Смрт Артурова () је средњеенглеско прозно дело Томаса Малорија из 15. века које представља прераду приче о легендарном краљу Артуру, Гиневри, Ланселоту, Мерлину и витезовима Округлог стола, заједно са њиховим фолклором. Да би испричао „потпуну” причу о Артуру од његовог зачећа до смрти, Малори је сакупио, преуредио, интерпретирао и модификовао материјал из различитих француских и енглеских извора. Данас је ово једно од најпознатијих дела артуријанске књижевности. Многи аутори од оживљавања легенде током 19. века користили су Малорија као свој главни извор.
Малори је Смрт Артурову наводно написао у затвору крајем средњег века у Енглеској, око 1470. године, а она је први пут објављена у штампаном издању 1485. од стране Вилијама Какстона. Све до открића Винчестерског рукописа 1934. године, издање из 1485. се сматрало најранијим познатим текстом Смрти Артурове и најближе Малоријевој оригиналној верзији. Модерна издања под бројним насловима су неизбежно променљива, мењајући правопис, граматику и заменице ради погодности читалаца савременог енглеског језика, често и скраћујући или ревидирајући материјал.
Смрт Артурову је у Србији објавила издавачка кућа Службени гласник 2022. године, у преводу Александра В. Стефановића.
Историја Ауторство Тачан идентитет аутора Смрти Артурове дуго је био предмет спекулација, због чињенице да је најмање шест историјских личности носило име „Сер Томас Малори” (са различитим начинима спеловања) током касног 15. века. У делу, аутор себе описује као „Витеза затвореника Томаса Малорија”. Историјски гледано, ово је узето као пратећи доказ за идентификацију која је најшире прихваћена од стране стручњака: да је аутор био Томас Малори од Њуболд Ревела, у Ворикширу, син сер Џона Малорија.
Према временској линији коју је предложио Пи Џеј Си Филд; сер Томас из Њуболд Ревела наследио је породично имање 1434. године, али је до 1450. био потпуно огрезао у злочиначком животу. Још 1433. године био је оптужен за крађу, али су озбиљније оптужбе против њега укључивале покушај убиства Хамфрија Стафорда, војводе од Бакингема, оптужбу за најмање два силовања и да је напао и опљачкао опатију Кум. Малори је први пут ухапшен и затворен 1451. због заседе Бакингема, али је пуштен почетком наредне године. До марта се вратио у затвор Маршалси, а затим у Колчестер, бежећи у више наврата. Године 1461. добио је помиловање од краља Хенрија VI, враћајући се да живи на свом имању.
После 1461. остало је неколико записа за које се стручњаци слажу да се односе на Малорија из Њуболд Ревела. У периоду 1468–1470, краљ Едвард IV издао је још четири општа помиловања која су искључивала Томаса Малорија. Прво од ових назива Малорија витезом и односи се на учеснике кампање у Нортамберленду на северу Енглеске као на чланове ланкастарске фракције. Филд тумачи да се ова искључења помиловања односе на Малорија од Њуболд Ревела, сугеришући да је Малори променио своју оданост династији Јорк ступивши у службу династији Ланкастер, као и да је био умешан у заверу са Ричардом Невилом, грофом од Ворика за свргавање краља Едварда. Вилијам Метјуз, који је сведочио о поодмаклим годинама овог кандидата у време кампање у Нортамберленду и који је живео много даље на југу, тумачи овај запис као да се односи на његовог сопственог предложеног кандидата за ауторство.
Филд је предложио да је Малори током последњег боравка у затвору Њугејт у Лондону написао Смрт Артурову, као и да је пуштен у октобру 1470. када се Хенри VI вратио на енглески престо; умирући само пет месеци касније. Овај витез из Ворикшира био је широко прихваћен као аутор Смрти Артурове све до објављивања Метјузовог истраживања 1966. године. Поодмакло доба овог кандидата у време када је дело написано данас је генерално препознато као озбиљан проблем, а његова историја и карактер стоје у супротности са самим делом.
Ова идентификација је била широко прихваћена током већег дела 20. века на основу претпоставке да је овај кандидат рођен око 1416. године. Ову годину је предложио Филд, што је у супротности са оригиналним записом о војној служби овог витеза од Дагдејла.. Године 1966, Метјуз је објавио оригинално истраживање које показује да је Малори од Њуболд Ревела заправо био официр под краљем Хенријем V у чувеној бици код Азенкура до 1414. или 1415. године; потврђујући Дагдејлов оригинални запис и смештајући време рођења овог витеза око 1393. године. Истраживачи из касног 20. века су генерално признавали да би ово учинило витеза од Њуболд Ревела превише старим да би написао Смрт Артурову: у затвору од средине 1470-их до раних 1480-их, када је, према Метјузовим речима: „Средњовековно гледиште било да шездесетогодишњак није био спреман ни за шта осим за самртничку јаму.” Пошто се није показало да ниједан други савременик Томаса Малорија није добио титулу витеза, питање је остало нерешено.
Други кандидат који је добио подршку стручњака као могући аутор Смрти Артурове је Томас Малори од Папворт Сент Агнеса у Хантингдонширу, чији је тестамент, написан на латинском и датиран 16. септембра 1469, описан у чланку Т. А. Мартина у часопису -{Athenaeum}- у септембра 1897. године.Athenaeum 11 September 1897, . Овај Малори је рођен у Шропширу 1425. године, као син сер Вилијема Малорија, иако у тестаменту нема назнака да је и сам био витез; умро је у року од шест недеља од састављања тестамента. Претпоставља се да чињеница да се чини да је одрастао у Линколнширу може објаснити трагове линколнширског дијалекта у Смрти Артуровој. До данас, овај кандидат није привукао пажњу стручњака као витез од Њуболд Ревела.
Најскорији кандидат за ауторство појавио се средином 20. века: Томас Малори из Хатон Конијерса и Стадли Ројала у Јоркширу. Ова тврдња је изнета 1966. године у делу Лоше осмишљени витез: Скептична истрага о идентитету сер Томаса Малорија Вилијама Метјуза. Метјузови примарни аргументи у корист јоркширског Малорија били су северњачки дијалект Смрти Артурове; вероватноћа да је ово Малори кога је Едвард IV 1468. искључио из помиловања; и чињеница да је витез од Њуболд Ревела био превише стар да би написао Смрт Артурову касних 1460-их. Метјузово тумачење није било широко прихваћено, пре свега зато што није могао да пронађе доказе да је Јоркширац био витез. Сесилија Ламп Линтон је, међутим, пружила опширне детаље о Малоријима из Јоркшира и понудила доказе да је Томас од Јоркшира био витез хоспиталац, витез цркве. Она је такође испитала порекло неких од познатих извора Смрти Артурове и показала да би овај Малори имао директан приступ овим документима. Ако прихватимо Линтонин доказ, примарни приговор његовом ауторству је уклоњен, а противречности које је изнео витез од Њуболд Ревела постају неважне. Сама Смрт Артурова делује много више као дело витеза цркве него секуларног приповедача, о чему сведочи Малоријев сопствени закључак: „...молите се за мене док сам у животу да ми Бог пошаље добро избављење, и када умрем, молим вас да се сви молите за моју душу; јер ову књигу је завршио девете године владавине краља Едварда Четвртог, витез Сер Томас Малори, док му је Исус помогао својом великом моћи, јер он је слуга Исусов и дању и ноћу”.
Инспирација thumb|upright=1.3|Пољска фреска из 14. века на кули Седлецин која приказује Ланселота како се бори са витезом Терквином у сцени из француског дела Ланселот-Грал.
Као што је Елизабет Брајан написала о Малоријевом доприносу артуровској легенди у свом уводу у модерно издање Смрти Артурове: „Малори није измислио приче у овој колекцији; он их је превео и саставио. Малори је заправо превео артуровске приче које су већ постојале у француској прози 13. века (такозване старофранцуске романсе Вулгате) и саставио их заједно са средњеенглеским изворима (Алитеративна смрт Артурова и Смрт Артурова у строфама) да би створио овај текст.”Bryan (1994), pp. viii–ix.
У оквиру свог наратива, Малори се позива на то да га је извукао из једне „француске књиге”, поред такође неспецификованих „других књига”. Поред обимног Вулгатног циклуса у његовим различитим варијантама, као и енглеских песама о Смрти Артуровој, Малоријеви други изворни текстови су идентификовани као неколико француских самосталних витешких романса, укључујући Ерека и Ениду, Смртоносно гробље, Перлесвауса, и Ивејна, или витеза са лавом (или његову енглеску верзију, Ивејн и Гавејн), као и енглеску Хронику Џона Хардинга. Енглеска песма Венчање сер Гавејна неки такође сматрају Малоријевим делом. Његови различити други извори су можда укључивали римски војни приручник из 5. века, -{De re militari}-.
Објављивање и утицај Смрт Артурова је завршена 1469. или 1470. године („девете године владавине краља Едварда IV”), према белешци на крају књиге. Верује се да је Малоријев оригинални наслов требало да буде Цела књига о краљу Артуру и његовим племенитим витезовима Округлог стола, а само њен последњи део да се зове Смрт Артурова. На крају дела, издавач Вилијам Какстон је додао: „Тако се завршава ова племенита и радосна књига под називом Смрт Артурова, упркос томе што говори о рођењу, животу и делима поменутог краља Артура; о његовим племенитим витезовима Округлог стола, њиховим чудесним потрагама и пустоловинама, налажењу Светог грала, и на крају, тужној смрти и одласку са овог света свакога од њих.” Какстон је раздвојио Малоријевих осам књига у 21 књигу, поделио књиге на укупно 506 поглављаfootnote. и додао резиме сваком поглављу, као и колофон целој књизи.Bryan (2004), p. ix
Прво штампање Малоријевог дела направио је Какстон 1485. године, чиме је Смрт Артурова постала једна од првих књига икада штампаних у Енглеској. Познато је да су сачуване само две копије ове оригиналне штампе, у колекцијама Морганове библиотеке и музеја у Њујорку и библиотеке Џона Рајландса у Манчестеру. Показала се популарном и поново је штампана у илустрованој форми са неким додацима и изменама 1498. и 1529. од стране Винкина де Ворда који је наследио Какстонову штампу. Пре Енглеског грађанског рата објављена су још три издања 1557, 1585. и 1634. године, од којих је свако садржавало додатне измене и грешке. Издање из 1634. године, засновано на оном из 1585, такође је намерно цензурисано. Након тога, књига је изашла из моде све до оживљавања интересовања за средњи век током романтизма.
Британска библиотека овако сумира важност Малоријевог дела: „Оно је вероватно одувек било популарно дело: први га је штампао Вилијам Какстон (...) и од тада су га читале генерације читалаца. У књижевном смислу, Малоријев текст је најважнија од свих верзија легенде о Артуру на енглеском језику, и утицао је на различите писце као што су Едмунд Спенсер, Алфред Тенисон, Марк Твен и Џон Стајнбек.”
Винчестерски рукопис thumb|Страница Винчестерског рукописа Смрти Артурове, насталог у периоду 1471–1481.
Помоћник директора на Винчестер колеџу, Волтер Фрејзер Оукшот, открио је раније непознату копију рукописа у јуну 1934, током каталогизације библиотеке колеџа. Новински извештаји објавили су да оно што је Какстон објавио 1485. није било баш оно што је Малори написао. Оукшот је објавио „Откриће рукописа” 1963. године, бележећи почетни догађај и његову спознају да је „ово заиста био Малори”, са „запањујућим доказима ревизије” у Какстоновом издању.. Ed. J. A. W. Bennett , 1–6. Овај рукопис се сада налази у колекцији Британске библиотеке.