи од пера“Сафавиди су увели шиизам у Персију да би разликовали персијско друштво од Османлија, њихових сунитских ривала на западу.
Османлије десно|мини|276x276п| Сулејманаме (Књига о Сулејману Величанственом) Челебијев рукопис, у ширазијском стилу са персијским текстовима Почетком 14. века Османлије су превладале у Малој Азији. Османлије су штитиле спонзорисали писање дела персијске књижевности пет и по векова и привукли су велики број писаца и уметника, посебно у 16. веку. Један од најпознатијих персијских песника на отоманском двору био је Фетулах Арифи Челеби, такође сликар и историчар, и аутор Сулејманаме, биографије Сулејмана Величанственог. Крајем 17. века одустали су од персијског као судског и административног језика, користећи уместо њега турски; одлука која је шокирала високо персијске Мугхале у Индији. Османски султан Сулејман написао је читав диван на персијском језику.
Е. Ј. В. Гиб је аутор стандардне A Literary History of Ottoman Poetry у шест томова, чије је име заживело у важној серији публикација арапских, персијских и турских текстова, под називом Gibb Memorial Series. Гиб класификује османску поезију на „стару школу“, од 14. века до отприлике средине 19. века, током којег је персијски утицај био доминантан; и „модерну школу“ која је настала као резултат утицаја Запада.
Персијанска култура Јужне Азије