300px|мини|Темистокле Темистокле (грч. -{Θεμιστοκλῆς}-, око 524 – око 460. п. н. е.) био је атински државник, вођа атинских демократа и војсковођа током грчко-персијских ратова. Као архонт 493. п. н. е. је убедио Атињане да је моћна флота била потребна да их заштити од Персијанаца. Током друге персијске инвазије под Ксерском I командовао је атинском флотом и захваљујући његовој стратегији Грци су победили у бици код Саламине. После рата убедио је Атињане да обнове градске зидине у знатно већим димензијама од оних које су постојале раније. Ово је изазвало незадовољство у Спарти, па је спартанска странка у Атини покушала да га збаци, те је 470. п. н. е. Темистокле протеран из Атине. Отишао је у Аргос, али су Спартанци успели да га протерају и одатле 467. п. н. е. На крају је отишао у Персију где га је краљ Артаксеркс I поставио за гувернера Магнезије, где је провео остатак свог живота.

Увод

Темистокле је рођен око 524. године старе ере, од имућног оца Неокла из аристократске породице Ликомида и мајке која није била Атињанка. Стога је за своје атинско држављанство Темистокле имао да захвали Клистеновом законодавству, по којем је 508. године велики број слободних становника Атине добио атинско држављанство. Ово је, без сумње, допринело његовим симпатијама према демократији. Темистокле је 493. године изабран за архонта-епонима, и то је први забележени догађај из његовог живота. Као архонт, он је подстакао Атињане да лако одбрањиви залив Пиреја, удаљен од Атине око седам километара, претворе у луку, коју би користили уместо ближе али незаштићене луке Фалерона. Крајем деведесетих година 5. века п. н. е. ојачала је групација која би се могла назвати поморском и чији је вођа био Темистокле. Темистокле и његове присталице сматрали су да главне напоре Атињана треба усмерити у правцу стварања велике флоте и да ће предстојећа борба с Персијанцима бити завршена успешно само ако Атина буде јака на мору. Овај ће став и превладати у Атини осамдесетих година 5. века старе ере.

Против овог програма била је атинска земљопоседничка аристократија и део сељаштва под вођством Милтијада. Милтијад је рођен око 554. п. н. е., у веома богатој породици: његов отац, Кимон Старији, три пута је на олимпијским играма био победник у трци тркачким колима, док је његов ујак, Милтијад Старији, по коме је и добио име, био оснивач атинске полу-независне државе на Херсонезу Трачком. Милтијад Старији умро је без деце, па је његов нећак наследио власт на Херсонезу Трачком. Око 516. п. н. е. Милтијад Млађи стигао је на Херсонез, где је учврстио своју власт ухапсивши могуће противнике и окруживши се телесном гардом која је бројала око 500 људи. Ускоро потом, међутим, његова је власт била у знатној мери ограничена, када је персијски цар Дарије I проширио своју власт на Малу Азију и Милтијада свео на ранг персијског поданика. Тако је Милтијад, на пример, предводио један одред војске у Даријевом скитском походу (514), те је, према Херодоту, предложио да се поруши мост преко Дунава и тако онемогући Даријево повлачење. Међутим, како Персијанци нису Милтијада лишили власти и казнили га, веродостојност овог Херодотовог казивања остаје сумњива.

С друге стране, чињеница је да је Милтијад одлучио да се придружи јонском устанку и да је одржавао пријатељске односе са недавно успотављеном атинском демократијом. Вероватно током јонског устанка Милтијад је заузео острва Лемнос и Имброс, које је на крају уступио Атињанима. Али, устанак је био угушен 494. године и следеће године, када се Дарије појавио близу Херсонеза, Милтијад је натоварио пет бродова својим благом и отишао у Атину. Један од бродова, којим је заповедао Милтијадов најстарији син, Метиох, био је заплењен. Метиох је постао доживотни заробљеник у Персији, али се Дарије према њему опходио веома часно, дао му је за жену једну персијску племкињу, те је децу из тог брака сматрао члановима персијског племства. Због свог богатства, своје жене трачког порекла, Хегесипиле (која му је око 510. године родила сина Кимона) и своје тиранскепрошлости, Милтијад је морао добити много непријатеља у Атини. Било му је суђено због његовог положаја тиранина на Херсонезу, али је био ослобођен. Милтијад је у Атини устао против Темистокловог програма, сматрајући да Атињани пре свега треба да се побрину за стварање такве грађанске војске која би се могла одупрети персијској. Атински је народ коначно усвојио тај план. Поред ове две групације, у Атини је у ово доба било и таквих људи који су своје наде отворено полагали у Персијанце, међу њима и многе некадашње присталице Пизистратида, који су можда одржавали тајне везе са Хипијом. Међу њих су неко време спадали и Алкмеониди, руковођени непомирљивом мржњом према Милтијаду.

Грчко-персијски ратови

Велики успех Грка у маратонској бици 490. п. н. е. ни издалека није значио завршетак борбе против Персије, већ само кратак предах. Међутим, у самој Грчкој, као и раније, вођене су непрекидне борбе између појединих полиса од којих се сваки борио само за своје уске локалне интересе. Персијска опасност најјаче се осећала у Атини. Спарта је још могла донекле да се обезбеди од перијске опасности саградивши ланац тврђава на Коринтској превлаци, али Атика је била отворена за персијски напад. Било је потребно да се пруже максималне снаге у припремама за одбрану.

Убрзо након маратонске победе у Атини је дошло до даље демократизације државног уређења: 488. године, на предлог Темистокла, промењен је метод именовања архоната. Од тада, избори архоната су вршени жребом. Наиме, архонтима је у управи још увек припадала важна улога, па иако је Клистен укинуо све привилегије везане за порекло, архонти су готово увек бирани из редова аристократа. Сада је томе учињен крај, па иако је тиме положај архонта изгубио на значају, а водећа улога прешла у руке десеторице стратега бираних по филама хиротонијом (дизањем руку), ипак је тиме извршен и известан утицај на промену састава Ареопага, у који су улазили бивши архонти. Следећи значајан догађај било је прво коришћење законске одредбе о остракизму. Народна скупштина је остракизмом уклонила Пизистратиде и Алкмеониде: 486. године био је протеран Мегакле (Алкмеонид), а 485. године Ксантип (такође Алкмеонид). Изгледа да су они били противници стварања јаке атинске флоте.

Наиме, без обзира на маратонску победу, било је јасно да се никаквим победама на копну не може очувати независност Грчке све дотле док Персијанци господаре морем (Атињани су у ово време имали тек 70 бродова). Темистоклу, који је био на челу овог поморског програма, било је јасно да ће Атињани тешко поновити свој успех на Маратону уколико непријатељ поново дође са много већом војном силом. Осим тога, држећи у рукама Хелеспонт, Персијанци су пресекли везе Атине с обалама Црног мора, главним извором за снабдевање Атине житом. Међутим, стварање поморске флоте и пребацивање тежишта атинске војне моћи на море значило је да би богати Атињани морали да плаћају веће порезе за изградњу нових бродова, док би истовремено растао политички значај сиромашних градских становника, јер су из њихових редова врбовани морнари, који нису имали скупо оружје, па нису могли служити у копненој (хоплитској) војсци. Представници конзервативних аграрних кругова који нису желели пораст политичке улоге занатлија, носача, морнара итд. упорно су се противили остварењу поморског програма.

Велику препреку за остварење Темистокловог плана представљала је опозиција од стране Аристида. Он није био само један од представника најбогатијих слојева градског становништва и земљопоседника аристократског порекла, већ је уз њега пристајао и знатан део атичког сељаштва, које се плашило непријатељског напада с копна и, наравно, захтевало да се утврди копнена граница. Аристид је протеран остракизмом 483. године, а повод је можда представљало његово противљење да се сребрo из лауријских рудника употреби за изградњу флоте.

Наиме, управо 483. године откривена су нова, нарочито богата налазишта сребра у лауријским рудницима, чиме се количина сребра знатно повећала. Када су Атињани хтели да новац поделе између себе и да сваком дају по десет драхми, Темистокле је пред народну скупштину изнео предлог да се то сребро употреби за изградњу флоте, која би се искористила за рат против Егињана. Херодот каже: „Тада је Темистокле наговорио Атињане да одустану од поделе новца и предложио им да за тај новац саграде 200 лађа за рат против Егињана. Избијање овог рата спасло је тада Хеладу, јер је то присилило Атињане да постану поморска сила“. Са овим се слаже и Плутарх: „И једини се он (Темистокле) осмелио да у народној скупштини изнесе предлог да би деобу тих прихода требало напустити и од њих спремити бродове за рат с Егињанима. Јер тај рат био је тада у Хелади највећи догађај, а Егињани су својом јаком морнарицом били господари на мору. Зато је Темистокле утолико лакше свој предлог Атињанима наметнуо, будући да им није као страшило помињао ни Дарија ни Персијанце, јер су ови били сувише далеко да би сталан страх задавали као да ће навалити, него се у прави час послужио мржњом и суревњивошћу својих суграђана да би у својој ратној основи успео“.

Тако је Атина приступила изградњи флоте, и већ почетком 480. године Атина је располагала флотом која је бројала најмање 180 тријера. Никада ниједна грчка држава није имала тако јаку флоту. Истовремено је завршена изградња утврђења у Пиреју и његово претварање у ратну луку. Међу последицама победе поморске партије важна је и она социјалног карактера: изградњом флоте тежиште у рату прелази на море и основну војну снагу чине морнари, који се врбују из четвртог имовинског разреда – тета.

Доба пентеконтаетије

После протеривања Аристида из Атине 483. године, политичка превласт за извесно време поново прелази у руке групе на чијем се челу налазио Темистокле. Он постаје најутицајнија политичка личност у Атини. Нема сумње да је он са својим истомишљеницима одиграо врло важну улогу у организацији Атинског поморског савеза. Та околност имала је врло важне последице. Пример атинске демократије снажно је деловао на опредељење грађана савезничких градова. То нарочито важи за оне градове који су раније били поданици Персије. Њихово ослобађање спровођено је истовремено са збацивањем тирана које су поставили Персијанци и с увођењем новог поретка. У том смислу многи су се градови директно угледали на Темистоклову Атину. На пример, Милет, мењајући своје државно уређење, копирао је чак и имена Клистенових фила. Истина, током неколико година непосредно после историјских победа 480/79. године (код Артемизија, Саламине, Платеје и рта Микале), које су уједно представљале и године највећег Темистокловог утицаја, у том правцу били су постигнути само почетни успеси. У тако великим савезничким државама као што су били Самос и Митилена на Лезбосу још увек се задржавало олигархијско уређење. Али, отприлике у то време до демократског преврата дошло је у Теби, где је била збачена аристократска влада која се истицала својом персофилском политиком. Пример Тебе следило је неколико градова Беотије, где такође на власт долазе демократске групације, очигледно не без подршке Атињана. На Пелопонезу демократија односи победу у Аргосу и у суседној Мантинеји, која је представљала највећу заједницу у Аркадији. Дотад Мантинеја није представљала јединствену политичку целину и састојала се од неколико неутврђених насеља од којих је свако имало сопствену управу из редова локалних аристократских родова. Сада су се све те заједнице ујединиле у једну, под влашћу јединствене демократске владе. Становници појединих насеља срушили су своје куће и настанили се заједно, стварајући тако један велики град, око кога се подижу бедеми и куле. Отприлике у исто време демократије је победила у Елиди; после Спарте и Коринта то је била највећа држава на Пелопонезу. Као резултат учвршћивања демократског уређења у Елиди уништавају се старе родовске поделе и замењују са десет нових територијалних фила, створених несумњиво према атинском узору.