Албански национализам у Северној Македонији вуче корене из ширег албанског националистичког покрета који је настао као одговор на источну кризу (1878) и предложио поделу насељених земаља османских Албанаца на Балкану између суседних земаља.. Током остатка касног османског периода кулминирала су разна неслагања између албанских националиста и Османског царства око социо-културних права. Балкански ратови (1912—1913) који су се завршили османским поразом, српски, а касније и југословенски суверенитет над тим подручјем, генерисали су албански национализам који је постао различит од Северне Македоније, наглашавајући албански језик, културу и идентитет у контексту државних и друштвено-политичких права. Паналбанска осећања су такође присутна и историјски су постигнута само једном када су западну Македонију ујединиле снаге италијанске осовине са својим протекторатом Албаније током Другог светског рата.

Након поновног укључења Југославији, албански национализам у Северној Македонији се ослањао на друштвено-политичке утицаје који потичу од албанског национализма на Косову. Будући да је мањинско становништво, додавање ислама је такође обликовало и уклопило дефиниције локалног националног албанског идентитета у супротности са православном словенском македонском већином. Традиције оружаног отпора локалних Албанаца дешавале су се током времена, а најновија борба (2001) била је између герилских бораца Ослободилачке националне армије (ОНА) и македонских оружаних снага. Сукоб је окончан усвајањем Охридског споразума (2001) којим се гарантују широка социополитичка и језичка права Албанаца у земљи, задовољавајући главни принцип албанског национализма у Северној Македонији.

Историја

Касни османски период лево|мини|200x200п| Делегати Манастирског конгреса, Битољ (1908) десно|мини| Скопље након што су га заузели албански револуционари у августу 1912. након што су поразили османске снаге које су држале град Албански национални покрет се први пут појавио на Косову кроз Призренску лигу уз присуство албанских делегата из Македоније који су покушали да спрече да територије насељене Албанцима буду додељене суседним државама... Муслимански Албанци у Македонији током османског периода били су или углавном присталице Османског царства или неки попут албанских парламентараца који су критиковали османске мере усмерене на сузбијање друштвено-културног изражавања Албанаца... Битољски вилајет је била важан центар за бугарски ВМРО и почеци албанског националистичког покрета у настајању међу већински муслиманским становништвом појавили су се због фрустрације османским властима и њихове неефикасности да их заштите. Истакнути појединци у оквиру албанског покрета из покрајине Манастир веровали су да ће заједничко деловање са Младотурским покретом побољшати њихов положај, а већинско чланство албанског одбора такође је било чланови Младотурског покрета. Године 1908, османски официр албанског порекла Ахмед Нијази-бег заједно са Албанцима из региона подстакао је Младотурску револуцију.

Неки људи који су долазили из балканског албанског говорног или културног простора и који су често припадали урбаној елити у Македонији која је мигрирала у Анадолију нису се увек идентификовали са концептом албанизма. Уместо тога, усвојили су османско турско гледиште и почели да се називају Турцима или грађанима који говоре турски језик.. Због ефеката социо-језичке асимилације, промотери албанског национализма су се забринули због миграције у Анадолију и деградирали Албанце из нижих слојева који су кренули на пут.. 1908. године, Манастирски конгрес у Битољу са присутним муслиманским, католичким и православним делегатима сложио се да се усвоји албанско писмо засновано на латиници и тај потез се сматрао важним кораком за уједињење Албаније. Неки конзервативни албански муслимани и свештенство, заједно са османском владом, противили су се латиничном писму и преферирали албанско писмо засновано на арапском, због забринутости да латинично писмо подрива везе са исламским светом.... Османска држава је организовала конгрес у Дебру (1909) са намером да се тамошњи Албанци изјасне као Османлије, обећавајући да ће бранити свој територијални суверенитет и усвојити албанско арапско писмо. Због питања писма и других младотурских политика, односа између албанских елита и националиста, многе муслиманске и османске власти су се поквариле... Османска младотурска влада је била забринута да би албански национализам могао инспирисати друге муслиманске националности у правцу национализма и сепаратизма и угрозити јединство царства засновано на исламу..

Балкански ратови, Први светски рат, међуратни период и Други светски рат десно|мини|200x200п| Џем Хаса (у средини) са својом браћом Мусли Хасом (лево) и Абдулахом Хасом (десно) Османска власт је окончана 1912. године током Балканских ратова и Македонија са албанским становништвом улази у састав Србије.. Крај Првог светског рата довео је до тога да Албанци у Македонији постану део Краљевине СХС. Качак покрет састављен од наоружаних албанских герилаца који су се одупирали српским снагама био је активан у западној Македонији током 1920-их пре него што је угушен крајем деценије.. Покрет је допринео развоју албанске националне свести у Македонији. Југословенске власти су забраниле албански језик, а неки Албанци су натерани на емиграцију.. Забрањено је световно образовање на албанском језику у Македонији и другим срединама у Југославији са албанским становништвом.. Почетком Другог светског рата, западна Македонија је припојена Италији и свом протекторату Албанији стварајући Велику Албанију под италијанском контролом... Италијанске власти у западној Македонији дозволиле су употребу албанског језика у школама, универзитетском образовању и администрацији.. У западној Македонији и другим новим територијама припојеним Албанији, неалбанци су морали да похађају албанске школе у којима се учио наставни план и програм који је садржао национализам уз фашизам, а натерани су да усвоје албанске облике за своја имена и презимена.. Неки Албанци у западној Македонији придружили су се Бали Комбетару, а најзначајнији је Џем Хаса који је заједно са својим снагама сарађивао са силама Осовине у разним операцијама усмереним на комунистичке албанске и македонске партизане...

Комунистичка Југославија Завршетком Другог светског рата, подручја насељена Албанцима су ушла у састав Социјалистичке Републике Македоније у оквиру Југославије.. Југословенски попис из 1948. године забележио је 179.389 Албанаца у Македонији и тај број је пао на 165.524 Албанца 1953. Пад броја приписује се раколу Тито-Стаљин од 203.938 проглашених Турака (1953.), 27.086 су дали албански као матерњи језик, а током 1950-их-1960-их неки Албанци су се изјашњавали као Турци да би мигрирали у Турску и побегли од југословенске комунизма.. Већина Албанаца у региону, свесни разлика са косовским Србима и македонске националности у настајању, прихватила је албански национални идентитет.. Све мањи број Албанаца тврдио је да има турски идентитет јер су старе османске милетске класификације засноване на верској идентификацији нестајале.. Ове промене су извршиле притисак на друге муслиманске мањине које живе у албанским областима да се асимилују као Албанци.. Неки албански националисти су такође били репресирани због изражавања подршке локалном словенском становништву са бугарском самосвесношћу и ставом Бугарске по македонском питању.Македонските Бугари и Албанците заедно во борбата со југословенскиот комунизам Крајем шездесетих година 20. века незадовољство Албанаца у Македонији резултирало је протестима који су позивали да се етно-језичка права, поред већинских албанских подручја у Македонији, припоје косовској републици и постану седми такав ентитет у оквиру југословенске федерације... Овај растући албански национализам комунистичке власти су посматрале као претњу територијалном интегритету и постојању Македоније... Југословенски устав из 1974. давао је широка права Албанцима на Косову, док су у Македонији Албанци имали ограничена етничка права..

Албански национализам током 1980-их До касних 1970-их и раних 1980-их организовани албански сепаратизам проширио се на Македонију, а југословенске снаге безбедности су тврдиле да су откриле две албанске сепаратистичке организације.. Македонске комунистичке власти забринуте због позива Албанаца да се Косово успостави као седма југословенска република подржале су тврдолинијашки приступ Србије и потиснуле изразе албанског национализма.. Многи албански активисти у Македонији током 1980-их били су у затвору на дуге периоде под оптужбама за сепаратизам и иредентизам. Године 1982. комунистички званичници су оптужили албанске националисте (укључујући и неке муслиманске албанске свештенике) да су извршили притисак на македонске Роме, Турке и муслимане који говоре македонски (Торбеши) да се изјасне као Албанци током пописа.. Изрази албанског национализма кроз литературу, слогане и вандализам десили су се током 1982. године у региону Тетова и Охрида, док су македонске власти биле у стању приправности.. Припадници младе албанске елите у Македонији отишли су на Косово и албанска интелектуална сцена је престала, док је ислам постао једини излаз за младе Албанце.

У Македонији од касних 1980-их па надаље недостатак већинске атеистичке албанске елите појачао је везе између политичких партија и верског естаблишмента који је укоријенио ислам у етнонационалне самодефиниције међу Албанцима.. Југословенске власти забринуте да би се албански национализам са Косова могао проширити на Македонију настојале су да ослабе етнонационалну свест Албанаца и покушале су да их асимилују у Македонији.. То је учињено фрагментацијом муслиманске заједнице по етничким линијама подстицањем и ширењем македонске националне свести међу муслиманима који говоре македонски (Торбеши). Исламска заједница Југославије у којој су доминирали словенски муслимани супротстављала се током 1980-их албанским кандидатима да се попну на челну позицију Reis ul-ulema због тврдњи да албанско муслиманско свештенство покушава да албанизира муслиманске Словене у Македонији.. Македонски комунисти подржавали су муслиманске верске институције које су деловале као бедем за сузбијање албанског национализма. Као такве школе на албанском језику су затворене средином 1980-их, а Иса-бегова медреса је поново отворена која је постала централна тачка за образовање југословенских муслиманских Албанаца.

Македонски комунисти су сматрали да су школе на албанском језику и њихови школски програми инфилтрирани албанским национализмом и иредентизмом са акцијама које су власти предузеле да смање та осећања.. Неке од тих мера против албанског образовања укључивале су захтев за коришћење само македонског језика (1981) и отпуштање наставника који не поштују правила. Преполовио се број албанских ученика у школама. Ти догађаји су изазвали забринутост у албанској заједници што је резултирало протестима, бојкотима и другим тензијама са комунистичким властима и државом.. За неке албанске народне песме такође се сматрало да имају националистички садржај, а њихово коришћење на радију је осуђивано, а уз употребу албанских топонима обе су забрањене.. Уведена су ограничења и забране албанским родитељима да своју новорођену децу дају именима која су сматрана националистичким, као што су Shqipë, Liriduam (што значи желети слободу), Alban, Albana, Flamur (албанска застава), Kushtrim и друга која су значила лојалност комунистичких власти комунистичким Албанија.. Наталитет код Албанаца изазвао је забринутост код комунистичких власти које су сматрале да то доприноси растућем албанском национализму, а мере планирања породице донете су у општинама западне Македоније како би се родитељи ограничили на двоје деце.. "Albanian “demographic expansion” was identified by the leadership of the Socialist Macedonian Republic as part of the increasing Albanian nationalism in Macedonia in the 1980s"