Уметност у Шпанији датира од примитивних уметничких доприноса праисторијских народа који су насељавали хиспанско полуострво (Алтамира) поред њихових археолошких остатака у протоисторији као погребних добара: тестија, огрлица, дијадема, итд. И њихове погребне гробнице, као што су толоси из бронзаног доба, као и друге врсте сахрањивања у туриформним споменицима, у посудама или скулптурама које су изградили Ибери. Феничко-пунски, грчки, римски утицај и коначно долазак германских народа, најпре Визигота и неки византијски утицај на Левант, одредиће, заједно са европским хришћанством, шпанску уметност током средњег века и до данашњег дана.
У раној Шпанији, односно Хиспанији, оријентализујуће културно богатство (који је утицао на Тартесијанце и Ибере) и север (који је утицао на келтско становништво севера), били су два одлучујућа фактора за богаћење уметности на полуострву. Феничани и Пуни, са доласком Грка, касније ће обезбедити значајан утицај за Иберски народ.
Његово културно богатство достићи ће свој врхунац у шпанском златном добу (средина 16. века до средине 17. века), истичући личности у сликарству као што су Дијего Веласкес, Ел Греко, у књижевности; Франсиско де Кеведо, Гонгора итд. Ово културно богатство које се прелива у њиховим сликама, скулптурама и грађевинама, поред тргова и улица у шпанским градовима, несумњиво је резултат симбиозе хришћанске Шпаније (наследница Визигота) и исламске Шпаније, која је даровала велико уметничко богатство за векове који долазе.
Праисторијска уметност
Франачко-кантабријска уметност Године 1872. откривена је шпанска палеолитска уметност, са сликама пронађеним у пећини Алтамира, а касније и на другим местима у северној Шпанији, југозападној Француској и на местима попут Малаге, пронађене су и ове врсте слика. Поред пећинских слика, пронађени су уметнички предмети различитих функција, симбола и естетике.
Религија је почела да се појављује у то време, као плод потребе за могућим неодговореним питањима која су постављана. То покушава да демонстрира теорија о уметничком предмету, која сматра да човек прави предмете и слика са магијско-религиозном димензијом, односно да су животиње за те људе магична и божанска бића (анимизам и тотемизам) и да их сликају да би постигли симпатичну магију. Друга теорија мисли да ће због контекста перпетуитета врсте давати сексуалне карактеристике објектима. Трећа и последња теорија је о концепцији стварања уметности ради уметности, односно без апстрактне мисли или циља који резултира њиховим благостањем или жељама људи тог времена, као што је обиље лова, побољшање времена итд.
Сакрални карактер овог периода припада пећинама, у којима се те животиње осликавају. Такође, у њиховим представама постоји изражен сексуални карактер. Унутар пећине постоје пролази који повезују различите коморе. Верује се да су ове коморе имале ограничен приступ.
Животиња се мора што верније приказати како би се симпатична магија правилно остварила по њиховом схватању, због чега користе полихромију да би постигли овај реализам. Многе животиње се приказују без главе да би им симболично одузели снагу, с обзиром на однос који је палеолитски човек успостављао, глава-снага. Симпатична магија се такође користи и за ловачке предмете или плоче, одакле потиче концепт уметника вешца, који прави предмете како би развио ту магију.
Приказ животиња се постиже цртежом контура животиње која ће касније бити попуњена или можда неће, зависно од случаја, монохромијом или полихромијом. Користе руке за сликање, али су такође почели да користе и четкице. Слика је направљена од земље, оксида и касније ће се користити и везиво (вода или животињска маст). Боје које су користили су црна, окер, црвенкаста и љубичаста, а касније ће се користити и бела. Доминантна боја ће бити црвена, а на другом месту црна. Црвена боја је била магична за њих због њене повезаности са крвљу и животом. У палеолиту фигуре су изоловане, понекад ће бити и преклапања слика.
Левантска уметност Становници полуострва ( пре 10.000-6500 година), због климатских промена и нестанка већих животиња за лов, емигрирали су ка левантинској обали и унутрашњим планинским подручијима. Дошло је до еволуције човека у начину размишљања. Лакши начин живота и повољни климатски услови довели су до еволуције у људском сликарству, при чему су своје светилиште правили на отвореном, у малим пећинама. Последњи ловци су имали апстрактно размишљање. У том тренутку ритуал је почео да буде важнији од анимистичког верског система. На сликама је почео да се приказује човек, насупрот претходној полихромији. Тада је превладавала монохромија. Црна боја је била доминантна заједно са црвеном, а ретко су се користили окер и бели тонови.
Шематско сликарство Овај тип сликарства се јавља између 2000. и 1500. године пре нове ере. Уместо спољашњег натурализма, долази се до представљања фигуралних облика путем апстракције у облику филиформних фигура ( као што су нити). Почињу да се појављују антропоморфне фигуре са наративним карактером и животиње које формирају групе. Насупрот животињама мањег формата, људска фигура је склонија шематском приказу. Човек се не појављује са било каквим атрибутом, док жена носи сукње.
Најважнија зона је југоисточни део полуострва, данашња Мурсија, Алмерија, Албасете... која представља раскрсницу путева: север-југ; исток-запад. Почиње медитерански утицај који долази са истока и запада, преко мора.
Почиње представљање бика са роговима сличним лунарном полумесецу, што симболизује плодност и родну моћ. Бик је заједнички симбол медитеранске културе, од Грчке до Шпаније. Бик је елемент оплодње за луну (мајку Земљу), верујући да ће захваљујући бику бити обилне жетве, због чега је ова животиња имала свето значење.
Сликарство еволуира од симбола до пиктограма, дајући цртежима више значења и стандардизацију цртежа ради бржег разумевања. Место где се слике приказују сматра се правим светилиштем. Пећине више нису на великим висинама удаљеним од човека, већ ближе њему. Прказују се алтериформне фигуре (обликоване као тегови) и облици чаробњака. Постоји могући египатски утицај од бога Сунца. Приказују идолне плоче у облику главе, са осећајем заштите. Дају важност очима, које су суштина човека.
Приказују се ритуални плесови са верским смислом плодности. Фигуре су шематске са веома сигурним потезима. Појављују се мушкарци обучени у капе и носе штитове, копља и штапове. Црвена боја ће бити најважнија у овом периоду. Наставља се и дихотомија мушког и женског.
Мегалитизам Као и у остатку Европе, мегалитизам се јавио и у Шпанији. Настао је због метафизичког размишљања о загробном животу, где човек почиње да размишља и да се пита о својој судбини након смрти.
Менхири имају облик планине и сматрају се светим. За њих се сматра да су мислили, да су прожимали животну енергију, као и да су повезивали три космичке сфере: пакао, земљу и небо. Други начин представљања овога биће зигурати и пирамиде у другим културама. Еволуција менхира доводи до стварања долмена, што је простор који се може назвати архитектуром због интервенције човека у стварању тог светог простора који штити од демонског, поред тога што је архитектура повезана са смрћу. Такође се налазе кромлекси, који су скуп менхира или долена постављених у круг.
Друга грађевина су ходнички гробови, који се састоје од гробне коморе која је повезана са спољним светом путем ходника. Тамо се обављају колективна сахрањивања заједно са гробним инвентаром за загробни живот. Овом врстом грађевине су стварали свето и заштићено место за претке, где би направили хумку и сахранили је земљом формирајући малу планину. Ово ће еволуирати тако да се гради са мањим камењем, потпуно кружним просторијама и гробном салом која иам облик куполе, са значењем небеске куполе, као што је круг змије која гризе реп, концепт вечности ка којој тежи размишљање људи тог доба. Каније ће еволуирати, постајући навете, у којима постоје зидани и аркитски елемнти. Постоји и друга врста гробног споменика: талалот који је мањи и кружног је облика.
Такође ће се јавити и таулоти, што су три велика камена, један усправно подржава други који се налази изнад у хоризонталном положају и трећи је дијагонално постављен као клин како би се избегло падање подржаног камена. Граде се зидови који окужују споменике како би се ограничио свети простор. Разматра се да је улога ових споменика двострука:
Да би се боговима понудила храна, коју би ставили на врх.
Да би се на врху поставило тело како би се распадало, као врста гробнице. Друга теорија наводи да би након кремирања тела пепелом се расуо тамо.
Протоисторијска уметност
Тартешанска уметност Ова уметност започиње са митским краљевством Тартешана на југу полуострва, које се налазило око ушћа реке Тинто и протезало се од Алгарвеа до Хаена. Ово краљевство је било базирано на снажној економији заснованој на пољопривреди, сточарству и трговини. Друштво је било потпуно хијерархизовано. Истиче се комплекс архитектуре Канћо Роано, који је могао бити палата-светилиште и најважнији је у тертешком свету. Може се поделити на два периода: геометријски и оријенталистички.
До нас су стигли бројни уметнички предмети ( чирци, кадионице...) који нам показују напредак у њиховом владању металургијом и златарством.
Најкарактеристичније за период оријентализма је Благо Карамбола ( појас, наруквице, огрлице...) направљено од чистог злата. Део је гробног инвентара. Предмети овог блага су израђени техником карактеристичном за оријент, нема никаквих слика и присутна је идеја страха од празнине која долази из Оријента. Будући да је подељен на траке, јасно се види техника рељефног рада. Такође се јавља и геометризам који је чисто оријенталан.
Још једно важно благо је Благо Алиседе, које је вероватно израђено на истоку. Такође је од злата и доминира техника филиграна и резбарије.
Феничанска и пунска уметност у Шпанији Феничани, а касније и Пуници (Картагињани) основали су колоније на северу Африке и на југу Шпаније због богатства минералима, смештајући их на дневној удаљености једне од друге. Најважнија је Гадир, због обраде метала и сољења за конзервацију рибе.
У Гадиру (Кадис) су пронађена два антропоидна саркофага, један мушки и један женски, што показује да су били сахрањивани индивидуално. Утицај египатских саркофага је присутан, јер су покушавали да сачувају ка, како би могли да живе у загробном животу. Видљив је утицај грчког света у обради. Највише пажње је посвећено поклопцу, на којем се рељефом истиче глава као елемент размишљања: покривач тела подсећа на египатско балзамовање, али, за разлику од њега, удови су савршено приказани.
На мушком саркофагу десна рука мушкарца је на срцу, што је иконографски елемент који нам говори о балансу између добра и зла које ће бити неопходно за наставак живота у другом свету. Постоји велики детаљ у клесању који ствара светло-тамне ефекте на глави саркофага.
На женском саркофагу жена у десној руци држи плод који симболизује понуду боговима како би била пренесена у загробни живот. Очи су у облику бадема и гледају у хоризонт, геометризам је присутан у третману косе.
Истиче се феничански капитељ из Галере који је претеча јонског. Такође треба истаћи богињу из Галере, направљену од алабастера, која је служила као посуда за обављање либација и део је гробног инвентара. Одећа је оријентализована. Постоји интимна веза између обрва, носа и бадемастих очију. Присутно је правило фронталности са погледом у даљину. Богиња је боса и носи веома стилизовану тунику. Рука престаје да буде натуралистичка јер је превелика. Приказ престола показује јасну оријенталну тенденцију са две импресивне сфинге са страна које су симболи заштите. Лице сфинге је слично лицу богиње.
У вези са смрћу налазимо феничански тинатеријум, то је пунски парфемски суд коју је припадао гробним инвентарима. Перфектно је израђен. Појављују се четири бога и представа дрвета живота.