Манданци су индијанско племе Великих равница које је вековима живело првенствено на територији данашње Северне Дакоте. Они су уписани у три придружена племена резервата Форт Бертолд. Отприлике половина Мандана још увек живи на подручју резервата; остали живе широм Сједињених Држава и Канаде.

Мандански народ је историјски живео дуж обе обале реке Горњи Мисури и две њене притоке — реке Срце и Нож — у данашњој Северној и Јужној Дакоти. Говорници мандана, сиуанског језика, развили су аграрну културу. Основали су стална села са великим, округлим, земљаним колибама, око 12 метара у пречнику, које окружују централни трг. У ложама су живеле матрилинеарне породице. Манданци су били велика трговачка нација, тргујући посебно својим великим вишковима кукуруза са другим племенима у замену за месо и маст бизона. Храна је била примарна, али су трговали и за коње, оружје и другу трговачку робу.

Популација На почетку 18. века, популација Манданаца била је око 3.600. Процењује се да је било 10.000–15.000 пре доласка Европљана. Десетковани широко распрострањеном епидемијом малих богиња 1781. године, људи су морали да напусте неколико села, а са њима су се скупљали и припадници народа Хидатса у мањем броју села. Године 1836. било је више од 1.600 пунокрвних Манданаца, али, након још једне епидемије малих богиња 1836-37, процењено је да је овај број пао на 125 до 1838.

У 20. веку народ је почео да се опоравља. Током 1990-их, 6.000 људи је било уписано у три придружена племена. На попису из 2010. 1.171 особа пријавила је манданско порекло. Њих 365 идентификовано је као пунокрвно, а 806 има делимично манданско порекло.

Историја десно|мини|275x275п|Бизонски плес: „Плес бизона Индијанаца Мандан испред њихове лекарске ложе у Мих-Тутта-Ханкушу“: акватинта Карла Бодмера из књиге „Путовања Максимилијана, принца од Вида по унутрашњости Северне Америке, током 1832. –1834"

Порекло и рана историја Тачно порекло и рана историја Мандана су непознати. Ране студије лингвиста дале су доказе да је мандански језик можда био блиско повезан са језиком народа Хо-Чунк или Винебаго у данашњем Висконсину. Научници теоретизирају да су се преци Мандана у једном тренутку могли населити у области Висконсина. Ова идеја је вероватно потврђена у њиховој усменој историји, која се односи на то да су дошли са источне локације у близини језера.

Неки етнолози и научници који проучавају Мандан подржавају теорију да су, као и други људи који говоре Сиуан (вероватно укључујући Хидацу), настали у области средње реке Мисисипи и долина реке Охајо у данашњем Охају. Да је то био случај, Мандан би мигрирао на север у долину реке Мисури и њену притоку реку Хеарт у данашњој Северној Дакоти. Тамо су се Европљани први пут сусрели са историјским племеном. Верује се да се ова миграција догодила вероватно већ у 7. веку, али вероватно између 1000. н.е. и 13. века, након што је усвојена култивација кукуруза.. Био је то период великих климатских промена, стварајући топлије, влажније услове који су погодовали њиховој пољопривредној производњи. paperback,

По доласку на обале реке Срце, Мандани су изградили неколико села, од којих су највећа била на ушћу реке. Археолошки докази и радар за снимање тла открили су промене у одбрамбеним границама ових села током времена. Људи су изградили нове ровове и палисаде који су окруживали мање области како се њихова популација смањивала.

Оно што је било познато као Доубле Дитцх Виллаге налазило се на источној обали реке Мисури, северно од места где се развио данашњи Бизмарк. Био је окупиран од стране Руптуре Мандан скоро 300 година. Данас на локалитету постоје удубљења која су доказ њихових ложа и мањих у којима су направили кеш јаме за складиштење дехидрираног кукуруза. Назив потиче од два одбрамбена рова изграђена ван простора ложа. Утврђено је да је изградња утврђења овде и на другим локацијама дуж Мисурија била у корелацији са периодима суше, када би људи нападали једни друге у потрази за храном.

У неком тренутку током овог времена, људи Хидатса су се такође доселили у регион. Такође су говорили сиуанским језиком. Манданска традиција каже да су Хидатса били номадско племе све до њиховог сусрета са Манданима, који су их научили да граде стационарна села и култивишу пољопривреду. Хидатса су наставили да одржавају пријатељске односе са Манданом и изградили су села северно од њих на реци Нож.

Касније су се Павнее и Арикара преселили са републиканске реке на север дуж реке Мисури. Они су говорили кадоански језик, а Арикара су често били рани конкуренти Манданима, иако су обојица били хортикултуристи. Изградили су насеље познато као село Цров Цреек на литици изнад Мисурија. Модерни град Чемберлен у Јужној Дакоти развио се око једанаест миља јужно одавде.

The Mandan were divided into bands. The (does not translate) was the largest linguistic group. The other bands were the ("those who tattooed themselves"), ("those who quarreled"), ("our people"), and the Awi'ka-xa / (does not translate). The Nup'tadi and Nu'itadi lived on both banks of the Missouri River, while the Awigaxa lived further upstream at the Painted Woods.

Мандани су били подељени у банде. Nup'tadi (не преводи) је била највећа лингвистичка група. Остали бендови су били Is'tope ("они који су се тетовирали"), Ma'nana'r ("они који су се свађали"), Nu'itadi ("наши људи") и Awigaxa (не преводи). Нуп'тади и Ну'итади живели су на обе обале реке Мисури, док су Авигака живели даље узводно у Паинтед Воодс.

Сва племена су се бавили екстензивном земљорадњом, коју су обављале жене, укључујући сушење и прераду кукуруза. Насеља Мандан-Хидатса, названа „Тржиште централних равница“, била су главна трговачка средишта у индијским трговачким мрежама Великих равница. Размењени су усеви, заједно са другом робом која је путовала чак до северозападне обале Пацифика. Истраживање њихових локација на северним равницама открило је предмете који се могу пратити и до реке Тенеси, Флориде, обале Мексичког залива и Атлантске обале.

Мандан се постепено кретао узводно и консолидовао се у данашњој Северној Дакоти до петнаестог века. Од 1500. до отприлике 1782. године, Мандан је достигао врхунац свог становништва и утицаја. Њихова села су показала све већу густину, као и јача утврђења, на пример у селу Хаф. Имао је 115 великих ложа са више од 1.000 становника., Preface, and

Групе се нису често кретале дуж реке све до касног 18. века, након што је њихова популација опала због малих богиња и других епидемија.

Долазак Европљана

десно|мини|350x350п|Слика манданског села Џорџа Кетлина, око 1832. године, The Koatiouak, mentioned in a 1736 letter by Jesuit Jean-Pierre Aulneau, are identified as Mandans. Aulneau was killed before his planned expedition to visit the Mandans could take place.

The first European known to visit the Mandan was the French Canadian trade Sieur de la Verendrye in 1738.Burpee, Lawrence J. (Ed.): Journals and Letters of Pierre Gaultier de Varennes de la Vérendrye and His Sons. New York, 1968. The Mandans carried him into their village, whose location is unknown.It was formerly thought that the village was Menoken, this was disproved when Menoken was shown to belong to an earlier periodMeyer, Roy W.: The Village Indians of the Upper Missouri. The Mandans, Hidatsas, and Arikaras. Lincoln and London, 1977, pp. 18 and 21. It is estimated that at the time of his visit, 15,000 Mandan resided in the nine well-fortified villages on the Heart River; the villages held a total of 1,000 lodges. According to Vérendrye, the Mandans at that time were a large, powerful, prosperous nation who were able to dictate trade on their own terms. They traded with other Native Americans both from the north and the south, from downriver.

Коње су набавили Мандани средином 18. века од Апача ка југу. Мандани су их користили и за превоз, за ношење чопора и вучу травоа, и за лов. Коњи су помогли у ширењу ловачке територије Мандана на равнице. Сусрет са Французима из Канаде у 18. веку створио је трговачку везу између Француза и Индијанаца у региону; Мандани су служили као посредници у трговини крзном, коњима, оружјем, усевима и производима од бивола. Шпански трговци и званичници у Сент Луису (након што је Француска уступила своју територију западно од реке Мисисипи Шпанији 1763. године) истраживали су Мисури и ојачали односе са Манданима (које су звали Мандани).

Хтели су да обесхрабре трговину у региону од стране Енглеза и Американаца, али је Мандан наставио отворену трговину са свим конкурентима. Они неће бити ограничени маневрисањем Европљана. Француски трговци у Сент Луису су такође настојали да успоставе директну копнену комуникацију између Санта Феа и њиховог града; трговина крзном браћа Цхоутеау стекла су шпански монопол на трговину са Санта Феом.

Епидемија малих богиња избила је у Мексико Ситију 1779/1780. Полако се ширио на север кроз Шпанско царство, трговином и ратовима, достигавши северне равнице 1781. Команчи и Шошони су се заразили и пренели болест широм своје територије. Заражени су и други зараћени и трговачки народи. Мандан је изгубио толико људи да је број кланова смањен са тринаест на седам; три имена кланова из села западно од Мисурија су потпуно изгубљена. На крају су се преселили ка северу око 25 миља и консолидовали се у два села, по једно са сваке стране реке, док су се обнављали након епидемије. Слично погођени, знатно смањени народ Хидатса придружио им се у одбрани. Кроз и после епидемије, на њих су упали Лакота Сијукси и Врана ратници./2015 paperback,

Године 1796. Мандан је посетио велшки истраживач Џон Еванс, који се надао да ће пронаћи доказ да њихов језик садржи велшке речи. Бројни европски Американци сматрали су да у овим удаљеним областима има Индијанаца из Велса, што је упорни мит о коме се нашироко писало. Еванс је стигао у Сент Луис пре две године, и након што је био у затвору годину дана, ангажовале су га шпанске власти да предводи експедицију за цртање горњег Мисурија. Еванс је провео зиму 1796–97 са Манданом, али није нашао никакве доказе о било каквом утицају Велса. У јулу 1797. писао је др Семјуелу Џонсу: „Тако сам истражио и зацртао Мисури у дужини од 1800 миља и путем моје комуникације са Индијанцима са ове стране Тихог океана од 35 до 49 степени географске ширине, могу да вас обавестим да не постоји такав народ као велшки Индијанци“.Williams, Gwen A., Madoc, the Making of a Myth, Eyre Methuen, 1979

Британски и француски Канађани са севера извели су више од двадесет експедиција трговине крзном до села Хидаца и Мандан у годинама од 1794. до 1800.Wood, Raymond W. and Thomas D. Thiessen: Early Fur Trade on the Northern Plains. Canadian Traders Among the Mandan and Hidatsa Indians. Norman and London, 1987, Table 1. мини|Луис и Кларк се састају са Индијанцима Мандан, Чарлс Мерион Расел, 1897 десно|мини|Слика поглавице Велики Бели. До 1804. године када су Луис и Кларк посетили племе, број Мандана је био знатно смањен због епидемија малих богиња и зараћених група Асинибојна, Лакота и Арикаре. (Касније су се придружили Арикари у одбрани од Лакота.) Девет села се консолидовало у два села 1780-их, по једно на свакој страни Мисурија. Али они су наставили своје чувено гостопримство и експедиција Луиса и Кларка се због тога зауставила у близини њихових села на зиму. У част њихових домаћина, експедиција је назвала насеље које су изградили Форт Мандан. Ту су Луис и Кларк први пут срели Сакагавеу, заробљену жену Шошона. Сакагавеа је пратио експедицију док је путовала на запад, помажући им у информацијама и преводилачким вештинама док су путовали према Тихом океану. По повратку у села Мандана, Луис и Кларк су повели поглавицу Мандана Шехекеа (Којота или Великог белог) са собом у Вашингтон да се састане са председником Томасом Џеферсоном. Вратио се у горњи Мисури. Преживео је епидемију малих богиња 1781, али је 1812. поглавица Шехеке погинуо у бици са Хидацом.