300px|мини|Печат јакобинског клуба Јакобинци су били демократски оријентисани револуционари у доба Француске револуције, а име су добили по самостану светог Јакова у Паризу где им је било седиште. На челу им се налазио Максимилијан Робеспјер. Тражили су већа права за ситно грађанство и укидање неједнакости засноване на богатству. Основали су комитет јавног спаса и створили народну војску у којој се нашао млади Наполеон Бонапарте. Донели су 1793. године устав којим су укинути сви остаци феудализма.
Почетак 250px|мини|лево|Седиште јакобинског клуба у улици Сен Хоноре (манастир Светог Јакова) Јакобински клуб настао је 1789. године, непосредно након избијања Револуције. Тада је то била група бретањских посланика која се окупљала да би разматрала питања која ће бити изнета пред Народну скупштину. У Скупштини су седели на највишим столицама, заједно са осталим Монтањарима. Састају се од 1789. године у доминиканском манастиру Светог Јакова (по коме су и добили назив) у улици Сент Хоноре под именом „Друштво пријатеља устава“. Јакобинци привлаче и клубове покрајинских градова. Састав јакобинског клуба у почетку је био шарен; чинили су га представници средње, ситне и крупне буржоазије. Клуб фејантинаца (Лафајетова странка) одваја се од Јакобинског клуба 1791. године. То су учинили наметањем високе чланарине коју припадници средње буржоазије нису могли плаћати. Буржоазија, јединствена до 1791. године, распала се после Варена. У скупштини су и даље сви посланици припадали буржоазији. Десница је имала 264 посланика који су припадали фејантинцима. Они су били и против демократа; тражили су ограничену монархију и превласт буржоазије, као што је то предвиђао устав из 1791. године. Но, фејантинци се деле у две групе: ламетисти (под вођством Ламета) и фајетисти (под вођством генерала Маркиза де Лафајета). Левицу, 136 посланика, углавном је сачињавао народ из јакобинског клуба. Предводили су их новинар Брисо (који постаје вођа жирондинаца, јакобинаца из покрајине Жиронде) и филозоф Кондорсет, издавач Волтерових дела. Центар је чинила маса од 345 посланика, независни или конституционалисти, одани револуцији, али без одређеног мишљења и угледних људи. То је био састав нове, Законодавне скупштине, која је заменила уставотворну скупштину након доношења првог француског устава.
Сукоб са жирондинцима и фејантинцима Након избијања Француских револуционарних ратова долази до првих сукоба јакобинаца са једне и фејантинаца и жирондинаца са друге стране. До објаве рата дошло је после смрти немачког цара Леополда II (1. март 1792) кога је наследио ратоборни Франц II (1792-1836). Тиме избија рат који не престаје до 1815. године. У Арденима се Лафајет није ни помакао. Робеспјер га критикује и нема поверења у њега. Лафајет је изјавио да је са војском спреман да пође на Париз, против јакобинаца. Војни неуспеси подстакли су национални занос. Неки жирондински министри отпуштени су од стране краља. Жирондинци су упутили апел народу – прогласом „Домовина је у опасности“. Војска пруског војводе Брауншвајга прелази на француску територију. Јакобинци су заборавили на непријатељство са жирондинцима због опасности од непријатеља. Опремају се нови батаљони. Проглас је ујединио народ. Међутим, национално јединство осујетили су жирондинци који су повели тајне преговоре са двором. Луј их је одбио, а народ се побунио. Жирондинци осуђују ове немире. Тиме осуђују себе и свој поредак из 1791. године.
Париз и цела земља дигла се на устанак против монархије 10. августа 1792. године. Робеспјер је нападао жирондинце који преговарају са краљем и тражи укидање Скупштине и увођење Конвента. Он је и организовао побуну. Помогли су му бретонски федералци 30. марсељског, побуњеници предграђа Сент Антоан, певајући химну која је по њима названа Марсељезом. Федералци су на Робеспјеров подстицај формирали тајни директоријум. Париска руља заузима палату Тиљерије и масакрира краљеву Швајцарску гарду. Краљ је на савет жирондинаца напустио дворану и склонио се у Скупштину. Скупштина се није изјаснила за свргавање већ за удаљавање краља. Изгласала је и сазивање Конвента прихватајући Робеспјеров захтев. Тиме је поражена висока буржоазија и либерално племство који су и подигли револуцију. Пасивни грађани, занатлије и трговци, на челу са Робеспјером, улазе на политичку позорницу. Генерал Лафајет је 19. августа прешао Аустријанцима.
Долазак на власт Порази у Белгији 1793. године изазивају национално буђење у Паризу. Револуционарни суд формиран је 10. марта 1793. године. Сукоб Жиронде и Монтање (јакобинци и кордиљери) је у завршној фази. Робеспјер је са нападима отпочео 3. априла. У департманима Жиронда сарађује са аристократијом. Жиронда је отпочела борбу против монтањарске тврђаве, Париске комуне, за коначну побуну. Комисија дванаесторице наредила је маја хапшење Ебера због писања у свом листу. Устанак Монтање отпочео је 31. маја на исти начин као и 10. августа; масу су чинили париски санкилоти. Делегати секција Комуне појавили су се пред Конвентом око 5 сати увече. Комисија дванаесторице је укинута те се устаници повлаче. Другог јуна поново избија покрет. Устанички одбор опколио је Конвент са око 80.000 људи из Националне гарде. Немоћни чланови Конвента су се покорили. Конвент је донео одлуку о хапшењу 29 посланика Жиронде. Тиме је завршена борба Монтање и Жиронде. Жирондинци су пали са власти, а отпочео је период јакобинске власти.
Јакобински Конвент
300px|мини|Максимилијан Робеспјер, најпознатији јакобинац Први задатак Монтање био је да умири народне покрете. То је учинила доношењем нових закона. Емигрантска добра подељена су сиромашним сељацима. Укинута су сва феудална права без накнаде. Изгласан је нов устав (1793). Декларација права која му претходи је напреднија од Декларације из 1789. године. Устав је прихваћен са 1.800.000 према 17.000 гласова. Резултати су проглашени симболично 10. августа 1793. године. Револуционарна армија Монтање постиже успехе. Устанци у Лиону, Нормандији и Франш-Контеу, Бордоу, Авињону и Марсеју су угушени. Међутим, шири се побуна у Вандеји. Енглези на северу започињу борбу и предузимају опсаду Данкерка. Пруси на Рајни, под вођством Брауншвајга, заузимају Мајнц. На Алпима је Келерманова армија потиснута од стране Пијемонтеза, а Шпанци на Пиринејима прелазе у офанзиву. Врхунац кризе је убиство Жан Пола Маре 13. јула 1793. године. Убила га је млада ројалисткиња из Нормандије, Шарлота Корде. Мара је представљао једног од вође Монтање, једног од тријумвира (уз Дантона и Робеспјера). Његово убиство постигло је супротан ефекат; жељу за осветом. Париз му је приредио величанствену сахрану 15. јула. Постао је „Мученик слободе“, а његово попрсје заменило је касније крстове у црквама. Постао је једно од божанстава „светог тројства“ револуционарног Пантеона.
Око Мариног наслеђа отимају се Ебер и странка Бесних. Робеспјер долази на чело Комитета јавног спаса. Он је речит, непристрасан, носи надимак „Непоткупљиви“ и има поверења у санкилоте. Отпочео је борбу за наклоност санкилота против Бесних и ослободио је Конвент њиховог притиска. Главни аргумент код санкилота Бесни су изгубили Робеспјеровим законом о житу који је за Париз набавио довољну количину намирница. Робеспјер је истовремено устао и против умерених борећи се да влада остане револуционарна до закључења мира. Међутим, притисак народа био је и даље јак. Народ се бунио због економске кризе. Конвент и Комитет јавног спаса су тешка срца пришли увођењу терора.
Револуционарни одбори почињу хапсити сумњиве на подстрек Париске комуне. Усвојен је „закон о сумњивима“ који је омогућавао јакобинцима да ударе на све своје непријатеље. Сумњива је била чак и родбина емиграната уколико се отворено не изјасни за револуцију. Максимизиране су цене животних намирница и плате. Савладани Конвент дао је поверење Комитету јавног спаса. Коначно, 10. октобра 1793. године, донета је одлука којом је француска влада револуционарна до закључења мира. Министри и сва тела стављена су под надзор Комитета јавног спаса. Последица тога је избијање револуционарног терора – Јакобинске диктатуре.
Јакобинска диктатура Сви напори јакобинаца и Комитета усмерени су победи на фронтовима и разбијању контрареволуције у земљи. Комитет је озаконио репресију власти. То је и време најјачег утицаја санкилота. Комитет је покушао да га ограничи што доводи до постепеног расцепа између јакобинаца и санкилота. Терор је организован септембра 1793. године. Осуђено је на смрт 66 особа (четвртина од особа изведених пред Револуционарни суд). Октобра почиње извођење жирондинаца пред Револуционарни суд. Покренут је процес и против Марије Антоанете. Бивша краљица је гиљотинирана 16. октобра 1793. године. Процесуирани жирондинци погубљени су 31. октобра. У последња три месеца 1793. године смртном казном осуђено је 45% оптужених.
Друга тековина јакобинског терора је дехристијанизација Француске и увођења култа Разума. Прва мера је увођење револуционарног календара. Дана 16. бримера Конвент је донео одлуку да се свака општина мора одрећи католичке вере. Црква Нотр Дам посвећена је Разуму. Развија се култ мученика, настао од народног обожавања Жан Пола Маре. Уз њега су стављени и Лепелетје и Шалије које је гиљотинирала лионска контрареволуција. Створено је револуционарно тројство. Њихове слике замењују иконе у црквама које постају храмови Разума. Робеспјер је био против дехристијанизације и успео је у Конвенту издејствовати слободу исповедања вере. Он је творац новог култа, Култа Врховног бића. Култ Врховног бића створен је као пандант Култу Разума и постепено стиче предност. Оба култа забраниће Наполеон Бонапарта уставом из 1801. године.
Сукоб са кордиљерима Ликвидација Бесних и обустава дехристијанизације подстакла су на јесен 1793. године Комитет јавног спаса да се одвоји од народног покрета, што је значило да се мора препустити на милост и немилост Конвенту. Јединство Монтање срушиле су две афере познате као „Завера иностранства“ и „Афера са Индијском компанијом“. Револуција је примала у своје редове многе избеглице из других држава. Странци су били повезани са страним пословним људима и њихова улога је била више него сумњива. Они су лихварили приликом снабдевања армија и шпекулисали с падом вредности асигната. Неки Дантонови пријатељи ухапшени су као припадници ове завере. Расцем Монтање проузроковала је друга афера, афера са Индијском компанијом. Откривени су револуционари који су од Индијске компаније примили 500.000 ливара мита како се она не би ликвидирала. Дантон тада није био у Паризу; одмарао се на својим поседима. Обавештен о аферама у којима су компромитовани његови пријатељи, он се нагло вратио у Париз. Дантон стаје на страну Робеспјера против дехристијанизације. Међутим, Дантовде је довело у лош положај откривање лажног решења о ликвидацији Индијске компаније. Долази до раскида Дантона и Робеспјера, односно кордиљераца (умерених) и јакобинаца (левичара). Отпочиње борба између двојице тријумвира. Комитет јавног спаса је изгубио стрпљење и наредио хапшење вођа кордиљераца на челу са Дантоном (13/14. март 1794). Конвент је подигао оптужницу против учесника афере Индијске компаније; догађај познат као жерминалски процеси. Робеспјер је у патетичном говору прогласио Дантона својим непријатељем. Дантон је на процесу показао изузетну реторичност и успео је одузети реч свим тужитељима. То га није спасло. Гиљотиниран је 5. априла 1794. године.
Институције јакобинског терора