Битка за Едсонов гребен, позната и као Битка за крвави гребен и Битка за гребен, је била копнена битка на Пацифичком фронту у Другом светском рату, између царске јапанске армије и савезничких копнених снага (већином америчких маринаца). Битка се одиграла од 12. до 14. септембра 1942. године, на острву Гвадалканал — Соломонова Острва, и била је то друга од три посебне велике јапанске копнене офанзиве током Гвадалканалске кампање.
У бици, амерички маринци, под општом командом америчког генерал-мајора Александра Вандегрифта, одбијају нападе јапанске 35. пешадијске бригаде, која је била под командом јапанског генерал-мајора Кијотаке Кавагучија. Маринци су бранили положаје на гребену Лунга, у чијој је близини био аеродром „Хендерсеново поље“, који је преузет од Јапанаца одмах након савезничког искрцавања на Гвадалканал 7. августа 1942. године. Кавагучијева јединица је послата ка Гвадалканалу као одговор на савезничка искрцавања, са задатком да преотме аеродром и истера савезничке војнике са острва. Потцењујући бројност савезничких снага на Гвадалканалу, које су у то време бројале око 12.000 људи, Кавагучијевих 6.000 војника изводе неколико ноћних фронталних јуриша на савезничку одбрану. Главни јапански напад се догодио у близини гребена Лунга, јужно од аеродрома „Хендерсеново поље“, где се налазило неколико јединица из америчког корпуса маринаца, углавном трупе из 1. рејдерског и 1. падобранског батаљона, које су биле под командом потпуковника Едсона. Премда је одбрана америчких маринаца готово прегажена, Кавагучијев напад је пропао са великим губицима јапанских војника.
Пошто су кључ одбране биле Едсонове јединице на гребену, гребен се обично назива „Едсонов гребен“ у историјским књигама западног порекла. Након битке за Едсонов гребен, Јапанци настављају да шаљу трупе на Гвадалканал, ради новог покушаја заузимања аеродрома „Хендерсеново поље“, који је директно утицао на јапанске офанзивне операције у осталим областима јужног Пацифика.
Позадина Гвадалканалска кампања
Дана 7. августа 1942. године савезничке снаге (првенствено америчке) су се искрцале на острва Гвадалканал, Тулаги, Гавуту и Танамбога, сва из састава Соломонова Острва. Искрцавање савезника на ова острва изведено је да би се спречило њихово коришћење од стране Јапанаца као база за пресецање снабдевачких путева из Сједињених Америчких Држава за Аустралију и уједно обезбедила острва као стартне тачке за кампању чији би евентуално циљ био изолација главне јапанске базе у том делу Пацифика — лука Рабаул, а у исто време, подршка савезничкој кампањи на Новој Гвинеји. Ова искрцавања су подстакла шестомесечну Гвадалканалску кампању.
Користећи затеченост Јапанаца, савезничке десантне снаге завршавају своје почетне циљеве за осигурање Тулагија и суседних малих острваца, као и извесног аеродрома у изградњи на Лунга Поинту на Гвадалканалу, у сутон 8. августа 1942. године. Вандегрифт смешта својих 11.000 војника из 1. дивизије маринаца на Гвадаканалу, на један недовољно утврђен појас око гребена Лунга.
Дана 12. августа 1942. године, аеродром на Гвадалканалу је добио име „Хендерсеново поље“, по мајору Лофтону Хендерсену, морнаричком пилоту, који је погинуо у бици за Мидвеј. Савезнички авиони и пилоти који су касније дејствовали са аеродрома „Хендерсеново поље“ су били названи „Кактус ваздушне снаге“, по савезничком шифрованом имену за Гвадалканал. 300п|мини|лево|Област Соломонових острва у јужном Пацифику. Јапанска база Рабаул на Новој Британији се налази лево-горе. Гвадалканал (десно-доле) лежи на југоисточном крају „Процепа“. Као одговор на савезничко искрцавање на Гвадалканал, јапански царски генералштаб додељује задатак 17. јапанској армији, величине корпуса, чији се штаб налазио у Рабаули и била је под командом генерал-лајтанта Харукиши Хјакутаке, да преузме Гвадалканал од савезничких снага. Јапанска 17. армија већ је била тешко ангажована у јапанском походу на Нову Гвинеју, и имала је само неколико јединица расположивих за слање у област јужних Соломонових острва. Од ових јединица, 35. пешадијска бригада под командом генерал-мајора Кијотаке Кавагучија се налазила на острвима Палау, 4. (Аоба) пешадијски пук је био на Филипинима, а 28. (Ичики) пешадијски пук под командом пуковника Кијонао Ичикија је био укрцан на транспортне бродове у близини Гвама. Различите јединице почеле су одмах покрете ка Гвадалканалу, али Ичикијев пук је приспео први. Ичики и 916 од 2.300 војника његовог пука, који су чинили „први ешалон“, успешно је био пребачен до Таиву Поинта, око 35 километара источно од Лунга Поинта, помоћу 6 разарача у 01:00 сати, 19. августа., Џерси, -{Hell's Islands}-. pp. 221, и Френк, -{Guadalcanal}-. pp. 141–143. Јапанска 35. пешадијска бригада је имала 3.880 војника и официра.
Потцењујући број савезничких снага на Гвадалканалу, које су у то време бројале око 11.000 људи, Ичикијева јединица изводи ноћни фронтални јуриш на позицију маринаца у заливу Алигатора, на источној страни периметра Лунга у раним јутарњим сатима 21. августа 1942. године. Ичикијеви напади су одбијени са тешким губицима међу јапанским нападачима у бици која је позната као битка на реци Танару. Укупно, само је 128 од 917 војника Ичикијевог „Првог ешалона“ преживело ову битку. Преживеле Ичикијеве снаге се враћају до Таиву Поинта, одакле обавештавају штаб 17. армије о поразу у бици, и ишчекују нова појачања и наређења из Рабаула. и 681. 275п|мини|десно|Јапански генерал-мајор Кијотаке Кавагучи (седи у центру), на групној фотографији са својим бригадним штабом у Палау, нешто пре одласка на Гвадалканал. Дана, 23. августа, Кавагучијева јединица се налазила у бази Трук и била је натоварена на споре транспортне бродове ради преосталог пута ка Гвадалканалу. Пошто су већ претрпели оштећења од савезничког ваздушног напада на један засебан трупни конвој током битке код источних Соломона, Јапанци одлучују да не шаљу Кавагучијеве трупе на Гвадалканал спорим транспортним бродовима. Зато, бродови пребацују Кавагучијеве војнике у Рабаул. Из Рабаула, Јапанци планирају да пребаце Кавагучијеве људе до Гвадалканала помоћу разарача, пролазећи кроз јапанску поморску базу на острвима Шортленд. Јапански разарачи су били способни да за једну ноћ прођу кроз „Процеп“ до Гвадалканала и врате се назад, те на тај начин, смањују њихово излагање савезничким ваздушним нападима. Међутим, пребацивањем трупа, сачуван је већи део тешке опреме војника, а следовања, као и тешка артиљерија, возила, већи део хране и муниције, биће касније пребачена на Гвадалканал. Ови брзи ноћни транспорти разарачима до Гвадалканала, који ће трајати до краја Гвадалканалске кампање, били су касније названи од савезничких војника „Токио експрес“, а од Јапанаца „Глупи превоз„ или „Превоз пацова“.. Јапанци су контролисали мора око Соломонових острва током ноћи, и савезници их нису изазивали. Међутим, било који јапански брод који је остао у граници долета авиона са „Хендерсеновог поља“ током дневних сати (око 300 километара), био је у великој опасности да буде потопљен или оштећен у ваздушним нападима. Ова „чудна тактичка околност“, постојаће у неколико наредних месецу током кампање.
Покрети трупа
Дана, 28. августа 1942. године, 600 Кавагучијевих војника је укрцано на разараче Асагири, Амагири, Југири и Ширакумо, из састава 20. дивизије разарача. Пошто је оскудевала у гориву, 20. дивизија разарача није могла прећи цео пут великом брзином до Гавдалканала и назад, у једној ноћи. Зато је 20. дивизија разарача кренула на пут раније, у току дана, тако да су могли да заврше пут следећег јутра без журбе. У 18:05 сати, истог дана, 11 америчких обрушавајућих бомбардера из ВМСБ-232 под командом потпуковника Ричарда Менгрума,Хулберт и Де Шант, . који су узлетели са аеродрома „Хендерсеново поље“, открива и напада 20. дивизију разарача на око 110 километара северно од Гвадалканала. Приликом овог напада, потопљен је разарач Асагири, а тешко оштећени разарачи Југири и Ширакумо. Амагири почиње да тегли разарач Ширакумо, и сва три разарача се враћају у базу на острвима Шортленд, не извршивши мисију. У нападу на 20. дивизију разарача, убијено је 62 припадника Кавагучијеве јединице и 94 чланова посаде разарача., 250п|мини|лево|Јапанске трупе из 4. (Аоба) пешадијског пука, на маршу по обали Гвадалканала, убрзо након искрцавања у првој недељи септембра 1942. године. Следећи „Токио експрес“ транспорти су били боље среће. Између 29. августа и 4. септембра, различите јапанске лаке крстарице, разарачи и патролни бродови су пребацили на Гвадалканал код Таиву Поинта око 5.000 војника, укључујући комплетну 35. пешадијску бригаду, један батаљон 4. (Аоба) пешадијског пука, и остатак Ичикијевог пука. Сам генерал Кавагучи је стигао „Токио експесом“ 31. августа, и постаје главни командант свих јапанских јединица на Гвадалканалу.Смит, -{Bloody Ridge}-. У ноћи 4. на 5. септембар, три разарача „Токио експреса“ – Јудачи, Хацујуки и Муракумо, су гранатирали аеродром „Хендерсеново поље“, након што су искрцали трупе, а уједно откривају два америчка брода у близини. Ова два брода су била мали, стари транспортни разарачи - Литл и Грегори, који су били ангажовани као пратња савезничким трупама у области Гвадалканала и Тулагија. Већи и модернији јапански разарачи, потапају одмах оба америчка брода, заједно са 33 члана посаде., Питрос, -{Bless 'em All}-. pp. 91–92, и Морисон, -{Struggle for Guadalcanal}-.
Упркос успешном транспортовању разарачима, Кавагучи је инсистирао да се велики број његових војника по могућности пребаци до Гвадалканала помоћу спорих теретних чамаца. Стога, један конвој превози 1.100 Кавагучијева војника и тешку опрему на 61 теретни чамац, под командом пуковника Акиносука Оке, напуштајући јужне обале острва Санта Изабел, 2. септембра. Током 4. и 5. септембра, авиони са аеродрома „Хендерсеново поље“ нападају тај конвој, и притом убијају око 90 Кавагучијевих војника, и уништавају већи део тешке опреме. Већина од преосталих 1.000 војника је искрцано током наредна неколико дана у близини Камимбоа, западно од периметра Лунга.Смит, -{Bloody Ridge}-. pp. 106–109. Грифит наводи 400 убијених војника, Френк и Смит наводе 90 убијених војника.
Од 7. септембра, Кавагучи је имао 5.200 војника код Таиву Поинта и 1.000 западно од периметра Лунга. Кавагичи је био довољно сигуран да може поразити савезничке снаге, те он одбија предлог из штаба 17. армије, о испоруци још једног пешадијског батаљона, како би повећао своје снаге. Кавагучи је веровао да се на Гавдалканалу налази свега око 2.000 америчких маринаца. 175п|мини|десно|Мерит А. Едсон, командант америчког 1. рејдерског батаљона маринаца, током битке. За то време, Александер Вандегрифт се непрестано трудио да ојача и побољша одбрану периметра Лунга. Између 21. августа и 3. септембра, он премешта три батаљона маринаца, укључујући 1. рејдерски батаљон, под командом потпуковника Едсона, и 1. падобрански батаљон са острва Тулаги и Гавуту на Гвадалканал. Ове јединице су бројале око 1.500 војника, и заједно са почетних Вандегрифтових 11.000, чинило је одбрану аеродрома „Хендерсеново поље.Хог, -{Pearl Harbor to Guadalcanal}-. pp. 298. Један амерички транспортни разарач Колум, је био потопљен од јапанских авиона код Гвадалканала 30. августа, након што је искрцао „Д“ чету из 1. рејдерског батаљона. Том приликом гине 51 члан посаде. Први падобрански батаљон који је претрпео велике губитке у бици за Тулаги, Гавуту и Танамбого, августа 1942. године, припао је под команду потпуковника Едсона.
Битка Увод