мини|Лекар куге у тупичном костиму (17. столеће) Друга пандемија куге била је велика серија епидемија куге која је започела Црном смрћу, која је стигла у средњовековну Европу 1346. и убила је до половине становништва Евроазије у наредне четири године. Уследила је прву пандемију куге која је почела у 6. веку Јустинијановом кугом и завршила се у 8. веку. Иако је куга изумрла на већини места, постала је ендемска и редовно се понављала. Крајем 17. века десио се низ великих епидемија, а болест се понегде понављала све до касног 18. или почетком 19. века. Након тога, нови сој бактерије довео је до треће пандемије куге, која је почела у Азији средином 19. века.
Кугу изазива бактерија Јерсинија пестис, која постоји у паразитским бувама неколико врста у дивљини као и у пацовима који обитавају у насељима. У избијању може да убије све своје непосредне домаћине и тако изумре, али може остати активан у другим домаћинима које не убије, изазивајући тако нову епидемију годинама или деценијама касније.
Преглед мини|Велика лондонска куга 1665. Забележена су три велика избијања куге. Јустинијанова куга у 6. и 7. веку је први познати напад који је забележен и означава први чврсто забележен образац куге. Према историјским описима, чак 40% становништва Цариграда је умрло од куге. Модерне процене сугеришу да је половина европског становништва умрла од ове прве пандемије куге, пре него што је нестала 700-их година. После 750. године куга се поново појавила у Европи, све до Црне смрти у 14. веку.
Порекло друге пандемије је спорно; настала је или у централној Азији или на Криму, и појавила се на Криму до 1347. године. Сматра се да је можда смањила број светске популације са процењених 450 милиона на 350–375 милиона до 1400. године. Докази за Yersinia pestis пронађени су у зубима раних жртава куге у планинама Тјен Шан, сада северни Киргистан, што указује на вероватно порекло те итерације куге.
Куга је поновила избијала у интервалима са различитом вируленцијом и морталитетом све до раног 19. века. У Енглеској, на пример, куга се вратила између 1360. и 1363. године, убивши 20% становника Лондона, а затим поново 1369. године, када је умрло 10-15% популације.
У 16. веку куга је погодила Сан Кристобал де Ла Лагуна на Канарским острвима између 1582. и 1583.Las epidemias de la Historia: la peste en La Laguna (1582–1583)
У 17. веку дошло је до низа европских епидемија „велике куге“: Велике куге у Севиљи између 1647. и 1652. године, Велике куге у Лондону између 1665. и 1666. и Велике куге у Бечу 1679. године. Велика куга северне Кине настала је у Шансију 1633. године и стигла у Пекинг 1641. године, доприносећи пропасти династије Минг 1644. године.
У 18. веку била је велика куга у Марсеју, која се догодила између 1720. и 1722. године; Велика куга из 1738, која се догодила у источној Европи између 1738. и 1740. године; и Куга у Русији 1770–1772, која се догодила у централној Русији и посебно погодила Москву. Међутим, чинило се да је куга у свом вирулентном облику постепено нестала из Европе, иако се задржала у Египту и на Блиском истоку.
До раног 19. века, опасност од куге се смањила али је брзо почело ширењем друге смртоносне заразне болести, у ери прве пандемије колере, која је почела 1817. године, што је била прва од неколико пандемија колере које су захватиле Азију и Европу током 19. и 20. века."Cholera's seven pandemics". CBC News. 2 December 2008.
Трећа пандемија куге погодила је Кину 1890-их и опустошила је Индију. Иако је углавном садржана на Истоку, постала је ендемска и у западним Сједињеним Државама, где се и даље јављају спорадичне епидемије куге.
Црна смрт мини|Ширење црне смрти у Европи 1346-1353 Арапски историчари Ибн Ал-Варди и Алмакризи верују да је црна смрт настала у Монголији, а кинески записи показују огромну епидемију у Монголији почетком 1330-их.
Последњих година појавило се више истраживања која показују да је Црна смрт највероватније настала на северозападним обалама Каспијског мора, а можда чак није ни доспела до Индије и Кине, јер истраживања о Делхијском султанату и династији Јуан нису показала да докази о било каквој озбиљној епидемији у Индији из 14. века и без конкретних доказа о куги у Кини из 14. века.
Постојале су велике епидемије у Кини 1331. и између 1351. и 1354. у провинцијама Хебеи, Шанси и другим, за које се сматра да су убиле између 50% и 90% локалног становништва, са бројевима који се крећу у десетине милиона. Међутим, тренутно нема доказа да их је изазвала куга, иако постоје индикације за други низ епидемија. Европа је у почетку била заштићена прекидом у Путу свиле .
Наводно се куга први пут појавила у Европу преко ђеновских трговаца из њиховог лучког града Кафе на Криму 1347. године. Током дуготрајне опсаде града, између 1345. и 1346. године, војска монголске Златне Хорде Јани Бега, чије су углавном татарске трупе патиле од болести, катапултирале су заражене лешеве преко градских зидина Кафе да би заразила становнике, иако је вероватније да су заражени пацови ширили епидемију на становнике. Како је болест узела маха, ђеновљански трговци су побегли преко Црног мора у Цариград, где је болест први пут стигла у Европу у лето 1347. Тамошња епидемија убила је 13-годишњег сина византијског цара Јована VI Кантакузена, који је написао опис болести по узору на Тукидидов извештај о атинској куги из 5. века пре нове ере, али је приметио ширење црне смрти. бродовима, између поморских градова. Нићифор Григора је такође у писаној форми описао Деметрију Кидону све већи број мртвих, бескорисност лекова против тога и панику грађана.
Ерупција Црне смрти у 14. веку имала је драстичан ефекат на становништво Европе, неповратно променивши њене друштвене структуре, и резултирала је раширеним прогоном мањина као што су Јевреји, странци, просјаци и губавци. Неизвесност свакодневног преживљавања је виђена као стварање општег расположења морбидитета, који утиче на људе да „живе за тренутак“, као што је илустровао Ђовани Бокачо у Декамерону (1353). Песник Франческо Петрарка је приметио неупоредиву и невероватну екстремност ефеката болести, написао је да ће „срећно потомство, које неће доживети тако страшну невољу... гледати на наше сведочење као на бајку“. IV.12.208
Понављања пандемије Друга пандемија проширила се широм Евроазије и Средоземног басена. Куга је више пута поново избајала у Европу и Средоземни басен током 16. до 17. века. Куга је похарала велики део исламског света. Куга је била присутна на најмање једној локацији у исламском свету практично сваке године између 1500. и 1850. Према Жан-Ноелу Бирабену, куга је била присутна негде у Европи сваке године између 1346. и 1671. Према Елен Шиферл, између 1400. и 1600. године забележена је епидемија куге у најмање једном делу Европе сваке године осим 1445.
Византијско царство и Османско царство У Византијском царству 1347. године избијање Црне смрти у Цариграду трајало је годину дана, али се куга поновила десет пута пре 1400. Куга је више пута поново унета у град због његовог стратешког положаја између Средоземног и Црног мора, и између Европе и Азије, као и због његовог положаја као престонице царства.
Цариград је задржао свој империјални статус у центру Отоманског царства након пада Константинопоља од Мехмеда Освајача 1453. Приближно 1–2% градског становништва умирало је годишње од куге. Османски историчари Мустафа Али и Хора Садетин забележили су посебно тешке епизоде између 1491. и 1503. године, при чему су од 1491. до 1493. године биле најтеже. Куга се вратила 1511. до 1514. и после 1520. била је ендемска у граду до 1529. Куга је поново била ендемска у Цариграду између 1533. и 1549., 1552. и 1567. и током већег дела преосталог 16. века.
У 17. веку епидемије куге у Цариграду забележене су у следећим годинама: 1603, 1611 до 1613, 1647 до 1649, 1653 до 1656, 1659 до 1688, 1671 до 1680, од 169 до 169.
У 18. веку су биле забележене 64 године у којима је куга избила у престоници и још 30 година куге које су наступиле у првој половини 19. века. Од ових каснијих 94 епидемије куге у Константинопољу између 1700. и 1850. године, шест од њих — које су се догодиле 1705, 1726, 1751, 1778, 1812. и 1836. године — процењује се да су убиле више од 5% становништва, док су епидемије 83 убио 1% или мање.
Куга је више пута погодила градове северне Африке. Између 1620. и 1621. Алжир је изгубио 30.000–50.000 људи од последица куге, а епидемије су се враћале 1654. на 1657., 1665., 1691. и 1740. до 1742.
Куга је остала значајан фактор у османском друштву све до друге четвртине 19. века. Између 1701. и 1750. године, у Цариграду је забележено 37 великих и мањих епидемија, док се још 31 догодила између 1751. и 1800. Велика куга 1738. погодила је османску територију на Балкану, која је трајала до 1740. године.
Багдад је озбиљно страдао од последица куге. Пандемија је десетковала популација на једну трећину ранијег броја популације спрам броја из 1781.
Једна од последњих епидемија која је погодила Балкан током друге пандемије куге била је Карагеина куга, између 1813. и 1814.
Швајцарски истраживач Јохан Лудвиг Буркхард био је сведок епидемије куге која је похарала Хиџаз и Египат између 1812. и 1816. године. Он је написао: „За пет или шест дана након мог доласка [у Јанбу ] смртност се повећала; четрдесет или педесет особа је умрло у једном дану, што је, у популацији од пет или шест хиљада, била ужасна смртност.Travels in Arabia; comprehending an account of those territories in Hedjaz which the Mohammedans regard as sacred by Burckhardt, John Lewis, 1784-1817
Свето римско царство мини|Споменик жртвама куге у Бечу подигнут је после велике епидемије куге 1679. Иако су редовна избијања болести била уобичајена деценијама пре 1618, Тридесетогодишњи рат (1618–1648) је увелико убрзао ширење болести. На основу локалних евиденција, војне акције су чиниле мање од 3% смртних случајева цивила; главни узроци су били глад (12%) и бубонска куга (64%). Савремени консензус је да је становништво Светог римског царства опало са 18–20 милиона у 1600. на 11–13 милиона у 1650. години, као и да није повратило предратни ниво све до 1750.
Велика бечка куга погодила је Беч, династичко седиште Светог римског царства, 1679. године и убила око 76.000 људи. Леополд I, цар Светог римског царства побегао је из града након избијања куга, али је обећао да ће подићи маријански стуб у знак захвалности ако се куга заврши.
Италијанско полуострво До 1357. куга се поново појавила у Венецији, а од 1361. до 1363. остатак Италије је доживео први повратак пандемије. Пиза, Пистоја и Фиренца у Тоскани биле су посебно погођене; друга пошаст () убила је петину становништва. У трећој пошасти () од 1369. до 1371. умрло је 10–15%.
Преживели су били свесни да црна смрт 1347–1351 није била јединствен догађај и да је живот сада „далеко страшнији и несигурнији него раније“. Италијанско полуострво је било погођено избијањем куге у 68% година између 1348. и 1600. Било је 22 избијања куге у Венецији између 1361. и 1528. Петрарка се у писму Ђованију Бокачу септембра 1363. жалио да је долазак Црне смрти у Италију 1348. оплакиван као катастрофа без преседана. III.1.79–80
У јубиларној 1400. години, коју је најавио папа Бонифације IX, једну од најтежих појава куге погоршали су бројни ходочасници који су кренули у и из Рима; у самом граду дневно је умрло 600–800. Према евиденцији гробара у Фиренци, умрло је најмање 10.406 људи; укупан број умрлих је процењен на дупло већи број од стране хроничара Ђованија Морелија из 15. века. Те године је убијена половина становништва Пистоје и њеног залеђа.
Још једна епидемија догодила се у Падови 1405. године и однела 18.000 живота. У епидемији куге 1449-52, само 1451. умрло је 30.000 грађана Милана.